Vida Ognjenović – Važno je da čovek ne bude beslovesni vetrokaz

Razgovarale smo u Beogradu. Književnica i rediteljka Vida Ognjenović i ja. Volim ozarenost svojih sagovornica. U takvoj ozarenosti svoje sagovornice napravile smo priču o njenom djetinjstvu i porodici koja joj je nedostajala. O Nikšiću, tremi, motivima svojih radova, o mirisu scene... A njene oči neprestano sijaju. Da, volim ozarenost svojih sagovornica.

0
72

Vida Ognjenović je književnica, rediteljka i, dodaću, žena veoma sjajnih očiju. Uvijek me fascinira kada na pomen Andrića ili drugih velikih imena, začikam svoju sagovornicu i ona mi ozareno pomogne u nekoj nedoumici (konkretno u slučaju sa gospođom Vidom je to bilo na moj slučajni spomen zadužbine Iva Andrića u Beogradu koji sam toga dana planirala posjetiti, a Vida je odmah priskočila da mi ozareno pomogne i da podrobne informacije). Volim ozarenost svojih sagovornica. Tokom 2019. godine Vida Ognjenović je nekoliko puta boravila u Podgorici, ali ovaj naš susret se zbio u Beogradu.

“Kao dete bila sam razmažena i svojeglava”

Rođeni ste u Nikšiću, tačnije u Dubočkama u Banjanima, i kao djevojčica od tri ipo godine odlazite sa bakom i ujacima u Vojvodinu, bez roditelja jer je majka u poodmakloj trudnoći. Ali istraživajući Vaše porijeklo primjetila sam da ne volite puno govoriti o danima djetinjstva iz razloga što Vas je, po mom osjećaju, gušila moć odraslih da Vam stalno drže slovo i stavljaju tzv. obruč oko Vas koji Vam je sputavao duh. Jesam li u pravu?
Nisu meni odrasli baš mnogo držali slovo, kako kažete, a imali su dosta razloga, pošto nisam spadala baš u poslušnu decu. U stvari bila sam razmažena i svojeglava. Čim mi nešto nije bilo po volji, plakala bih i pretila da ću pobeći na voz, pa kući. I to mi je bila dobra fora, jer bi oni svaki put popustili. Iako sam odrastala u smutno vreme svakojakih oskudica i nemaštine, nije moje detinjstvo bilo teško u današnjem smislu reči. Izmišljali smo igre i sami pravili igračke, jurili povazdan, bežeći od kontrole odraslih. Naš se dečji život odvijao u svetu igre i škole, sve dok nismo dorasli do knjiga i bioskopa. E onda su stvari počele da se menjaju.

Da li to znači da je najljepše u odraslom dobu upravo to što možemo sami da donosimo svoje oduke?
Da, samo pre toga odraslog doba, naše generacije su prošle jedno međudoba čitanja i gledanja filmova, što nas je bitno udaljavalo od neposredne stvarnosti. Čitali smo zaneseno i izgubljeno, onako kako deca danas zure u mobilne telefone i gledali sve filmove i po nekoliko puta, tako da smo replike iz mnogih znali napamet. Onda smo počeli da idemo u pozorište i stvar se uveliko uozbiljila. Ta naša lektira, filmovi i predstave su na nas vršili veliki uticaj. Mi smo stasavali uz domaće modernije pisce, i Kamija, Sartra, Hemingveja, hispano-američke romane, a kasnije su stigli krijumčareni samizdati iz Sovjetskog Saveza, Mandeljštam, Cvetajeva, Pasternak, Brodski, Ana Ahmatova… Nije nas bilo baš mnogo briga za ono što se oko nas neposredno događa.

