Neočekivana “Magija šešira”

"Umrla je sa samo 52 godine, ali kao da je živela tri veka. I kao Dimitrijeva ćerka, i kao Pajkićeva supruga i Vilina i Lavova majka, ali i kao žena koja je samu sebe stvorila. Umela je. Zamerali su joj.", odlomak iz teksta Suzane Spasić povodom smrti Isidore Bjelice

0
230

Suzana Spasić je žena koja je bila bliska prijateljica sa Oljom Ivanjicki. Do nje sam došla pomno istražujući slikarkin rad i život, a onda smo Suzana i ja uradile intervju u kojem je tema razgovora bila Olja (taj intervju sa fotografijama možete pogledati ovdje)

Zbog Olje Ivanjicki sam išla kaldrmom Kosančićevog venca u Beogradu, sa iskrenim poštovanjem istraživala svaki pedalj ulaza u kojem je slikarka stanovala i stvarala (a od kojeg je Suzana napravila malu galeriju od podataka i štampanih slika svih umjetnika koji su živjeli u stanovima tog ulaza). Sjećam se da sam se zavlačila i u mračne hodnike tog ulaza i čitala imena na vratima iza kojih su stvarali Petar Lubarda, Branko Stanković… (a moji Gavrilo od tadašnjih pet i Mihailo od tri godine trčali za mnom po tom mraku ne shvatajući šta im majka radi). I da, zbog Olje sam svuda na mjesta koja su bila vezana za njen rad i moje proučavanje nosila heklane rukavice, jer Olja ih je voljela…

Isidorini Šeširi na dar

Ovaj put pišem Suzani da bih joj prenijela poglavlje iz knjige Isidore Bjelice čija je tema Olja Ivanjicki. Kažem joj da je riječ o knjizi “Zbog njih sam volela Beograd” i ukoliko nije imala prilike da je pročita, mogu joj fotografisati taj odlomak i poslati. U tom poglavlju pominje baš i “divnu Suzanu, koja je uvek bila uz nju” (misleći na Olju). Naravno da je Suzana znala za knjigu i poglavlje. I tako smo nas dvije ovaj put počele priču o Isidori Bjelici jer upravo Isidora me ovih dana potpuno opčinila svojim radom. (Neko od Isidorinih prijatelja je ovih dana napisao: “Čudno je, kad neko umre njegove napisane reči tek tada dobiju svoje konačno značenje. Izgubi se ona sumnja da će se jednom predomisliti…” Kod mene kao da je, ovog puta, nažalost baš tako.)

Moram ovdje da napomenem da je Suzana osoba sa kojom mi komunikacija veoma prija. Iako nije česta jer svaka od nas je u svojim gomilama obaveza, kada je razmijenimo to bude vrlo ljekovito. Dodaću iskreni podatak: kada sam istraživala Olju izgarala sam da dobijem Suzanin mail, a pošto obije imamo malu djecu dopisivanja su obično bila u kasnim noćnim satima. Razgovarale smo o raznim temama i od prvog virtuelnog susreta su me naše prepiske oduševljavale.

Ovaj put smo počele priču o tome gdje će biti položena Isidorina urna, gdje je to mjesto u odnosu na mjesto gdje počivaju Olja Ivanjicki, Miša Pavić koji joj je bio dugo godina nerazdvojni prijatelj zajedno sa njegovom suprugom Jasminom… A onda, onako kao usput, Suzana mi reče da je poznavala Isidoru. Naime, tokom 2008. godine se pripremalo dvojezično izdanje Isidorine knjige „Magija šešira“ i, za potrebe te knjige, Suzana i Isidora su čitav dan provele zajedno u domu Bjelice-Pajkić i „preturale po njenim “skulpturama za glavu“. I još dodaje da će mi odmah poslati sačuvane fotografije i da ih mogu objaviti, ukoliko to želim, zajedno sa njenim osvrtom koji je napisala na temu smrti Isidore Bjelice.

