Prva Lukina pjesma koju sam pročitala bila je Igraj, ženo i oduševila me! “Njena vatra grije mu pesme”. Kroz stihove spaljuje Aleksandriju i s njom umrlog Aleksandra, pa Cezara, Aurelija, Sulejmana… “Sve ćemo spaliti, neka čovek lepog ne vidi.” Apsolutna preporuka da pročitate prilog o Luki Boljeviću.
Luka o sebi: Rođen sam 27. Jula 1994. godine u Podgorici, u kojoj sam i odrastao. Završio sam Gimnaziju “Slobodan Škerović” I sada sam student pravnih nauka.
.
“Riječi u mojoj glavi ne miruju”
“Volim Podgoricu i ljude u njoj i čini mi se da se toplina koju mi je ovaj grad ulio često preliva u moje pjesme.
Osim pisanja, koje je moja neophodnost, ameterski radim i na studentskom radiju, čitam, pomalo glumim i volontiram. Volim hranu, to je moja prva i najveća ljubav. I jedina vječna, neki bi dodali.
Književnost me interesovala gotovo od trenutka kad sam naučio da čitam, ali se dugo nisam usuđivao da počnem da pišem. Tinjalo je to u meni i slutio sam ga, ali nisam bio dovoljno spreman da ga otvorim, da načnem papir svojim riječima. Negdje sa šesnaest godina, ta potreba da pišem je postala isuviše jaka, nakon čega sam se prepustio tom osjećaju, inspiraciji i potrebi i od tada, do danas, te riječi u mojoj glavi ne miruju.”
.
Dok spava grad…
“Pišem gotovo svakodnevno, najčešće pred spavanje, kad u tamnoj tišini grada i sobe dočekam samoću pa krenem da prebiram po stihovima u svojoj glavi tražeći onaj koji mi je potreban, da objasnim sebe i ono što mi samoća donese. Te su noći duge i nude mi pregršt slika i boje, gomilu tuge i veselja, sve skupljeno u jedan tihi papir koji stoički trpi sve što mu saspem. Hvala mu na tome.
Nekada davno sam pročitao da svaki pjesnik ima neku svoju ženu, izmišljenu ili stvarnu, kojoj piše. I kroz sve moje pjesme osjetim nostalgiju za tom ženom koja ne postoji, rađa se i umire u mojoj mašti, menja se, priča mi i šapuće stihove. Ona je i srećna i tužna, i ja sam takav, kako njoj bude. Možda ona i budi i rađa moju nostalgiju i možda samo zbog nje pišem.
Volim Antića i Nikolića i razmišljajući u sazrijevanju moje poezije, uvjek se nadam da će se razvijati tako da obuhvati i Vitova drumovanja i Antićeva maštanja. Nadam se tome.”
Poezija Luke Boljevića
.
TRAMVAJ
Zdravo svete i čase tmurni, noćni,
U tišini sobe čekam nju što neće doći,
Nikad više.
Zdravo zide beli, zbogom beli dane,
U ovoj crnoj sobi, u tišini života,
Sunce nikad ne svane.
A vreme ide dalje…
Pod prozorom tramvaj hukom se javlja,
Samo rukom šaljem otpozdrav i čekam.
Da li će na stanici ona sići?
Nikad, nikad više neće doći.
Zora je spolja, tamna je soba,
Sa poda se diže opet stara tuga.
San je daleko.
I prazna je tramvajska pruga,
Više mi ne stiže niko,
Pa ni ona.
I čeka Sunce oči da mi dođu,
Molim jutro da sačeka.
Molim, ali zalud,
Nju moja soba više ne dočeka.
Nikad više.
I pruga je prazna ovih dana.
Niz telefonske žice nema signala,
Do mene ne stižu.
Nem je telefon, već par dana,
Dužih nego godine.
U praznini duše, sećanje ne služi me.
Bivša nada dobuje o zidove,
A praznina duše traži utehe.
Da preturim kroz glavu svo sećanje,
I sve da zaboravim i nestanem, opet nađem je.
Ne znam kako iz sobe da pobegnem.
Sobe prazne puni sećanje,
Čujem vapaj, tuge puno je.
I gladna tuga opet guši me,
Gladna tuga što nikad ne prestaje.
