Rada Đuričin – Nije sve radost, nekad se i plače

Srele smo se nakon predstave koju je igrala u Podgorici i KIC-u "Budo Tomović". Ona nasmijana, strpljiva, puna ljubavi i osmijeha... Rada Đuričin i ja, o Radinim anđelima, djetinjstvu, samopouzdanju...

0
503

Rada Đuričin je rođena u Vršcu, gradu u Vojvodini. U maju 2020. puni svojih 86 godina. A svoj mjesec rođenja voli da opiše kao “vreme trešanja”, jer je njena mama tog jutra poranila da kupi trešnje i kada se vratila sa punom kesom tog voća kući, trudovi su počeli i rodila se Rada.
Svi koje poznajem zadivljeni su pred energijom žene koja aktivno glumi u nekoliko predstava istovremeno, putuje, pjeva, recituje… Rada zagrli i uputi lijepu riječ, uvijek puna strpljenja i iskrenosti…

Srele smo se nakon njene predstave “Halo Beograd” u Podgorici. Skoro da nije mogla opisati emocije zbog ljepote koju je doživjela od podgoričke publike tokom i nakon predstave. Ipak, priznala mi je i da jeste vrlo sjetna kada je riječ o predstavi koju su igrali te večeri: “Predstava “Halo Beograd” je rađena po tekstu Moma Kapora, mog prijatelja iz studentskih dana. Zamislite, Momo je u ovo vreme pre deset godina bolovao! Preminuo je 3. marta.”

“Imam svoja tri anđela”

Rada Đuričin kao gimnazijalka

Otac Rade Đuričin je bio sveštenik. Ulica u Vršcu nosi njegovo ime, nazivom kako su ga svi znali: pop Marinko. Sveštenik je spontano znao imena svih Vrščana koje je krstio i njihovih roditelja, a poznavao je i rodoslov svakog stanovnika svog grada. Dobitnik je najvećeg priznanja koje sveštenik može da dobije. Sve ovo ispričam i Radi želeći da pokažem da se jesam pripremila za naš susret i pitam je:

Gospođo Rado (ali me tokom intervjua zamolila da je ne oslovljavam sa gospođo jer to nikako ne voli), šta Vam je bilo važno da naučite uz takvog čovjeka kojeg su svi poštovali? Šta ste se trudili da dobro zapamtite kao pouku pa da kasnije prenesete i na svog sina, onda i na unučad, ali i na ljude sa kojima ste u stalnom kontaktu?
Jeste, sve je tačno što ste kazali. I uvek je bio i ostao pop Marinko. I ulica u Vršcu se zove baš tako, Ulica pop Marinkova. Govorio je moj tata: “Rado, nemoj da deliš ljude već ih spajaj. Trudi se koliko možeš da nekome nešto lepo učiniš. Pa makar ga lepo pozdravi.” Uvek se toga sećam.
Ali priznaću vam, mene prati osećaj kao da se tata u mene preselio. Kao da smo jedno biće. Sećam se dana kada je on umro. Sećam se tog osećaja kao da je tatina energija ušla u mene. Uostalom ja i jesam deo njega samim tim što sam njegova ćerka. Samim tim sam nasledila nešto od njega. Ali zbilja, kao da je on uvek tu. Ja sam ga proglasila svojim anđelom.

Rada Đuričin i Jelena Petrović, u razgovoru

A Vaša mama kakva je bila?
Bila je neverovatna žena sa veoma izraženom radnom energijom. Stalno je nešto htela da radi, da stvara. Kao sasvim mala je ostala bez roditelja, a moju sestru i mene je stalno gonila da sebi neprestano otvaramo nove vidike. Tu osobinu ima i moja sestra sa kojom sam ja vrlo slična, a samo godinu dana je razlika među nama dvema. I dan danas, a mi smo sada na odlasku, moja sestra i ja imamo radnu energiju na našu mamu. To se ne gasi u nama. Uz divnog oca i divnu mamu, imala sam i mog divnog Dragana. Moj muž se jako mnogo trudio da ničim ne ugrožavamo jedno drugome integritet. To nam je bilo jako važno: biti svoj, baš onakvi kakvi jesmo.