Gledam one fotografije i pitam u potpunoj nevjerici: „Jesu li ovo Isidorini šeširi?

      • Da. Sve je fotografisano kod nje u stanu. Jedino što ne ne možeš tačno da ih povežeš sa pričama u knjizi jer ko će sad znati koji je koji. Bilo ih je koliko hoćeš.
      • A kakvu je pamtiš? Je li zaista bila toliko puna života kako piše u svojim knjigama?
      • Bila je pametna i duhovita. Odlično obrazovana. Mislim da je bila jako otvorena da sarađuje sa svima, a to se često i pretvaralo u neprijateljstva ili prijateljstva za čitav život.“

Malo kasnije dobila sam i cijelu knjigu pod naslovom „Magija šešira“.

Tekst Suzane Spasić, na temu smrti Isidore Bjelice, prenosim u cjelosti, beskrajno zahvalna (!) zbog njega i dobijenih fotografija:

„Teško je bilo zamisliti Isidoru Bjelicu bez šešira. Oni su bili njen zaštitni znak, odraz stila koji je negovala i autentičnog nastupa u javnosti.

Tokom 2008. godine, u Izdavačkoj kući Interpress pripremalo se dvojezično izdanje Isidorine knjige „Magija šešira“. Za potrebe knjige, Isidora i ja smo čitav jedan dan preturale po tim njenim „“skulpturama za glavu“ i fotografisale ih u ambijentu doma Bjelica-Pajkić. Deca – Lav i Vila bili su mali, Lav je nekud morao da ode, da li na neki sport ili časove, dok je Vila, tek probuđena posle dremke znatiželjno ali bez ikakvog nametanja, dečjeg nestašluka i slično pratila pomno naš rad. Na samom kraju fotografisala se sa nekoliko maminih šešira, a oku kamere nije promaklo da ima držanje prave dame i da se u tom neobično slatkom detetu krije buduća prava lepotica.

Isidora je otvarala kutije, police, fioke, ostavice, sve kutke u stanu u kojima su i šeširi našli mesto, uz štapove za golf, zanimljive detalje, slike, bele krletke za neke zamišljene žar-ptice, u neobičnom prostoru pod krovom u stanu podno Jevremovca.  Čitav dan smo slikale i onako ženski preturale po šeširima. Bila je 2008. i misao o bolesti koja razara organizam nije bila ni na pomolu. Deca sitna, Isidora u punoj snazi, samo te godine je objavila „Magiju šešira“ u Interpress-u i još dve knjige kod drugih izdavača.

I možda je književna kritika nikada neće uzeti „za ozbiljno“, i pored svega što je nosila u sebi i što je dala u svojim knjigama. Biti „lak pisac“ kako je to govorio za sebe Momo Kapor, očigledno je samo njemu moglo i da se progleda kroz prste. A umela je Isidora itekako da zagrebe po nekim istinama, istorijskim činjenicama, književno istorijskim temama i takozvanoj „ozbiljnoj“ tematici. Ali je takođe umela vrlo jednostavnim jezikom da je ponudi svojim čitaocima. I zbog toga ih je bilo na hiljade i hiljade.. I možda će neko reći da je čak i bolest „naštancala“ u knjigama. Ipak, postoje reke komentara i pisama ljudi kojima je značilo ono što Isidora radi. A naročito ono što je radila kada se suočila sa svojom bolešću i dugogodišnjom hrabrom borbom za još jedan dan, za još jedan dah. Što je, otvorena kakva je uvek i bila, i svoju tešku borbu pretočila u reči, ne samo da sebi možda olakša, već da i drugima koji imaju iste strahove, strepnje, bol, tugu i borbu u kojoj nikad nema pobednika, da deo sebe, da im možda pomogne, olakša i da ih uteši. I mnogi su zaplakali juče kada je došao taj dan da se Isidora ne probudi. Jer je Isidora Bjelica, takva, ekscentrična, neobična, pametna, obrazovana, glamurozna, ponekad luckasta, uvek duhovita, bila deo našeg doba.

