Starinski medenjaci vrijedne Marije

Marija Marjanović je neko ko uz liftove radi i medenjake, a inače je Bog dao za sve. Kaže mi: "Pravim medenjake na starinski način i svih oblika i ukusa. Pravim i keksiće za pse." Marijini medenjaci skoro pa da mirišu i na fotografiji. Ovo je reklama za njen rad i vrijednu, veselu i harizmatičnu mladu ženu.

0
174

U ovom prilogu želim da predstavim Marijine medenjake kao nezaobilazni dodatak predstojećim praznicima, s tim da su oni dostupni i poželjni cijele godine na raznim okupljanjima.

medenjaci Marije Marjanović, macini_medenjaci

Mariju sam upoznala u prirodi. Pješačile smo zajedno neobilježenom stazom od Dajbabske gore, preko brda Krški vrh do Manastira Dajbabe. Vesela, harizmatična i hrabra. Voli plivanje, planinarenje i životinje. Kada smo pješačile Dajbabskom gorom poklonila sam joj šešir koji je prije nje poslužio kao spas od sunca ženi koja je takođe bila zaboravila zaštitu za glavu. Marija je imala zadatak da nakon te ture, poklonjeni šešir daruje dalje kada se nađe u situaciji da bude sa damom koja nema šešir a krenula je u višesatno hodanje. Rekla mi je: “Tvoj šešir je otišao na glavu jedne Milice…”

hodanjem Dajbabskom gorom, Marija sa braon šeširom koji je otišao na glavu jedne Milice. A onda vjerujem i dalje…

Radeći ovaj prilog Marija se sjeća i svojih prvih pokušaja na mašini za šivenje jer “šivenje i kuvanje su mi oduvijek bila dva hobija koja su me opuštala, naročito tokom studiranja u ispitnim rokovima”.

Po zvanju i znanju je mašinka (licencirana za liftove, a diplomirala na smjeru za poljoprivredne mašine – izbor smjera odabran da bi uvijek bila u kontaktu sa prirodom), po interesovanjima, kako sama kaže, “Katica za sve”, a sada je u fazi pravljenja starinskih medenjaka svih oblika i ukusa, ali i još zdravijih keksića za četvoronoge ljubimce (“iako pola pojedemo komšiluk i ja, jer su pravi veganski”, kaže mi sva ozarena). U razgovoru Marija insistira na terminu “starinski”, umjesto “organski” koji joj je, kako kaže, pomodan.

Šta znači napraviti medenjak na starinski način?
Kada kažem starinski mislim na medenjake spremljene od prirodnih sastojaka, bez ikakvih veštačkih dodataka, po receptu koji postoji od davnina. Modernim rečnikom – organski su.

Marija voli pse. Ima jednog zvanično udomljenog, svima poznatog, Flekicu i jednog “školskog” psa kojeg od milošte zove tele Lesi.

“Lesi je stalno na udomljavanju i nadam se da će uspeti da se zadrži kod nekog ko će ga maziti i paziti iako nije Đole. Zbog svog stalnog vraćanja je i dobio ime.”

Priča mi dalje o sebi.

“Pre dve godine sam se našla na raskrsnici šta i kako dalje, jer od onog za šta sam se školovala i u struci radila više od 20 godina, ne može više da se opstane od “indijanaca” sa tri razreda srednje oko škole. Rezultati takvih i takvog “rada” su vidljivi svuda i tek će biti. I dalje sam mašinka u građevinarstvu, svakodnevno vidim fušeraj, trudim se da utičem gde mogu, ali… Mir od svega toga nalazim u hodanju po brdima, kuvanju, uz krug dragih ljudi i raznih životinjki.
Šivenje i kuvanje su mi oduvek bila dva hobija koja su me opuštala. To je nešto gde odmah možeš da vidiš delo svojih ruku. Mašina za šivenje mi je ostala u Beogradu, pa sam malo u Podgorici uskraćena. Zato, kad god pođem “gore, na śever”, nadoknadim tu svoju želju i potrebu. Nisu mi jasne, niti će ikada biti, osobe (i ženske i muške) koje ne umeju da zašiju dugme ili nešto zakrpe.

Marija se prisjeća da je tokom njenog školavanja u osnovnim školama postojao predmet  “domaćinstvo”.