Naposljetku je dodala:

Ja sam njih troje, svog oca, majku i mog Dragana proglasila za svoja tri anđela. Ja svaki put pred početak predstave kažem u sebi: “Molim Vas, anđeli moji, pomozite mi večeras.” Uvek to kažem otkako ih nema.

Pod reflektorima kuće koja je pojam umjetnosti u našem gradu. Sa sjajnim ljudima u društvu Rade Đuričin u sali Dodest, KIC Budo Tomović, Podgorica. Fotografija: arhiva KIC-a “Budo Tomović”

“Strašno je kada se izgubi samopouzdanje”

Da li je bilo perioda kada su ljudi sumnjali u Vaš kvalitet na pozornici? Mi već decenijama vidimo Vaš sjaj, večeras smo Vas u Podgorici ispratili ovacijama. A da li čovjek u svojim tananim godinama mora proći provjeru svog kvaliteta i kako ojačati dok ta provjera traje?
Najviše sam ja sumnjala. Bilo je verovatno i drugih koji su sumnjali, pa mi tada nisu davali da radim ono što sam ja želela. Ali verujte, najgore je bilo to što je sumnja postojala u meni. Strašno je kada se izgubi samopouzdanje i to uvek drugima govorim. Čuvajte se toga. Ali eto ipak se desilo nešto jer ja trajem tolike godine. Ovo je sada već šezdesetpeta godina moje karijere.

A kada govorimo o sumnji pomenuću i onaj citat koji Vi sigurno znate jer ste se družili sa Desankom Maksimović i igrali je kasnije u predstavama. Ona je govorila da “danas mnoge prijatelje ne bih imala da nisam umela da zaboravim primedbe na račun mene i moje poezije.”
Da, to je baš tako. Imala sam sreću da se u dugom periodu viđam sa Desankom. Često smo zajedno nastupale čitajući njenu poeziju. Kasnije sam radila predstavu „Oporuke Desanke Maksimović“, pa i film.
Moj tata kada je umro imala sam osećaj da smo on i ja baš kao što su bili Desanka i njen tata. Nalazila sam sličnosti u svim Desankinim razmišljanjima, u svim njenim stihovima koje je ona posvetila svom tati.
Često recitujem i ove njene reči: “Ni u što tvrdo ne verujem, skloniti se moram ispred svačijih zvona…” To spada u deobe, a čovek bi trebalo da gradi mostove. Makar mostić. Makar i brvno.

Lijepa mi je priča kako ste slučajno otišli na jednu beogradsku zabavu, upoznali se sa jednim mladićem kojem ste nakon tri mjeseca postali supruga. Dragoslav Popović, Vaš suprug, je bio nuklerani fizičar. Rado, da li i nakon tog susreta ’59. vjerujete u slučajnosti?
Kako da ne. To se zove sreća. Mada i nesreće mogu biti slučajnosti. U slučajnosti verujem, one se svima dešavaju. Mada neko kaže da “ništa nije slučajno”… Možda su i oni u pravu, ne znam. Ja verujem…

Rada Đuričin, Vladimir Racković i Vladimir Cvejić. Fotografija: arhiva KIC-a “Budo Tomović”

“Moja potreba je da radim”

Rada Đuričin je veoma angažovana i meni se čini da joj sve ide lako i od ruke. Takva je bila i kao djevojka kada je sa lakoćom naučila njemački jezik, pa kasnije završila dva fakulteta – književnost i glumu, igrala je u beskrajno mnogo predstava, putuje, objavila je autobiografiju “Tajna crne ruke” čiji su tiraži rasporodati u svim crnogorskim knjižarama a jedan primjerak sam našla u biblioteci na Cetinju… Igra više predstava istovremeno… Zato je pitam:

Da li je Vaše stalno angažovanje zapravo razlog radosti koju nosite u svom osmijehu i biste li Vi uopšte umjeli drugačije da živite?
To je moja potreba! Ako ja tu potrebu mogu da ostvarim, onda se i radujem. Mnogo ima prepreka koje treba preskočiti. Pa kad nju preskočite, onda naiđe nova. Nije jednostavno, a ovo vam govorim zbog radosti: nije sve radost. Nekad se i plače. Ništa nije samo jedno. Sve je strašno komplikovano. Na primer, ja u mom komšiluku imam tri majstora: jedan popravlja cipele, drugi je krojač, a treći, odnosno treća, je prodavačica. Ja im svako jutro kucnem na prozor da ih pozdravim. To je radost do koje ja dolazim lako, ali ima i one radosti do kojih moram doći kroz tugu i suze.

