Da, to je ona poetesa koja se izdvaja po svojim lijepim čitanjem poezije i talentom da stvara stihove. Sreća je vaša ako je budete čuli. Počela je da piše one noći kada je “svijetu trebao zagrljaj. Tuđe ruke uzele su parče hartije i nastao je piščev veliki prasak. Od te večeri kosmos riječi” širi se iz njenog rokovnika. Donosim prilog o Irini Lakić, poetesi iz Podgorice
Irina o sebi: “Zovem se Irina Lakić. Rođena sam 8. avgusta 1996. godine u Podgorici. Učenica sam četvrtog razreda Gimnazije ,,Slobodan Škerović”. Finalista 22. Poetskog konkursa ,,Desanka Maksimović” i dobitnica Priznanja za negovanje jezika van granica Srbije, od strane SKZ-a i Valjevske gimnazije.”
.
Hvala hladnim kišama decembra
“Sve je počelo sredinom decembra 2013. godine. Kako? Ne znam. Sjećam se samo da je noć bila previše hladna i svijetu je trebao zagrljaj. Tuđe ruke uzele su parče hartije i nastao je piščev veliki prasak. Od te večeri kosmos riječi širi se iz mog rokovnika.
Kada bi me neko pitao kako nastaju moje pjesme, nikad ne bi dobio konkretan odgovor. Nekad i negdje, neko ili nešto obuzme moje tijelo, baci me u trans i pjesnik mojim rukama ispisuje riječi po papiru.
Nikad nisam svjesna svojih stihova i nikad ih ne pamtim. Da ne prepoznajem svoj rukopis, ne bih ni znala da su moje. Ni jedna nije ugledala svjetlost dana, ali ušuškane među stranicama mojih rokovnika strpljivo se nadaju i čekaju osvit zore.
Moja prva pjesma zvala se ,,Sanjam li?”
–
Pjesme tirkizne propustljivosti
.
“Da, svako ko piše ima svoju ljubav, muzu ili inspiraciju. Moje najveće ljubavi su sunce, voda i crna boja.
Sunce, moja zvijezda, moj izvor života, moje spasenje, moja hrana.
Voda, moje rađanje, moj život, moja smrt. ,,Voda leči. Voda davi.”
I crna boja, ne radi odrastanja i uklapanja u crni svijet, već jer me inspiriše. Budi u meni radost, za razliku od bijele, koja mi predstavlja beskrajnu tugu i prazninu. ,,Crna-stvorena u gorčini puta za drugi svet. Boja je noći, smrti, zenica i mastila. Večita elegancija pokreta čudovišta u mešanju sa drugim bojama”.
.
–
Poezija Irine Lakić
.
STENE SNA
Mogu samo da naslutim
kako zakopavamo sami sebe
u ovim jarugama
gde su i vrane odustale da dolaze.
Samo mogu da sanjam
kako je to deliti život sa srećom,
dok se sećanja nižu
na konopcu oko našeg vrata.
Konopac se polako zateže,
dok se sećanja,
k’o prljavo staklo,
razmazuju pred očima.
Simfonija utehe,
kad zapeva žubor k’o potok
između drveća bukove šume,
dok sanjam.
Sanjam da zaboravim
juče i danas; i da odužim
dolazak sutra u prelivanju
toplih i hladnih tempera u tintu.
Stene sna nas obuzimaju.
U njihovom zagrljaju
smo nejaki, a njihov
dodir nas leči.
U prepiskama naših sudbina
pisar napravi poneku grešku
ili pak sasvim slučajno
izostavi stih.
I dok se zmije vijugaju po zemlji,
vazduh teško udišemo
kroz senke paprati.
Zenice su crne.
***
ZLO MI SLEDI
Otkud si ti zalutala ovde?
Odakle si se stvorila?
Čime su te nebesa kaznila
da ispaštaš sa mnom
na ovoj zemlji?
Zašto su ti telo zarobili,
a dušu ispili kao indijski čaj?
Zar tamo gore nema
milosrđa
za vas anđele?
Ja sam zlo i zlo mi sledi!
A ti si leptir mali
koji se lomi
pod težinom svoga tela
i veličanstvom svojih krhkih krila.
***
MI VRBINA DECA
Beskrajno smo tužni,
Mi, vrbina deca.
Prstima povijeni nad ogledalom
pokušavamo da zgrabimo život,
kroz koji je iz trena u tren
nova reka protekla.