Sve se nadam prugom stići će,
Ona što guši moje jecaje
Al’ zalud, ova noć ne prestaje,
Na mojoj stanici tramvaj ne staje.
***
VOJNIČKI OPELO
Opet sam, eto, pošao u noć,
Stope me vode putem moga jada,
niz dugačku ulicu prosuo se mrak,
moja braćo, gde ste sada?
Opet sam, danas, pošao u noć.
Željan puta gde sam tugu skrio,
vodi me noći na one staze stare,
kvasio sam rosu krvlju moje braće.
Opet sam danas pošao u noć.
Gde mi tugu srcu sećanje stvara.
Zbogom pali borci, zbogom braćo moja,
I moja duša sa vama strada.
Opet sam danas pošao u noć,
Poslednji put za oprost da molim.
Što vam oslonac ne bih, što mesto vas ne padoh,
kukavički, slabo, ovaj život volim.
Opet sam danas pošao u noć.
Oprostite braćo, što vam opelo držim
i što ovako slab, istrošen i jadan,
ništa sem suze ne mogu da vam pružim.
Oprostite braćo,
ovoj duši sitnoj,
punoj teškog čemera i jada.
U ovom trenu ništa više ne želim
No’ da moja duša mesto vas strada.
***
VIDIM TE
Vidim te,
I kad te reči sakriju
I udave te moji talasi mašte,
Ja znam da si tu.
Da svojom slobodom obgrljuješ moje misli,
Da mi nudiš bezbroj živih slika
I uspomena na davno potonule Atlantide.
Vidim te.
I kad se sakriješ ispod neba zvezda,
I svojim nestašnim okom mi nadgledaš san,
Ja znam da si tu
I da svojim mekanim usnama
šapućeš bezbroj molitvi
svim bogovima sveta
Za mirno more i dobar vetar.
Vidim te.
I vidim da vatra tvoje duše raspiruje moje inspiracije,
Ogrevajući mi pesme
I budeći u meni onaj čudni osećaj
Mekane topline i nežnosti.
Vidim te
I naslućujem samo
Da si oduvek postojala
U dubokim slojevima
Moje dečačke mašte.
Crtala mi arabeske
Koje se i danas, beskonačno, protežu između jave i sna,
I grade beskrajnu cestu
Koja iz moje glave
vodi negde van.
***
POKAJANJE
Već mi gresi čuče na ramenima,
U mojoj duši pakao živi,
Snagu moga srca umiruju boli,
Večno mrtav,
Vasksuo nikad,
Umirem,
Večno kriv.
Kraj mene se ne budi…
Moj je teško biti.
Živim sam sa sobom,
Okovan čežnjom,
Rođen i zaustavljen u njenom proleću…
Više me ne zovi na pučinu,
More me plaši,
U njemu ne nalazim,
Više sebi luku.
Moj brod ostavljen,
nasukan na sprudu,
Potopljen, jadan,
Obgrlio je dno.
Jarbol na vetru,
Ne plovi daleko,
Zalud mi svoju nudiš ruku.
Ja, tužan, nisam spreman
I da promenim sebe,
Umreću ovde,
Pomiluj mi dušu.
Kad sahranim sebe,
Potrošim reči,
Ponudim svetu što imam da dam.
Star, umoran, istrošen i jadan,
ne očekuj nista,
Poješće me mrak.
Ubilo me proleće,
Ubile godine.
Ubilo me čekanje
I ubila noć!
Nadam se,
Mada vreme varljivo je,
Da ova samrtna bol
Brzo će proć.
***
NEKA ČOVEK LEPOG NE VIDI
Mi smo samo palili biblioteke,
Noću, po mesecu,
Prikradali se,
Dizali šibice u vazduh,
Užarene, vrele
I palili biblioteke.
Neka gori,
Govorila si mi.
I bioskope ćemo spaliti,
I galerije i muzeje,
Neka čovek lepog ne vidi.
I palio sam s tobom…
Noćas ćemo Aleksandriju spaliti,
I umrlog Aleksandra s njom.
Sutra Skalu,
I Cezara i Aurelija i Kaligulu,
Sve ćemo spaliti,
Neka čovek lepog ne vidi.
