Duhovit i kad gasne, Petar II Petrović Njegoš

Pročitajte: zanimljivosti o dinastiji koja je 221 godinu vladala Crnom Gorom. Sedam Petrovića, odakle su porijeklom, koliko su bili obrazovani. Poseban osvrt na Petra II Petrovića, njegova svakodnevica i pisma njegovog prijatelja Ljube Nenadovića. Duhovitost i markantnost Vladike.

• Dinastija Petrović Njegoš je vladala 221 godinu, od 1697- 1918godine.

•  Na prijestol se smijenilo 7 Petrovića, petorica od njih su bili mitropoliti, a dvojica svjetovni vladari. „Svi bez djece do dva posljednja, a među tom dvojicom samo poslednji sa sinovima.“

• pet duhovna – vladika Danilo (1697-1735, koji počiva na Orlovom kršu na Cetinju), vladika Savo (1735-1782), vladika Vasilije (1750-1766), vladika Petar I (1784-1830), vladika Petar II (1830-1851) i dva svjetovna – knez Danilo (1851-1860, čiji zemni ostaci počivaju u sklopu Cetinjskog manastira) i knjaz/kralj Nikola (1860-1918). (Vladiku i knjaza Danila često pomiješaju, zato i stavljam za njih najkraća objašnjenja.)

• Predanje kaže da su daleki preci Petrovića živjeli u Bosni, prvo u Zenici a zatim u Travniku, odakle su u vremenu pada Bosne pod tursku vlast, prešli u Hercegovinu. (Željko Vujadinović, Vladarska loza Petrović Njegoš, porijeklo, rodoslov, dinastička obilježja)

• Iako nijesu pohađali visoke škole, Petrovići su bili obrazovani vladari. Govorili su strane jezike, uglavnom ruski, francuski i italijnski. Izuzev knjaza Danila, posjedovali su poetski gen i istakli su se kao literate.

• Vladika Danilo (17/18 vijek) imao je neku vrstu svog rukopisa

• 

  Manastir na Cetinju je učio monahe/đake čitati i pisati.

• Krsna slava Petrovića je Đurđevdan.

Rastom je bio najniži – knjaz Danilo, oko 161cm
Najviši – mitropolit Petar II, oko 191cm

Najkraće je živio – knjaz Danilo, 34 godine
Najduže – mitropolit Petar I (Sv. Petar Cetinjski), 83. godine

Najkraće je vladao – knjaz Danilo, 8 godina
najduže – knjaz i kralj Nikola, 58 godina

Kao najmlađi na prijestol je stupio – mitropolit Petar II, sa 17 godina
kao najstariji – mitropolit Vasilije, sa 41 godinu.

.

 

Učenje jezika Petra II:

• U knjizi M. Medakovića, koji je dugo bio sekretar Vladici, je zapisano: “Vladika bješe naučio osim francuskog i ruskog i taljanski jezik, iako ne mogaše govoriti šnjima tačno. On je proučio sve grčke klasike na ruskom jeziku. Njegova biblioteka bješe puna skoro samijema ruskim knjigama, koje su skoro sve dobivane od Rusa na dar. Sa grčkim klasicima on se mnogo koristio, ali mu bješe najmilija poezija, pa rado čitaše Lamartina, Bajrona, Dantea i Petrarku. Sve su ove poete visokog poleta, a osobito Dante…”

• Učio je i njemački jezik, „mada nema nigdje pomena da je čitao njemačke novine ili knjige“ (Isidora Sekulić, Njegošu knjiga duboke odanosti)

U duši je bio veseljak. Njegovi prvi stihovi bile su kratke podrugačice, vesele pjesmice, opisi smiješnih prigoda. Mitropolit , u hiljadu svojih muka i briga, smatrao je Rada za dobrodošlog veseljaka. “Mnogo se Gospodar smijao Radu.” Kad bi čuo neku pjesmicu svoga sinovca, hrabrio ga je: “De, de, sastavi još koju.”