“Ja jednostavno živim ovaj život i radujem se.”

Kada sam bila znatno mlađa proučavala sam karakteristike horoskopskih znakova. Zato kada sam, pripremajući se za ovaj susret, vidjela da je Rada Đuričin rođena krajem maja pomislila sam: “Pa naravno, ona je u horoskopu blizanac, a oni su vječita djeca.”

Rada Đuričin tokom ovacija zahvalne publike nakon predstave u sali Dodest, KIC “Budo Tomović”. Fotografija: arhiva KIC-a “Budo Tomović”

Rado, da li vjerujete u to vječito dijete koje svi nosimo u sebi i čime Vi hranite Vaše te je tako zdravo i srećno?
Ne mislim o tome. Ja jednostavno živim ovaj život i radujem se. Ja sam sinoć igrala divnu predstavu “Šuplji kamen” Nikolaja Koljade. U njoj igram penzionerku, koja živi sama. Kažu za nju, u tom pozorišnom komadu, da je greška prirode. Ali ona ima nešto u sebi što me čini presrećnom i što ne umem da objasnim. Igraju u toj predstavi i Branka Petrić, Ljiljana Stjepanović, Milan Lane Gutović i Katarina Marković. Presrećna sam bila sinoć nakon što se ta predstava završila…
A onda nakon takve večeri, usledi ovakva u Podgorici. Ne postoje reči da opišem ovu radost. Ovo večeras je bilo mnogo više od predstave! Osećam dobre vibracije. Ovo kao da nije bilo pozorište, kao da smo nešto pričali zajedno. Mada, to mnogo zavisi i od toga ko se skupio ovde.

A pre ovih predstava igrala sam i sa Vjerom Mujović u komadu “Mala crna haljina”, koji je inspirisan slavnom kreatorkom Koko Šanel. Igrale smo u beogradskom muzeju, u Domu Jevrema Grujića. U publici može da prisustvuje četrdeset ljudi, a nakon predstave publika ima priliku da uz čašu šampanjca uživa u druženju sa nama glumicama u tom predivnom ambijentu. Znate kakve sve božanstvene osobe upoznam u tim prilikama! Uglavnom su to žene vaših godina. To je prosto neverovatno do kog stepena te žene, koje srećem, žele da žive i rade. Sve vam ovo govorim da bih vam rekla suštinu: ima mnogo ljudi koji čeznu i rade na tome da budu radosni, bez obzira što su i one kao i svi mi zasuti raznim negativnim informacijama pod izgovorom da se one “prodaju”.

Naposljetku mi reče, a pritom me podsjećajući na narav Desanke Maksimović koja je znala svima da uputi lijepu riječ: “Vi ste tako lepi… Imate neku lepotu, odavde, iz srca. Gledajte Tatjanu Peternek Aleksić i njenu emisiju “Sav normalan svet”. U njenoj emisiji sam se predstavila u mom Vršcu. Ta emisija mi je tako draga. Obišle smo tada i groblje, crkvu, kuću mojih roditelja… Dopašće vam se, sigurno.”

Meni je na kraju našeg intervjua poklonila ružu, a ja sam je danima nosila svuda sa sobom ne želeći da je ostavim samu kod kuće dok smo mi na poslu. Poslije posla bi je nosila nazad. Ona, Rada Đuričin.

Rada Đuričin i Jelena Petrović u Podgorici, 2020. Fotografija koja je ispala pomalo mutna, ali meni beskrajno draga

Intervju uradila: Jelena Petrović
Sala Dodest, KIC “Budo Tomović” u Podgorici, januar 2020

Ostavite komentar