“Baš tako, jednostavnog imena – domaćinstvo. Predmet gde su se deca od petog do osmog razreda učila samostalnosti u kući: kako da skuvaju kompletan ručak (praktična nastava na kojoj svi zajedno pojedemo to što smo spremali, a nastavnica proba i ocenjuje svaku grupu pojedinačno), kako se ušiva dugme (puce), zakrpi nešto, šije, štrika, radi tapiserija, osnove uređenja kuće…. Govorim ovdje o puno stvari koje osposobljavaju za normalan život, bez ikakve podele na muško-ženske poslove, jer svako kad je gladan trebalo bi da zna kako da spremi obrok. Nasuprot tome je bio predmet OTO, na kome smo učili one “muške” poslove po kući u vezi osnova iz elektrike i tehnike.
Meni su se “primila” oba predmeta, završila sam mašinstvo, a uživam i opuštam se uz “domaćičke” poslove.”

Marija, šta se desilo nakon osnovnog školovanja?
Po završetku usmerenog, kao bolji i svestrani učenik, mogla sam da biram gde bih dalje. Moju želju da odem na Akademiju je tata preusmerio pričom i pitanjem koliko znam umetnika koji mogu, za života, da žive dobro od svog rada. Njegova neispunjena želja je ostala da, kao i on, odem na ekonomiju. Ja sam pošla na mašinstvo. Kada je pri kraju svoje osnovne škole bratanica rekla: “Ja ću, kao teta, na mašinstvo”, moj je odgovor bio: “Samo probaj” i nabrojala joj šta znači biti žensko u “muškom” poslu, koliko mora da bude bolja od muških da bi sve što kaže uopšte uzeli u razmatranje. A tek da stekne poziciju i ime… Podmetanja se, valjda, računaju u rok službe svima. Za to vreme, prođe život gde i kako ne treba. Barem u ova naša vremena, gde se znanje i trud ne cene.

Bilo kako bilo, liftove i invalidski program savladavanja visinskih prepreka radim i dalje, a medenjacima sam ujedinila kuhinju i eksperimentisanje sa ukusima, crtanje, primenjenu ekonomiju – tata, smeješ mi se odozgo -, marketing, kontakt sa raznim ljudima, boravak napolju (jer, često se prodaju oči u oči). Nešto što nema cenu je posmatranje izraza lica posle prvog zagriza i puštanja da se komadić medenjaka otopi uz nepce, uz prepoznavanje dodatog začina.

Lično više volim one prave starinske, kada su ukrašeni samo belancetom i šećerom u prahu uz koju kap limuna, ali tržište traži obojene što šarenije i drečavije (sa dodatkom prehrambenih boja i flomastera). Izlazim u susret i puštam mašti na volju. Ali ne puno, jer kažu: “Žao mi da pojedem, čuvaću”. Svima je isti odgovor: “Ne čuvaj! Jedi. Praviću još i opet. A kad me ne bude, svi imate recept. A za sada i online savet”.
Najdraže mi je kad vidim da se još neko potrudio i uspeo. Pre neku noć mi stiže poruka od drugarice koja je u Indiji: “Vidi! Uspela sam! Ukusni su! Prvi put sam ih napravila. Hvala na savetima.” Sledile su fotografije nenacrtanih, pa nacrtanih. Srce puno. I njeno i moje.

Kada sam kompletirala ovaj prilog, Marija se nasmijala na moju napisanu rečenicu u kojoj sam je predstavila kao mladu ženu. I ne, ništa tu nijesam pogriješila a Marija je potom sa mnom podijelila jednu intimnu priču: 

“Moja mama je imala 75 godina kada je umrla i otkako sam znala za nju, uvek je govorila: “Ja sam sada u najboljim godinama.”

medenjaci Marije Marjanović, macini_medenjaci

Pored toga što dosta medenjaka poklanja, Marija ih i izlaže i prodaje u zavisnosti od dešavanja po gradu, kao i na instagramu (macini_medenjaci). Sljedeća prilika da je sretnete jeste 21.decembra u Mall of Montenegro u Podgorici od 10 do 18h, za kada su planirane razne cjelodnevne animacije za djecu. Planirano je da sve bude napolju, ali vremenski uslovi će diktirati hoće li se sve preseliti unutra na drugi sprat.

Za Marijine medenjake, topla preporuka!

Jelena Petrović

Ostavite komentar