Bili ste uvijek svoji, čak i kao mali uticali ste na repertoar na školskoj priredbi u Vrbasu recitujući omiljenu pjesmu svoje bake “Siroče” Vojislava Ilića umesto himne Jugoslavije koja je bila u programu škole. Uzgred rečeno, ta pjesma je bila samo prijedlog himne koji nije usvojen. Potom ste gimnaziju u Sremskim Karlovcima takođe upisali na svoju ruku. Je li važno biti svoj i znati svoj pravac, pa i onda kad Vas najbliži ne razumiju?
Moj odgovor na ovo pitanje ne može biti isključivo da, ali ni isključivo ne. Naravno, važno je da čovek ne bude beslovesni vetrokaz i da se okreće samo kako vetar duva, pa da mu svaki stav zavisi od pravca vetra. Dakle važno je, i te kako je važno braniti svoje gledište dok se ne iscrpe svi razlozi i argumenti za odbranu. Ali čovek treba da je u stanju da odustane od njega, ako uvidi da je pogrešio. Fer postupak je da prizna sopstvenu, baš kao i tuđu grešku i da bude spreman da je ispravi. I to ne bi smelo da je stvar naše volje, ili raspoloženja, već da je to moralno načelo po kome se živi.

Vi ste iz brojne porodice. Bilo vas je devetoro djece, ali čeznuli ste za roditeljima, braćom i sestrama rastući u Vojvodini. Jeste li oprostili najbližima što su morali biti daleko od Vas?
Da, da, oprostila sam im, naravno, razumela sam ja zašto oni nisu mogli da dođu i tada kao mala. Objasnila mi je to i moja dobra najstarija sestra Ljuba, koja je došla i bila sa nama dve godine, ali se i ona vratila što me mnogo rastužilo. No, ja sam već sledeće godine otišla u Karlovce i nisam se više osvrtala za sobom. Ipak, nikad nisam do kraja prebolela to što nisam odrasla sa svojom braćom i sestrama, nego sam se s njima upoznala tek kad sam položila malu maturu i mogla da putujem sama. E tog se putovanja u detalje sećam i dan danas, citirala sam ga u Kozocidu. Sećam se svake stanice i presedanja, saputnika i trčanja iz voza da napunimo boce s vodom i svega kao da je juče bilo. To je zapravo bio moj prvi svesni susret sa porodicom i mestom rođenja.

Moram da pitam, koji je to citat iz Vašeg “Kozocida”? Inače, “Kozocid” je predstava koja je ostavila duboki utisak na mene, a buntovnička rečenica iz nje koja opominje da ne budemo poput ovaca se pamti: “Ovce uvijek gledaju ispred sebe u travu”
To je ono kad Profesor priča kako je putovao od Beograda do sela gde je skup.
„Rastrčim se, skupim bar nešto od lekova i pojurim na voz. Putujem skoro dva dana. Tri presedanja, u Vinkovcima, Sarajevu i na Humu, tri zastoja, dva kraća zbog kvara na pruzi i jedan od tri sata, ali srećom na Bradini, pa smo imali vode.“

Znači li Vam Nikšić danas kao grad, iako ste vrlo rano otišli iz njega?
Nisam poznavala Nikšić sve dok se moji roditelji nisu doselili u ulicu Vuka Mićunovića, negde ranih sedamdesetih. Tada mi se Nikšić veoma dopadao. Sviđala mi se ona lepa mediteranska pjaca nasred grada, kao u španskim gradovima, svidjala mi se terasa hotela Onogošt obasjana suncem, uvek prepuna gostiju koji glasno pričaju i još se glasnije smeju. Sviđao mi se korzo svake večeri i pozdravljanje šetača dok se mimoilaze. Znači mi, naravno, taj grad i danas. U njemu žive moje dve sestre i brat i njihova deca, ali se Nikšić veoma promenio. Sad ga jedva prepoznajem…

Je li Vam izgubio taj nekadašnji šarm?
Jeste, nekako je postao uopšten grad, ni po čemu različit od bilo kog manjeg grada.
No, možda mi se to samo čini…

