U borbi za vazduh

"Predivno obrazovan, predivno dobrog ukusa - ali nesposoban za promenu. Samo izgovara iste stvari i razmišlja o istim mislima iznova. Postoji mnogo takvih ljudi. Mrtvi umovi, zaustavljeni u sebi." Knjiga koja ti ne dozvoljava da se ukalupiš. Citati.

0
479

“U borbi za vazduh” je knjiga o buntu.
Autor Džordž Orvel, koji inače u svojim djelima kritikuje tadašnje savremeno društvo.

Ovo je ona knjiga u kojoj glavni junak živi u gradu u kojem “ništa nije stvarno osim računa za gas, troškova za školu, kuvanog kupusa i odlaska u kancelariju ponedeljkom.” A glavni junak želi drugačije, više, šire… Odbija da hoda tupe glave kao “ćurke u novembru” ili “napuderisani leš” i zato na nekoliko mjesta u romanu Džordž pominje kao nešto najdivnije – imati života u sebi. Iz svih tih razloga, on je u borbi za vazduh boreći se protiv cijelog svijeta počev od džangrizave žene, preko djece, znanih i neznanih ljudi, Hitlera, Staljina pa sve do pape.

“Svi oni su jurili za mnom. Skoro da sam mogao da ih čujem kako viču: “Eno momka koji misli da može da pobegne! Eno momka koji kaže da neće da bude ukalupljen! … Drž’te ga! Zaustavite ga!”

I zato on bježi uprkos svemu i svima. Pa čak iako ima četrdeset i nešto godina, piše: “… čak više ne želim da budem mlad. Samo želim da budem živ. A bio sam živ u trenutku kada sam stajao , gledajući u jagorčevinu i crveni žar ispod živice.”

Za svog obrazovanog prijatelja kaže:

“Predivno obrazovan, predivno dobrog ukusa – ali nesposoban za promenu. Samo izgovara iste stvari i razmišlja o istim mislima iznova. Postoji mnogo takvih ljudi. Mrtvi umovi, zaustavljeni u sebi. Samo nastave da se kreću napred i nazad, istim malim kolosekom, sve više bledeći, kao duhovi.”

A ulicu u kojoj stanuje opisuje: “Šta je ulica kao što je Elsmer roud? Samo zatvor sa ćelijama u jednom redu? Nizovi komora za mučenje, povezanih jednim zidom, gde drhte i strepe siroti mali ljudi koji zarađuju pet do šest funti nedeljno, sa šefovima koji ih maltretiraju i ženama koje ih jašu poput noćne more i decom koja im isisavaju krv kao pijavice.”

“Savršeno dobro znam da moramo da radimo”

Tokom ljeta imam mali savez sa sobom da ću sve knjige čitati isključivo vani – pod suncem, krošnjama, zvijezdama… Ove godine je to teže, nekako se nameće osjećaj da nam se i sunce, i krošnje, i zvijezde uskraćuju, a ovaj roman mi je bio toliko zanimljiv da bi mi teško palo da baš toliko razvučem čitanje. Da, jeste mi se dopao i nekako mi je baš za ovo vrijeme kada nam, vjerujem svima, fali vazduha.

Džordž piše i ovo:

“Ne želim da sugerišem da bi celokupno čovečanstvo trebalo da provede ceo svoj život lutajući okolo i berući jagorčevinu i tako dalje. Savršeno dobro znam da moramo da radimo. Samo zbog toga što se momcima u rudnicima kidaju pluća od kašlja i zato što devojke lupaju po pisaćim mašinama, niko nema vremena da ubere cvet. Osim toga, ako nemate pun stomak i topao dom, ne želite da berete cveće. … Smirite se, povratite dah, neka malo mira prodre u vaše kosti. …

Postoji nešto što je iz nas nestalo… U pitanju je neka vrsta životnog soka, koji smo iscedili iz sebe, sve dok nam ništa nije ostalo. Sva ova jurnjava zbog ovoga ili onoga! Večita jagma za malo novca. Večita graja autobusa, bombi, radija, telefonskih zvona, istrošeni nervi, prazna mesta u našim kostima u kojima treba da bude srž.”

Bilo je tačno 21,40h kada sam završila sa čitanjem knjige. Kada sam bila mlađa uvijek bih, na kraju knjige, zapisivala datum i vrijeme kada sam završila sa čitanjem, a nakon mnogo godina od tada, pogled na taj podatak bude mi zanimljiv i vrati me u tu noć. 

Pozajmite ovu knjigu iz biblioteke. I ne dajte svoj vazduh!

Pripremila: Jelena Petrović

Ostavite komentar