Vladika crnogorski u Italiji, pisma prijatelja

Pročitajte: on nije samo poezija i vladikovanje. Upoznajte Petra II u njegovim svakodnevicama. Iz njih nam je bliskiji, jer svi znamo šta su svakodnevice. Iz odlomaka Njegoševog prijatelja saznajte koliko je ovaj volio i poštovao Crnu Goru i koliko su njega poštovali. Zašto se nije htio pokloniti poglavaru Katoličke crkve u Rimu. Ko je na Cetinju bio cenzurista knjiga  Drago Dragović. Duhovitost i markantnost vladike…

U martu 1851. godine, u Napulj stiže putopisac, pjesnik i žurnalista Ljubomir Nenadović, a dva mjeseca prije njega u Napulj je stigao i crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš “radi liječenja svoje grudne bolesti”. Slučajno su se sreli. Tokom njihovog zajedničkog boravka Nenadović je marljivo bilježio svoje razgovore sa Njegošem i Njegoševe razgovore sa drugima. Tako su nastala Nenadovićeva “Pisma iz Italije”, ili, kako ih je najprije nazvao “Vladika crnogorski u Italiji”. Sa Njegošem su bila i tri Crnogorca.

• “… otvorim vrata i uđem u vladičinu sobu. Ja sam sebi predstavljao vladiku crnogorskog kao druge vladike: u dugoj crnoj mantiji, s kamilavkom na glavi, s brojanicama u ruci. Takvu sam i sliku iz mlađih godina njegovih viđao. Kad uđem, pogledam po sobi. Soba vidna i velika. Tri prozora gledala su na more, a jedan niz ulicu na kraljev dvor. Usred sobe stajala su dva stola: na jednom behu rasturene knjige. Bilo je dva lepa kanabeta i više velikih i malih stolica, sa drugim potrebnim nameštajem; na zidovima, osim ogledala, bilo je različitih slika. Desno od vrata, u dnu sobe, bio je kamin od mramora, odžak po francuskom načinu, u kome je gorela mala vatra. Prema tome odžaku, u velikoj, sniskoj stolici, sedeo je jedan krupni čovek u crnogorskih haljinama, s crnogorskom kapom na glavi, i držao je gvozdene mašice u ruci, te njima džarao u vatru. Jedva je mogao primjetiti da je neko ušao. … “Sjedite – reče vladika – mi smo stari poznanici! Sam vas je Bog poslao da me u ovoj samoći razgovorite.” Pruži mi ruku te se sa mnom rukova. Zatim se zamisli i ućuta; pa iz tih misli, posle nekoliko trenutaka, jačim glasom uzviknu: “Ala se mi, Sloveni, narobovasmo!” I kao neka srdnja ukaza mu se na licu. Dok sam ja smišljao šta da mu kažem na to, on produži, posle kratkog ćutanja: “Ali mi, Crnogorci, boga mi nijesmo! Svakom slobodnom čovjeku možemo slobodno u oči pogledati. Ni pred kim se ne moramo zastidjeti.”

“… Svagda bi me dočekao pun tanjir pomorandži. Vladika ih slabo jede, i to samo po jednu kriščicu; jer mu, ako nisu sasvim slatke, pozlede kašalj; ali je primetio da ih ja rado jedem. Mnogi govor katkad mu škodi. On često po nekoliko sati sedi u svojoj velikoj stolici i ćuti. Za to vreme ja mu što pričam, novine ili kakvu knjigu čitam. Igramo i šaha, ali on nema strpljenja. Nekoliko sam puta ručao kod njega. On vrlo malo jede, i čuva se od protivnih jela; ništa ne pije. Obično jede mnogo grožđa. Ovde ima tako lepa grožđa kao da je sada sa čokota uzabrano. Mene neprestano nudi pomorandžama. Kako ih nestane, on lupa rukom o ruku i viče: “Đovani!” (to mu je sluga, Talijan; uzeo ga da ga služi dok je ovde), i zapovedi mu da donese nanovo pomorandže; jer, veli, boji se: ako nestane pomorandži, otići ću. On nalazi neku zabavu u tome kad gleda kako ja jednu po jednu pomorandžu ljuštim, i uz to pričam mu o Srbiji, i o različitim sitnicama u Beogradu, i o svome putovanju. Kad koju pomorandžu oljuštim, pa on vidi da neće biti dobra, viče: “Baci tu; ta ne valja!” Kad naiđe na kakvu lepu pomorandžu, on rekne: “Daj i meni jednu krišku od te!”