Baka Vam je šila. Da li Vam upravo od djetinjstva znači da ste uvijek lijepo obučeni i da li od tada potiče svjesnost da odijelo koje čovjek nosi možda ostavlja važan uticaj na dalju komunikaciju?
Jeste, moja baka je bila veoma vešta švalja, pa je tome naučila i moju majku, a ona je pak u tu veštinu uputila moje sestre koje su za mašinom prave majstorice. U mom detinjstvu nije bilo lako nabaviti komad odeće, a naročito je bila oskudica u stvarima za decu. E tu je moja baka istrčala na teren i plasirala se kao šampion, a naročito je herojski izdržavala moje hirovite zahteve. Nije imala šivaću mašinu već je šila na ruke, brzo i vešto. Jednom je za noć izvezla na mojoj bluzi neki vez, a zatim mi sašila suknju od komada neke stare plišane zavese, tako da sam za nastup djačkog hora bila gala kostimirana. I baš u toj nemaštini ja sam uz bakinu pomoć razvijala svoj, kako je ona govorila, kicoški ukus. Inače njena je filosofija bila da se mora paziti da smo uvek obučeni čisto i uredno, jer je to prvo što ljudi ugledaju na tebi i po tome sude i tvoju dušu, govorila je. Teško ih je posle razuveriti u toj proceni. Verujem da joj zato nije bilo teško da ispunjava moje odevne “fantazije”, kako je u ljutini zvala moje tadašnje “modne” ideje.

Vida Ognjenović, privatna arhiva

“Moj puls bije u ritmu predstave”

Vaši dolasci tokom 2019.godine u Crnu Goru su bili vezani za premijeru Vaše predstave „Kozocid“ u martu, a onda i tokom decembra kada ste za tu predstavu dobili značajno priznanje „Vasilije Ivanovič Šćućkin“. U septrembru ste učestvovali na trećem književnom festivalu „Ćirilicom“. Tada je održano književno veče „Budvanski krug Vide Ognjenović“ gdje je profesorka Božena Jelušić govorila o četiri Vaše drame, a predstavili ste se i svojom adaptacijom i režijom predstave „Prepiska Marine Cvetajeve i Borisa Pasternaka“. Kakav je inače Vaš prvi utisak kada dođete u Crnu Goru?
Ove prošle godine dolazila sam uglavnom poslom. I svaki put žurila da se vidim sa mojim dragim glumcima i drugim saradnicima iz predstave i da krenemo sa probama. Ali nekako se dogodilo da sam svaki put zatekla i neku pobunu ili veće protestno okupljanje. Tako da sam stekla utisak da je ovde borba neprestana, a zahtevi su neka bude što biti ne može… Dobro je dok se držimo Njegoša.

Bez obzira na to da li je u pitanju premijera Vaše predstave ili ne, imate li tremu pred izvođenje svog komada i kako tada kontrolišete emocije? Postoji li strah da li će ljudi razumjeti to što želite reći?
Da, imam tremu pred svako izvođenje predstave. Pošto je u pitanju živ, neposredan susret, uvek pomalo strepim od toga da se nešto slučajno ne pomeri, da se ne dogodi nešto nepredviđeno. Moj puls bije u ritmu predstave. Osluškujem reakcije publike. Nastojim da ansambl ne primeti to moje uznemirenje, ali ne znam da li mi to uvek uspeva. Važno je da to ne prenosim na njih. Trema je, znate, sastavni deo predstavljanja. Na otvorenoj sceni pod punim svetlom, čak i stolice imaju tremu, a kamoli mi odgovorni za sve to.

Imate li instikt da će tema predstave koju obrađujete biti prihvatljiva od ljudi? Ovo Vas pitam kao nekog ko piše i u kontaktu je sa gledalištem i čitaocem, pa bi mogao da pretpostavi šta naše gledalište voli da vidi, ali i čitalac da pročita, jer Vi ste osim dvanaest objavljenih i frekventno izvođenih drama i autorka deset knjiga proze.
Nemam takav instinkt da se u njega mogu pouzdati, niti se povodim za tim šta bi gledalac voleo da vidi, ili da pročita. Uostalom i ja sam gledateljka i čitateljka, pa sam u tom smislu sebi najstrožiji kritičar. Ne puštam rukopis iz ruke dok ne budem sigurna da sam uspela da ga zaokružim onako kako sam ga zamislila. Dešava se da ga popravljam i posle predaje uredniku. Naravno, drago mi je kad naiđem na neko razumevanje mojih poruka, bilo da je to analitična kritika, ili povoljan sud publike. To me hrabri u neku ruku, jer sve što je objavljeno, ili i postavljeno na sceni, jeste jedna strana dijaloga. No, bivalo je i biće da se promašimo kritičar, čitalac, ili gledalac i ja, ali to mi nikad nije značilo da dijalog treba prekinuti. Postoji i drugi susret…

