Lara Đorđević – Raditi na sebi verovatno jedino ima smisla

Uvijek nas zainteresuju priče slične nama. Ona je pravnik, deset godina je radila u pravosuđu Beograda, a onda ostavila taj posao i danas u rukama drži svoj peti roman. Lara Đorđević je bila gost u Narodnoj biblioteci Radosav Ljumović u Podgorici i otišla sam da je čujem.

0
103

Bilo mi je zanimljivo da jedna na oko krhka i tanana žena, pritom pravnik po struci, iznese jaku priču sa jasno obrađenim detaljima o dva velika umjetnika, slikara – Pavlu Paju Jovanoviću i Gustavu Klimtu. Susret sa Larom je bila prilika i da uradimo ovaj intervju, da popričamo o njenim knjigama ali i o hrabrosti da radimo ono za čime izgaramo. Meni te hrabrosti još nedostaje, zato uživam u ovakvim razgovorima.

Kada počnem da istražujem Vaš rad prvo naiđem na rečenicu: “Ni šampita nije šampita ako od nje ne padneš u nesvjest.” Šta to zapravo znači?
Ta rečenica govori o posvećenosti. Radi svaki posao pošteno kao Bogu da činiš, i sasvim sigurno nećeš promašiti put, a vrlo je verovatno da ćeš od života napraviti priču vrednu pamćenja.

Da li to znači da ste u svemu posvećeni do maksimuma svojih mogućnosti?
Nastojim da tako radim. Kad sebe uhvatim u žurbi i bez usredsređenosti, znam da nešto nije u redu: ili taj posao nije za mene ili ja u tom trenutku nisam za taj posao. Naučila sam da prekinem započeto i odmaknem se. Iskrenost prema sebi se uči, kao i posvećenost, uostalom.

Lara Đorđević je rođena 1972. godine u Beogradu.
Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a tokom deset godina rada u sudu objavljivala je stručne radove.
“Boja beskraja” je Larin peti roman.

Lara Đorđević i Dragana Tripković, moderator na promociji knjige “Boja beskraja”, biblioteka Radosav Ljumović u Podgorici 2019

Lara sa velikom strašću opisuje svoje shvatanje pisanja. Ono je za nju “veliki eksperiment i način na koji uči.” Ono je za nju “čarobna stvar i način da dođe do nekih svojih skrivenih dubina.” I zbilja, potpuno je razumijem, jer i sama jesam završila Pravni fakultet a pisanje i umjetnost su mi oblasti u kojima izgaram. Zato je moram pitati sljedeće:

Završili ste Pravni fakultet, a do sada ste objavili pet knjiga. Šta Vas je odvelo da studirate pravne nauke, tj. da li ste zaista voljeli taj poziv?
Studije prava su bile u skladu sa očekivanjima moje porodice, pa su kod mene od samog početka predstavljale muku i izazivale otpor. Mnogo mi je vremena trebalo da shvatim da su te studije takođe bile i istinska potreba mog nezrelog bića. Dobrih trenutaka tokom rada u pravosuđu je bilo i oni su bili u vezi sa tajnom. Traganje za pravim rešenjem i zanos otkrića u određenoj su meri zadovoljavali istražitelja i umetnika u meni.

Deset godina ste radili u beogradskom pravosuđu. Kako ste se odlučili, tj. šta je bilo okidač zbog kojeg ste ostavili taj posao i uplovili u vode književnosti? Da li je za to potrebna i doza hrabrosti?
Nisam napredovala, i to sam dovodila u vezu sa strukom i načinom rada u pravosuđu. U svetu kritičkog racionalizma kvantitet je ispred kvaliteta, a forma pobeđuje suštinu.

“Nije mi bilo dobro na tom radnom mestu, trpelo je čitavo moje biće, morala sam nešto da promenim.”

Trebalo je da prođe još mnogo vremena da bih razumela da čovek kroz svaki posao može da se razvija, ali je pitanje stanja ushićenog stvaranja već sasvim druga stvar. To mi daje pisanje, mada se i sloboda tog zanosa takođe uči. Da, za to je potrebno hrabrosti, kako se i ludost često naziva. Srećom, kod mene se toga našlo u sasvim dovoljnoj meri.

Da li ste sada srećniji?
Da, sada sam srećnija, a te sreće sam postala svesna kada sam se pomirila sa pravosuđem i svim onim godinama koje sam dugo smatrala protraćenim. Sreća je lični mir, a taj mir mi je donela spoznaja da nema greške jer ma kojim putem da pođemo, stići ćemo upravo tamo gde treba da budemo. A kada sam to razumela, postala sam spremna da prihvatim sve ono što mi život u književnom svetu neštedimice pruža.