Umrla je sa samo 52 godine, ali kao da je živela tri veka. I kao Dimitrijeva ćerka, i kao Pajkićeva supruga i Vilina i Lavova majka, ali i kao žena koja je samu sebe stvorila. Umela je. Zamerali su joj. I videla je ceo svet i susrela je mnogo ljudi i radila ono za šta je bila predodređena. I na kraju, u svojim najtežim danima, a u pitanju je čak nekoliko godina, bila hrabri borac i uvek pre svega Lavova i Vilina mama, a zatim sve ono što smo o njoj znali  – pisac, reditelj, toreador, trendseter, skandalmajstor, vojvotkinja itd.  Susrela je i ljubav i mržnju i zavist i negiranje, i obožavanje.

Raditi sa Isidorom na njenoj knjizi „Magija šešira“ nezaboravno je iskustvo.

Pisala je Isidora o prijateljima kojih više nema o Olji, Dragošu, Buletu, Paviću, Kseniji Zečević, Kavaji, Jovu, Geri, Tirketu i mnogima koji su bili duh grada. U prvoj rečenici te knjige zapisala je Isidora kako je pust grad bez njih. Sada je još jedna zvezdica beogradskog neba zasijala drugačijim, nebeskim sjajem. Počivaj u miru, Isi. “

***

Prenosim i odlomak iz knjige „Magija šešira“, autorke Isidore Bjelice

NJUJORŠKI ŠEŠIR OD BORDO PLIŠA

Kupljen u Mejsizu.
Tata je uvek krio cenu…
Zemlja porekla-Kanada

Kada god bi moj otac odlazio na daleka putovanja bez mene, na pitanja šta da ti donesem ja bih rekla -šešir…I skoro uvek bih dobila neki drugi poklon, meksičke haljine, indijske bisere, filipinske tunike…

Samo jedanput je moj tata doneo njujorški šešir u koji sam se smesta zaljubila i koji sam nosila deceniju…Jednostavan, savitljiv, otmen, kao da je pravljen za mene. Kupio ga je jedno posle podne dok sam ga direktno terala mislima da to uradi, jer moj otac, uvek jureći za šahistima skoro uvek bi zaboravio da mi kupi šešir ili tačnije to bi se setio na aerodromu kada je bilo kasno i kada više nije bilo kvalitetnih šešira…A šta je to kvalitetan šešir to znaju svi oni koji su se bar mal bavili fenomenom i filozofijom šešira…Materijal, izrada, oblik, boja, marka, pakovanje…To ljudi ne razumeju i katkad mi u najboljoj nameri poklone svašta misleći da mi je cilj da bilo šta čudno stavim na glavu…

Šešir je pokretna skulptura, umetničko delo za nošenje i kod njega je kao i kod bilo kog živog stvora, a šešir je definitivno živ, jako važno gde je i kako nastao, od čega je, ko ga je zamislio, a ko prodao i za koje prilike je namenjen…

Bordo šešir od pliša sa satenskom trakom je izdržljiv, otporan, jednostavan, a otmen i zgodan za sve prilike. Nosila sam ga najčešće po sajmovima knjiga kada sam potpisivala ali nosila sam ga i zimi i u jesen i rano leto…Srednjeg oboda, savitljiv, prilagodljiv, lepe boje on je možda najpraktičniji šešir koji sam imala i dan danas ne razumem šta bi mom ocu da se te njujorške jeseni seti da mi ga kupi…

(Magija šešira, Interpress, Beograd, 2008)

***

Tekst napisala Jelena Petrović
Fotografije su djelo ruku i duše Suzane Spasić i ne mogu se koristiti bez njene saglasnosti 

Ostavite komentar