Veoma mi znače Vaše drame “Kanjoš Macedonović” za koju ste dobili nagradu grada Budve, pa “Jegorov put” čiji mi je motiv koji ste odabrali fascinantan i za koji ste takođe dobili nekoliko nagrada, onda duodrama Prepiska Marine Cvetajeve i Borisa Pasternaka koja je bazirana na njihovim autentičnim pismima. Kako birate motiv koji ćete obraditi ili on zapravo izabere Vas? Šta Vas to ponese da iznesete jednu predstavu i koji je to recept za strast u tom radu?
Pisanje je inače nezadrživa potreba da se nekoj temi priđe bliže i da se ona iz blizine osmotri i ispita sa mnogih strana. I drame koje ste naveli, a tako bi bilo i sa romanima i pričama da ste ih pomenuli, su plod te privlačnosti jezgra nekog motiva. Za neke mi se čini da su prebrzo prihvaćeni kao prva varijanta i da zaslužuju preispitivanje i pogled iz ovog vremena. U “Kanjošu Macedonoviću” silno me kopkalo da dobro proverim taj mit, da ga raščlanim i razbijem u parčad, nasuprot Ljubiši koji ga je sklopio u celinu prema raznim usmenim predlošcima. Najpre mi je bilo stalo da spasem Kanjoša od mitskog zadatka da bude, bez obzira na dosetljivost i hrabrost, ipak samo plaćeni ubica. Htela sam da propitam sve uslove pod kojima se sve to sa njim i Furlanom odvijalo. Poslužila sam se i mitskim i Ljubišinim varijantama da bih stvorila treću, svoju, sa svim odstupanjima od ranijih. O monahu Jegoru sam pročitala tekst od desetak redova u jednoj knjižici o Paštrovićima i odmah shvatila da je to drama s mnogo tajni i pitanja i rešila da ta pitanja postavim u dramskom delu i pokušam da pronađem i neke odgovore. Drugim rečima, teme biram po nekoj zagonetnoj privlačnosti, koju je vrlo teško objasniti.

Jeste li samokritični, da li cijedite sebe dok radite?
Jesam, vrlo sam sumnjičava prema svom tekstu. Prevrćem ga i okrećem, menjam, dopunjavam, brišem, prepravljam. Tražim nove podatke, proširujem, sužavam. Nisam baš perfekcionista, ali se bavim tekstom, plašim se književne neurednosti, jer tekst je vrsta intelektualnog DNK pisca.

Ja Vas zamišljam kao osobu koja nema odmora, koja je uvijek u nekom procesu stvaranja. Vi npr. odete kao ambasador Srbije u Norvešku i dođete sa napisanom knjigom inspirisani pismima Isidore Sekulić. Poznaje li Vida Ognjenović pojam dosade?
Šta da kažem, dosada je veoma individualno osećanje. Ima mnogo stvari koje bi mi bile dosadne da ih ne izbegavam. Dosadni su mi laki razgovori o ozbiljnim stvarima i vicevi kad ih pričaju neduhoviti ljudi. U stvari ne poznajem dosadu koju bih lečila, recimo, kolektivnom razonodom koja ima i notu nasilja u svojoj napadnoj nameri da osvoji sve i svakoga. Verujte, od toga mi je zabavnije gledanje u jednu tačku na zidu. Dosadu, inače, doživljavam kao narcisoidnu lenjost.

