Hoću da zapamtim
ovu pčelu
na žutoj krunici cvijeta.
Hoću da joj obećam
da objaviću knjigu.
Da čitaću poeziju
na ovom, i onom,
pa i onom trgu
ovog velikog svijeta.
Zaustavljaću ljude
i darovaću im stihove.
U iste koverte
stavljaću im i po zrno
osmijeha
pa neka ga posade.
Srce je plodno tlo,
iz tog zrna može
nastati avlija.
Obećavam ti pcelice!
Svakog 21. marta
slaviću ljubav.
Puštaćemo vatreni balon
u vazduh
i baš kao što postoji
jedno Valentinovo,
tako će biti i moje
Jelenino.
A onda svakog 26.novembra
počinjaće proljeće-
leptiravo, bubamarasto
i puno vas pčela.
Neću dozvoliti
da nekad za dvadeset godina
kažem…
“Eh, obećah,
ne ispunih.
Vidjeh pčelu
i slagah je.
Ništa od toga ne bi
i ništa od mene
ne osta.”
Zato na svim planinama
do kojih mi dopire oko
čitaću Borhesa i Nerudu.
Teatralno recitovaću Šantića,
i ulicom Mihala Babinke
u Novom Sadu
stihovima odati poštu Antiću
koji i dalje tuda i svuda
“šašav leti i živi”.
I sve to ti obećavam
i mnogo više.
I neću dozvoliti
da tamo za dvadeset godina
kažem…
“Eh, obećah,
ne ispunih.
Vidjeh pčelu
i slagah je.
Ništa od toga ne bi
i ništa od mene
ne osta.”
19.mart 2014.
Autor: Jelena Petrović