Beskrajno smo tužni,
Mi, vrbina deca.
Trepavicama skrivamo spuštene poglede
pred jutarnje sunce.
I bolom bol lečimo.
Mesari tela sopstvenih.
Beskrajno smo tužni,
Mi, vrbina deca.
Iz očaja oči nam se stope
u kap bez boje,
belog odsjaja soli,
koja je jedina spona sa prošlošću našom,
majkom zemljom.
Beskrajno smo tužni,
Mi, vrbina deca.
Isčupali su nam korenje
i slomili nam kičmu.
Posadili nas kraj vode
da oplakujemo našu rasu
koja teret sveta beloga na plećima nosi.
Voda leči. Voda davi.
Beskrajno smo tužni,
Mi vrbina deca.
***
IZA ISPUCALIH USANA
Opet se nasmejala,
iako blago,
dok je skrivala bele zube
iza ispucalih usana.
Ipak se smejala.
To je bio onaj pregršt nečitkih reči
sa pesnikovih usana.
Sve je osetila.
Pahulja se pretvorila u lavinu.
Pesma ju je moja ispunila.
Dok sam joj čitala neke latice simbola,
gledala me toplo i rekla da je tu,
da je tu u svakoj mojoj pesmi,
mojoj pesmi pronašla sebe.
Moj smešak krhki i pogled snen
kroz vazduh je slao zagrljaj nem.
A u sebi mislim tamo:
Pronalaziš se,
kad je tvoja samo.
***
UTAPANJE SLIČNOSTI
Početak svaki ima svoj kraj
K’o dve obale okeana.
Reka izvire i zavire
u izvor novi
koji opet negde zavire.
Utapanje sličnosti.
Pitanje ni jedno dato nije,
a da odgovora nema,
k’o strelac kada
rani srnu iz zasede.
Da li će osvanuti sutra?
Ne, ako se noć ne ocrni.
***
BOJE
Bela – čista u savršenstvu neutralnosti,
Mešala se sa svim.
Tek rođena,
Čista i neiskvarena
Bojila je oblake,
Beonjače, platno i kosti.
Gubila se u mešanju sa
Jarkoćom i ublažavala njen gnev.
Crvena – večito nedokučiva
U uzdasima splamtele strasti.
Boja vatre, pakla,
Krvi i ljubavi.
Bojila je i sunce koje je krvarilo u zalasku
I zaslepljivalo k`o mesec.
Žuta – za blagoslov je
Zvezdama ime dala.
Bojila je gorčinu limuna,
Sjaj zvezda, ubojitost sunca,
I lepotu narcisa koji su se
Ljuljali na povetarcu u proleće.
Zelena – rođena život da pruža
K`o usnule oči
Na platnu inspiracije.
Boja trave, reke, bambusa i
Tek stvorene modrice.
Da osmori mi oči,
Dok gledam ka gore.
Tirkizna – smešana među
Prethodnom i sledećom ih je ljubila.
Bojila je kamenje drago,
Neke ptice tropske, travke
I more savršeno beše te boje.
I poljupci
U trenutku večnosti.
Plava – nebeska i prostrana
Do večnosti
Za klanjanje pod nebom.
Bojila je more beskrajno,
Nebo veće još,
Zumbule po polju
Gde čobani šetaju
I kraljevsku krv,
Svečanu.
Kao marama oko vrata,
Stezala se omča davljenika.
Ljubičasta – satkana za plašte slave
Nad obasjanom zemljom.
Boja cveta ljubičice
I magle nad rekom mojom
I ploda vinove loze i
Modrica umrtvljenih ćelija.
I volim te,
Dok me voliš,
Večno.
Smeđa – nikad toliko bitna,
A oči ti je izbila od mojih.
Bojila je zemlju koju gazimo, 
Stabla našeg drveta
Gde su srdašca urezivali,
Kafu koja nas je budila
I čokoladu koja nas je tešila.
Tekla je k`o čuvana večno
Tajna.
Siva – monotono stvorena
U mešanju svetla i tame.
Bojila je kišne oblake,
Ove ceste puste,
Dim koji nas je gušio i
Mesec pun koji mi je
Nesanicu poklanjao.
Kao betonski blokovi
Negde tamo stajah.
Crna – stvorena u gorčini
Puta za drugi svet.
Boja je noći, smrti,
Zenica i mastila.
Večita elegancija
Pokreta čudovišta
U mešanju sa drugim bojama.
“Plava zvijezda”