Može li se sakriti energija čovjeka? Nekome je vidljiva na sceni, nekome na drugi način, ali može li se živjeti bez nje?
Može, ali, po mom mišeljenju, sasvim isprazno i otuđeno. Uostalom jedna dosta rasprostranjena bolest našeg doba je depresija, čiji su simptomi bezvoljnost i odsustvo energije vitalnosti. Slabljenjem te pokretačke energije čovek gubi smisao svog delovanja, jer mu slabe osnovne koordinate odnosa prema životu i svetu u kome je. Depresija je u stvari odustajanje od energije, a bez nje čovek u stvari odsustvuje iz života.

„Miris scene je vrsta opijata“

Autor ove sjajne fotografije je Krsto Vulović

Kao rediteljka koja bira glumce za svoje predstavu, kako prepoznate pravu osobu za lik koji obrađujete i može li se na Vas vršiti uticaj da izaberete nekog po preporuci?
Reditelji obično dobro poznaju naše glumište. Važan angažman u našoj profesiji je praćenje pozorišnog života u sredinama u kojima delujemo. Mi smo najredovnija publika, gledamo predstave, idemo na festivale, pratimo rad glumaca i u filmovima i na televiziji. Međutim, za ovo vreme otkad se zemlja rasparčala na zemljice, povećan je broj privatnih dramskih Akademija i Fakulteta, pa stasaju nove generacije mladih glumaca koji ne mogu da nađu uloge i scene da se ogledaju i potvrde, pa ih slabije znamo. Zato ponekad tražim savete kolega koji su prethodno već radili sa ansamblima i pojedincima koje ja manje poznajem. I oni od mene traže savet za beogradske glumce i to je sasvim prirodna, dobra kolegijalna saradnja.

Da li i danas volite miris pozorišta kao i na početku karijere i da li Vas iznova zavode emocije na kojima pozorište stoji?
Da. Pozorište je opsesivna umetnost. Miris scene je vrsta opijata, od njega se lako postaje zavisnik. Scena je čudno mesto, jedinstveno po svojoj zavodljivoj drskosti i igrivoj slobodi da prkosi svemu, počev od stvarnosti koju začikava, kojoj se ruga, koju proširuje i poriče. Na sceni je sve moguće, čak i ovaj oveštali sofizam na njoj bi delovao istinito. To carstvo mašte, najmanje omeđena od svih ovozemaljskih carevina, spaja na prvi pogled nespojivo – stvarnost i maštu, ali tako da se u tom scenskom spajanju njihove razlike potiru i stvara se neka druga i drugačija istinitost koja je stvarnija od stvarne. Ko to jednom iskusi, postaje pravi, odani i teško pokolebljivi vernik.

Gospođa Ognjenović je dobila veliki broj nagrada za svoj književni i pozorišni rad: Andrićevu nagradu, pa nagrade Branko Ćopić, Laza Kostić, Stefan Mitrov Ljubiša… Nedavno je dobila i nagradu u Podgorici povodom obilježavanja Dana Gradskog pozorišta za predstavu “Kozocid” koja je obilježila 2019. godinu u Gradskom pozorištu. To je bila prilika da pitam svoju sagovornicu:

  • Da li Vas nagrade i danas obraduju kao na početku karijere kada ste završili opštu književnost, a onda i režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV ili godinama čovjek postaje ravnodušan prema njima? Ili je ovo zapravo suvišno pitanje imajući priliku da vidimo Vaš sjaj u očima tokom dodjele nagrade u Podgorici?
    Nagrade su fina nadgradnja na naše samopouzdanje. Lepa je ta razmena osećanja, između ljudi u žiriju koji odaju priznanje i nagrađenog koji mu se raduje. Ja sam se zaista obradovala. U ovom vremenu žustrog poricanja, rušenja spomenika, bezdušnog neznanja i ruganja s dušom, kako bi rekao veliki pisac, i treba da se radujemo što se čuva taj otmeni antički običaj nagrađivanja. Neka bar nešto od humanog nasleđa odoleva pogromaškom narcizmu.

U Beogradu, Jelena Petrović

Ostavite komentar