U svojoj knjizi “Čast prije svega” učite nas da možemo i moramo biti bolji ako želimo da opstanemo kao narod. Da li ste posvećeni toj ideji kao pojedinac i šta radite na sebi u tom pravcu? Da li je teško raditi na sebi, pa čak i mijenjati se?
Kad radiš na sebi uvek se menjaš. Nemoguće je raditi na sebi, a ne menjati se. Od tog posla nema težeg, ali je i verovatno jedini koji ima smisla. Taj rad podrazumeva i istraživanje predačkih tragova u sebi, njihovih uticaja i načina na koji nam određuju stvarnost. Tek kada ih otkrijemo i razumemo, postajemo spremni za nove lekcije i drukčiji život.

“Banalnost ostavlja trag na licu, kao uostalom i plemenitost”

Lara Đođrđević je lijepa žena koja me likom podsjeća na Odri Hepbern. Ta fizička sličnost me potakla na pitanje o ljepoti i stilu.

Lara Đorđević, privatna arhiva

Šta ulažete u unutrašnju ljepotu? Šta Vam je važno u tom smislu?
Kada se postavi pitanje lepote, setim se jedne naše stare manekenke koja je svojim učenicama savetovala: „Kad izađete na pistu, svi će videti koliko ste knjiga pročitale“. Banalnost ostavlja trag na licu, kao uostalom i plemenitost.

Najteža stvar je stil. Da li je teško izgraditi svoj vlastiti stil?
Moguće je našminkati se i obući se po savetu popularnog magazina, ali je pitanje ponašanja i jezika već sasvim druga stvar. Kao i svako drugo kreativno delo, i pitanje izgradnje stila zahteva nameru, ali to svakako nije dovoljno. Stil podrazumeva spontanost i autentičnost. Ne možeš znati kakav ti je stil dok dobro ne upoznaš sebe.

Napisali ste do sada pet knjiga, ali moram Vas pitati zašto su prve knjige bile potpisane umjetničkim imenom Angelina Timotijević?
U to vreme sam radila u sudu, a te dve stvari – život pravnika zaposlenog u pravosuđu i život pisca koji s vremena na vreme ima obavezu da izađe u javnost kako bi predstavio svoju knjigu – izgledale su mi nespojivo.

Istraživati. Da li vam je kao umjetniku, ali i kao čovjeku, to zapravo najvažnije? Vjerujem da ste uživali istražujući živote dva lika koja obrađujete u svom najnovijem romanu “Boja beskraja”.
Karl Gustav Jung, čije su mi knige već poduže osnovna lektira, naučio me je o značaju i značenju bajke i mita, i da je svaki lik iz sna personifikacija jednog od likova naše psihe. Da, bilo je zanimljivo istraživati te istorijske ličnosti, čije nas prirode i životi mogu odvesti pravo do spoznajе o samima sebi, kao i do zaključaka koji su nam možda dugo izmicali.

Lara u Podgorici

Koju Vašu knjigu biste mi preporučili, kao nekome ko je takođe završio Pravni fakultet ali i izgara za pisanjem i istraživanjem? Lično, dvoumim se između dvije Vaše knjige: “Ona i ja” – koja predstavlja toplu i uzbudljivu priču žene o putu prevazilaženja blokada sopstvene kreativnosti, i ove najnovije “Boja beskraja” – koja bi me sigurno odvela putevima i gradovima koji se pominju u knjizi a kojima prolazi i Vaša junakinja Lenka Mihailović?
Kada bih preporučivala jednu od knjiga koje sam napisala, to bi uvek bila ona najnovija. Pisanje je proces uzrastanja i nije dobro da je piščevо ranije delo bolje od narednog. Knjiga „Ona i ja“ je, međutim, prepuna fantastičnih potencijala i zaslužuje da joj se i sama vratim.

I za kraj Vas moram pitati i u sklopu ovog intervjua, mada već jesam u našem neformalnom razgovoru: da li Vam se dopao boravak u Podgorici?
Podgorica je vrlo lep grad. Nastojim da se ne opterećujem očekivanjima, a ipak iznenađenje nije izostalo. Došla sam da završim posao i predstavim knjigu, a srela sam ljubazne i tople ljude, i videla sam zeleni grad u kome me je obala Morače očarala. U Podgoricu bih svakako volela da se vratim.

Mnogo sam se dvoumila da li da ovaj intervju uvrstim kao jedan u okviru projekta “100 žena Plave zvijezde”. Naposljetku sam se odlučila da moja posjeta muzeju Paja Jovanovića u Beogradu bude prilika da se Lara i ja ponovo sretnemo i napravimo novu priču o najnovijim dešavanjima. Uostalom, Beograd je njen grad i poznanstvo sa pravom Larom treba da bude baš tamo.

Do sajta Lare Đorđević vodi putanja – ovdje –

Intervju uradila: Jelena Petrović
Podgorica, septembar 2019.

Ostavite komentar