KUTIJA
Skidaju mi kapuljaču s glave, sedam na stolicu kao u filmovima. Oko mene mrak. Tračak svetlosti obasjava samo moje okovane ruke. Ne vidim ništa sem ruku, ne čujem ništa sem srca u grlu, ne znam otkud ja ovde sem što sumnjam. Uhvaćen sam…
Konačno neko ispred mene progovori:
„Vidim došao si da priznaš?“
Umesto odgovora upitah:
„Šta da priznam?“
„Ubio si nekoga rečeno nam je.“
Znači uhvaćen sam.
Siguran pogled ne odaje da se kajem.
Vidim samo svetiljku koja je na vrh visokog plafona i slap svetlosti koji mi se razliva po rukama. Srebrnkasti okovi bacaju čudan sjaj. Pokušavam kao dete da odigram igru ‘uhvati svetlost i pošalji ga u neosvetljen kraj sobe’…
Uspelo je… u mraku zasjaše dva oka i besna i začuđena. Preko okova veza mi u čvor maramu. Imala je lep miris neke grešne dame koju su kao i mene, verovatno, doveli ovde na ispitivanje.
Čovek sa besnim očima progovori:
„Priznaj koga si ubio i zašto, sudija će biti blag.“
Sudija? Već mi sude?
Počinjem ono čega se sećam:
„ Ubio sam Malog princa.“
Besne oči sevnuše u mraku.
„Nastavi“,reče mi.
„Ubio sam ga jer me naučio da volim, da čeznem, da patim ali onom slatkom patnjom iščekivanja. Ja sam moju ružu volio ,a ona mi srce iščupala.“
Čujem zaprepašteni uzdah neke gospođe u sobi. Znači, Besno oko i ja nismo sami.
„Ubio sam Ćorkana.“
„Nastavi“, reče tiše.
„Gurnuo sam ga s Ćuprije. Dok je, onako pijan od ljubavi i nedostaka razuma, plesao po ivici života, ivici mosta.”
Žena se meškolji, nije joj prijatno. Besno oko ne reaguje.
„Ubio sam Ahmeta Šaba. Dao mi je svoju Tvrđavu, a ja ni sa ovom mojom ne znam šta ću i kuda. Savila mi pleća pa samo zatvara jedna vrata za drugima i ostavlja me samog sa samim sobom. (Priznaćete nisam neko društvo.)
Nije očekivao ovo priznanje. Čujem trlja dlan o dlan,nervozan je. Ima „premiju“ – serijski ubica.
„Ubio sam Fausta.“
„Mein gott“! vrisnu gospođa u sobi.
Osećam pogled do kosti i čujem neizgovoreno pitanje: “Zašto? Kako ti je dozvolio onaj što mu je dušu zarobio zarad znanja i zadovoljstva?“
Nasmejah se tom nemom pitanju.
„Ubijen je da do razmene ne dođe. Da sačuva bogatsvo duše kad drugo nije imao pa makar ceo vek proveo u neznanju.“
Nije ga oduševio ovaj čin,valjda Besno oko ima posla s istim Poslodavcem.
„Ubio sam Anu Karenjinu, lično.“
Besno oko se nakašlja, žena pušta suzu za suzom, čujem ih kako klize u maramicu.
„Došla je na stanicu i dugo se dvoumila da li da skoči pod voz ili ne. Kad je pustila drugi voz da ode, prišao sam i gurnuo je pod sledeći, da je htela da živi ne bi se dvoumila.“
„Vode! Dajte vode!“ Viknu Besno oko.
Osetljiva gospođa izgleda je pala u nesvest, a ja… nastavio bih dalje. Kad su me već doveli moraju da čuju.
Pauza…čekam da vidim da li nastavljam ili prekidamo ispitivanje.
Gospođu su izneli nije mogla da izdrži više.
“Ubio sam kneza Miškina.”
“On je bio dobar,a i aristokrata zašto ga ubi, nesretni čoveče?”
“On je bio i ostao idiot. Ko će mi reći da dobrota prolazi u svetu nekažnjeno? Da dobar i lud nisu braća rođena?”
“Hoćeš da kažeš da si dobar? upita Besno oko.
“Ne, samo hoću da kažem da je on bio idiot.”
„Ubio sam J.J.Zmaja“ rekoh tiho.
Besno oko se nakrivi , osećam kao da ne veruje, što mi potvrdi i njegovo pitanje:
„Zašto njega?“
„Podjem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne, ne sme umreti!”… “
“Umrla je ,znaš…I poslednja nada da sve ono što smo učili nekad nešto vredi.”
Besno oko se razvedri. Zasja u mraku i osvetli celu figure ozbiljnog, visokog i vitkog čoveka.
“Došao si ovde zbog jedne stvari. Tražio sam da mi priznaš svoj zločin i ti si to uradio. Samo jedno mi nije jasno… Gde su leševi?”
Kakvo glupo pitanje?
“Zakopao sam ih.”
“Gde? Priznaj još to pa te vodim kod sudije.”
Tražio sam da mi odvežu ruke. Besno oko me pogleda, razmisli pa klimnu glavom “OK”.
.
Odvezanih ruku uhvatih dugme košulje. Čekao je da izvadim kartu, dokaz mojih nedela. Otkopčah tri najgornja dugmeta i otvorih košulju.
“Tu sam ih zakopao”, rekoh pokazujući rukom na srce.
“Tu sam ih ubio, zakopao i ožalio.”
Besno oko se okrenu ka zidu, zavuče ruku u džep od sakoa i izvadi mi jedan papir.
Drhtava ruka mehanički pođe za papirom. Otvorih ga, a na njemu je bila nacrtana samo figura, nešto kao kutija. Besno oko reče:
“Ovo je kutija.” Zaista ličila je na onu iz Malog princa. “Učini mi uslugu i u nju složi sve ono što te muči.”
Tako sam počeo da pišem…
Priču napisala: Sanja Vilus
