Već neko vrijeme ušla sam u fazu da mi se ni jedna kuhinja ne sviđa toliko koliko moja i zato se na svim izletima i putovanjima nosim sa svojim šerpicama i kutijama. Da me vidite samo kada počnem da vadim sve to iz kese…
Ja zapravo ne volim da se kuvam pored šporeta i svaka čast ženama koje uživaju u tome, ali sa druge strane, veoma veoma volim da jedem hranu koju ja pripremim. Prvo što pitam prijateljice i koleginice sa kojima razmjenjujem receprte jeste: “Je li to komplikovano?”. Ako nije – dolazi u obzir.
I tako iskreno uživam u pohovanom patlidžanu u rerni, rolatu od tikvica (koji sam prvi put neplanski napravila jer mi se ćufte u tiganju nikako nijesu dale ispržiti), pečenoj paprici, punjenoj paprici sirom, ćuftama od ovsenih pahuljica… i to uz puno sezonske salate mljac mljac.
Nekad je zaista smorno spremati ručkove i najlakše poći do pekare ili pizzerije i unijeti u sebe kg tjestenine. I ne mora to biti nezdrava hrana, skoro sam jela i tortilju punu raznog povrća ali koja ni najmanje nije bila začinjena. Dakle, smatram da slast hrane nastale iz naše ruke nema cijene i nema je ni u najelitnijim restoranima…
Uz sve to, naša kuhinja je dostupna svuda: gdje god nađeš zgodno mjesto – ti stolnjak raširi. I pravo da vam kažem ja se nimalo ne stidim toga.
Podijelite svoj obrok u prirodi sa najdražima i prijatno vam bilo…
Jelena