I spalismo muzeje,
I spalismo biblioteke,
Mrtvog Sulejmana i svu mu braću palu,
Ognjem buktinja ugrejasmo svet,
Toplina nas obli
Ljudskom rodu do tad neznana.
I spalićemo crkve,
Džamije i palate,
Hramove,
kompozocije,
Gitare i klavire,
šume i livade
I sve slike ikada slikane.
Sve što vidite lepo,
Vi zapalite,
Evo vam kažem,
Preklinjem vas i naredjujem,
Spalite,
Da se sitna duša naša,
Na trenutak, barem,
Ugreje.
***
IZVRNUTI SVET
Biće jednom neki svet,
Od našeg sasvim drukčiji,
Gde će svaka zvezda biti Sunce,
A mesec će plamtjeti danju.
životinje će ubijati ljude,
A ljudi biti u kavezu.
Biće neki jadni Njemci,
I velika država cigana,
U kojoj će svi biti srećni
I za pevanje neće imati dara.
Postojaće i knjige,
Od ovih drugacije,
A i ljudi će umeti da ih cene:
Ljudi ce čitati, zatvoreni u kaveze,
I misliće kako je predugo
ovo naše vreme,
I da li nam se Bog moli i
Pali nam sveće.
Misliće o svemiru na dnu svoje fioke,
I pisaće pesme dugačke u prozi,
Misliće slobodno
A ne pevati o slobodi,
Ali sve je to zalud
Izmenilo se vreme.
Onda će Bog da se smeje,
A plakaće ljudi,
I Isus će odbiti i eksere i krst,
A mi ćemo ih hteti,
Kad vidimo koliko smo grešni,
Ali biće već kasno
I za pokajanje i za krst.
***
OSUĐEN SVETOM DA LUTAM DOVEKA
Osuđen svetom da lutam doveka,
Samo me inspiracija verno prati,
Muze su jedine prijateljice pesnika,
Čekam dželata da mi muke skrati.
U mrežu đavolju upleo sam dušu,
Grčevito držim ovaj beli papir.
Zbogom nebo plavo,
Zbogom dobra reči,
Noćas spavaj seda glavo.
Svaka ptica svome jatu leti,
A pesme moje, moj su let.
Jad i bol što me putem prate,
Nemaju kraj i nemaju lek.
Loša ti sreća, plava ptico!
Bolna dušo ovo trajanje skrati.
Sve što je za mene iz zemlje niklo,
Noćas pod zemlju neka se vrati.
***
VASKRSENJE
Skidam maglu s’ očiju prstima,
biram tračak nade: prosvetljenje!
Molitvama Bogu puna je brojanica,
posle crne tuge stiže vaskrsenje.
Uzdignut nebu sa pijedestala smrtnika,
vazduh udiše bol mojih grudi,
al’ bez te boli nema ni pesnika,
zalud mi život rajsku voćku nudi.
Čovek je građen od mekog čelika,
savijenog vrata i ranjivih grudi,
osporavan veličinom svoga uspeha,
padam na dno, a oko mene – ljudi.
***
MOJI DRUGOVI NA SLICI I JA
Moji drugovi na slici i ja.
Uspomena na mene mrtvog.
Leto, davno prošlo.
Bilo, pa nestalo.
Zašto li sam se i kome smešio?
Nije me život baš ni mazio,
Srećom, imao sam proleće
I neke divne godine.
Behu davno te dvadesete.
U begu od sveta, ja sam odrastao.
Nisam ni primetio, a šteta,
Divan bih čovek postao.
Gde li sam se izgubio i nestao?
Kažu mi da više nisam isti.
Eto, na ovoj slici ni bradu nisam imao.
Bio sam dobar dečak i dobar bih čovek postao.
Šteta, što više nisam isti.
Na poleđini slike piše proleće,
ali ja ne vidim zelenilo ni lišće.
Vidim svoje bivše drugove,
I vidim sebe, isto bivšeg.
***
MALENA
Malena,
Eh da se tvoji prsti
Samo još jednom propnu do mojih usana,
Da me ovlaš dodirnu,
Umire, pomiluju.
Malena,
Još da se jednom pomeša
Tvoja hrabrost i moj strah,
Tvoja radost i moja tuga,
I da učiniš da budem jak,
I snažan i prav,
Baš kao nekad i nikad kao sad.
“Plava zvijezda”
