Pročitajte: Poeziju je počeo da piše u svojim pedesetim godinama i njome počeo radovati svoje prijatelje i one koji tek postaju.
Već 15 godina ne živi u Beogradu, ali sve svoje pjesme su posvećene tom gradu, prijateljima koje još uvek ljubomorno čuva, ljubavima koje nijesu nikada prestale i događajima koji još uvek traju… Njegova pjesma leti i oko nje se okupljaju ljudi…Granice ne postoje!
Predstavljam Radoslava Vlajića, čika Rada, iz Australije
[box style=”info”]Radoslav Vlajić, u Australiji ga zovu Rad Vlajić, a skoro sve pesme potpisuje sa Čika Rade što je ostalo iz Centra u Beogradu u kome je radio rehabilitaciju govora i sluha sa djecom predškolskog uzrasta.[/box]
- Ko je Radoslav Vlajić, čika Rade?
Rodjen sam 23/12/1959 u Zemunu, Beogradu gde sam završio osnovnu i srednju školu, kao i Defektološki fakultet.
Živeo u Beogradu do 1997. i radio u Centru za Audiološku rehabilitaciju predškolske dece oštećenog sluha pri Kliničkom Centru Srbije u Beogradu.Nakon toga se se sa porodicom selim na Novi Zeland gde sam proveo pet godina. Godine 2001. se selim u Australiju-Melburn gde i sada živim i radim na prevenciji oštecenja sluha izazvane bukom na radnom mestu.
Oženjen sam i imam sina od 19 godina.
Može li se srce zaustaviti?
Zar može da se ćuti kad se ljubi
Kad se voli do beskraja
Da li postoji tišina posle ljubavi
Da čovek sam u njoj obitava
I nemušta sreža kada srce plamti
Srce koje je poletelo i ne može stati
Srce koje kuca samo dok voli
Zar se mogu zaustaviti reči koje naviru
I onom što nikad pričao nije a ljubljaše silno
Zar je dosta jedna pesma da se duša otvori
Kad reći naviru same bez reda i straha
Da li se san može prećutati i zadržati za sebe
Pokriti tajnom kao da ga nema
Kako da u tišini prećutim tvoje ime
Kad i u polju makova čujem let leptira
I u raspuklom naru vidim crvena zrna
I u kamenu osećam toplinu sunca
Zar postoji takva večnost gde ti ime mogu sakriti
Pisanjem pesama se bavim od skoro i one su primer da se sa ovakvom vrstom osećanja čovek može susresti i u svojim pedesetim godinama. One su bile moje eksperimentisanje i drugačiji način komunikacije i slanja poruka mojim prijateljima. Mnogima se to svidelo i kao ideja a i same pesme, pa su me oni podržali da to pošaljem na konkurse kao što je ovaj. Iako već 15 godina ne živim u Beogradu sve moje pesme su u stvari posvećene tom gradu, mojim prijateljima koje još uvek ljubomorno čuvam, ljubavima koje nisu nikada prestale i događajima koji još uvek traju u Beogradu. Sve se to desilo u jednoj sekundi i ja pisem o njoj. Hvala svima koji je čitaju.
Tražim te
Hodam pored tebe i mislim se
u kojoj kapi rose da te nađem
sve je na početku i dan i trava i naš korak
i još je rano za sušu i žeđ
ali te ipak tražim u svakoj vlati
u svakom cvetu i listu
da skupim sve dok ne zasija dan
jer ću te možda tada izgubiti
Svaki mi miris pun jutarnjeg života
daje nadu da ću se kao latica otvoriti
i dobiti deo te kapi rose u kojoj si ti
jer mi je jedino ona potrebna
da sokovima svojim natopi moj koren
da ga učvrsti sve dublje
u zemlji svih nas zasađenih ovde
i raširi na sve strane gde ga tvoja kap vodi
da oživim na toj livadi
pre sunca koje će sve istopiti
Rano je i nadam se da rastem
na tvojoj strani srca
koje će ustupiti deo svojih otkucaja za mene
iz koje će se roditi jutarnja rosa
za onu stranu gde sam ja
Samo kap je dovoljna da pošaljem kroz vetar
seme koje će ostaviti traga u nama
i učiniti ovu zemlju blagodatnom
da joj ni sunce ni suša ne naude
i da nema žeđi među cvetovima
Da pokrijem livadu i planinu
i da jutra večno traju
Pesme su nastale “u momentu”, vrlo često bez prethodne pripreme i želje da se napiše nešto. Kada dođe do “potrebe” da se nešto kaže i napiše obično nemam papir i olovku već kucam direktno u mobilni. Pesme ne pišem radi izdavanja “nove zbirke” već zato što verujem da svako od nas i svaka naša reč, misao ili pokret ima neku posebnu šifru, kod ili talasnu dužinu koju će nepogrešivo pratiti do svog odredišta. Mnogi to odredište zovu Srce ili Duša. Mislim da su to samo nazivi kojima mi nekako objašnjavamo mnogo toga što još uvek ne razumemo i da to prevazilazi naše poimanje svakodnevnog života i nas samih.
[box style=”info”]Čika Rade pjeva u dva hora. “Jedan je čisto Crkveni Nedeljom na Liturgiji a drugi je da kažem svetovni sa dosta Mokranjca uključujući i najbolje delove Liturgije. To je moj hobi i veliki izazov jer iza sebe nemam pevačku karijeru. Trudim se da na najbolji način dostignem moje drugove koji su i ranije pevali u profesionalnim horovima. Za mene je to vid druženja i izlazaka. Kvalitetno provedeno vreme na probama i način da se četvrtak, petak i nedelja posvete nečemu što oplemenjuje.”[/box]
Pjesma kojom se čika Rade predstavio na konkursu Plave zvijezde jeste:
Da li se sećaš
Da li se sećaš
Kako nam je nekad
osmeh bio cilj
Kada su moje i tvoje lice bili isto
Kako je oko tvoje slalo zrake da upale ulična svetla,
dok sam ih ja uzdahom gasio
a tvoje ruke…
Ruke bi odrecitovale stih po stih u nizu kao vatromet u nultom času i označile kraj noći.
Još uvek te osećam, tu si
i ne može mi te
ni svet
ni život
ni svi vetrovi zavejati
Jer prekriše naši dani
Svo zlato ovoga sveta
Jer ima mnogo toga što ti samo zagrljajem mogu dati
Što ću ti samo poljupcima ispričati
Sada kao i onda
Prati me i čuva
ta ulična svetlost
koju već dugo
nisam ugasio
jer ne smem
Jer neću
kad si u njoj ti
Tvoj rukom
izvezeni stih
je sa mnom
I ja ti ga pišem
Da ga najzad vidiš
Da nas osetiš ponovo
I nikad ne zaboraviš.
Radoslav Vlajić, Melbourne Victoria
Australia