• “Vladika slabo što čita i piše. Bolest mu smeta. Ja mu čitam novine, pišem pisma i drugo što mu zatreba. Kaže mi da se zimus zanimao opisivanjem Crne Gore i njene istorije na francuskom jeziku. U tome pomogao mu neki ovdašnji advokat, Đuzepa Kaza. On svaki dan dolazi te s vladikom po jedan sat radi. Vladika mu obično diktira a on francuski piše. To je delo već gotovo. Sad ga samo pregledaju. Vladika će da ga pošalje nekom francuskom spisatelju, po imanu Belanžeu, s kojim se negde poznao i o Crnoj Gori pričao mu. Belanže je bio ushićen njegovim pisanjem, i molio je vladiku da mu tako napiše kako mu je pričao o Crnoj Gori. Ovo je delo, kao što mi reče, udeseno za strance koji nas ne poznaju. “

“Vladika ni u jednom društvu, pa bilo to među samim kraljevima, ne krije da ljubi slobodu i prosvetu. … Svi vazniji ovdašnji ljudi pohodili su ga i ne mogu dovoljno da ga se nahvale. Englezi ga takođe vrlo uvažavaju. Jednom pre podne sedeo sam i igrao šaha s njim, a jedan lord prijavi se i uđe s rečima: “Nisam mogao poći iz Napulja a da se ne oprostim s vama; i budite uvereni da mi je milije što sam video i poznao vas nego Napulj”. Englezi retko laskaju; bogati lordovi nigda.

• “On (vladika) ima ovde dosta poznanika, i ovdašnja gospoda često ga mole da im dođe na njihove gozbe i večernje zabave; on se obično izvinjava svojom bolešću. Kaže mi da ga je zimus svakom prilikom pozivao kralj u dvor. … Jedno veče proveli smo kod Rotšilda na njegovoj vili (poljskom dvorcu). Društvo je bilo lepo i odlično. Sedelo se i hodalo i po sobama i po basti. Vladika se obično nosi crnogorski, i tada je bio obučen u crnogorske haljine, koje mu vrlo lepo dolikuju. … Vladici se nije moglo prići: jednako su ga okruživale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori, o četama, o ratovanju Crnogoraca. Vladika je bio dobre volje; govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pritom pričanju dolazio u poetsko oduševljenje. Kud je god koračao, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe. U svoje, obično kratke, priče o Crnoj Gori mešao je vešto sreću i nesreću, junaštvo i strahovanje, patnje i uživanja. “

“… Između ostalog razgovora, doktor zapita mene (Nenadovića): ima li cenzura na Cetinju? Ja mu odmah odgovorih da nema. Vladika me pogleda, i osmehnu se. Kad doktor ode, vladika … mi pruži jednu knjigu i reče: “Što ti varaš čovjeka da nema cenzure na Cetinju?” Ja uzmem tu knjigu i otvorim. To je bila “Dika crnogorska”, dramski spev Sime Milutinovića. Odmah na drugom listu te iste knjige stoji štampano: “Dozvoljava se pečatati s odobrenjem praviteljstvene cenzure.” A ispod toga stoji: “Cenzor Drago Dragović”. Ta je knjiga pečatana na Cetinju. … Kad to pročitah, rekoh: “Nisam znao, gospodaru, da je bilo cenzure na Cetinju”. Vladika se nasmeje i kaže mi: “Bila je štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo potsmijevao ostalom svijetu, te tako stavio. A Drago Dragović nije ime cenzora, već to znači: “Piši šta ti je gođ drago!”

• Vladika je juče pre podne išao kralju te se s njim oprostio i rekao mu zbogom. Tom prilikom metnuo je sve ordene i lentu preko prsiju i pripasao sablju. Inače nigda ih ne nosi. Ja (Nenadović) i Đuka (upravitelj dvora vladičina – Đuko Srdanović) išli smo s njime kao njegovi ađutanti. …Najedanput se ona velika vrata otvoriše i kralj isprati vladiku i oprosti se s njime. Tom prilikom kralj je i na nama svoj pogled zadržao. Mi se svi duboko naklonimo osim Đuke. Kad smo silazili niz basamake, reknem mu ja: “Bolan, Đuko; ti se nimalo kralju ne pokloni!” -“A boga mi, jesi čudan! – odgovori mi Đuka – “Kralj otkad se rodio danas prvi put gleda Crnogorca; pa i to zar pogrbljena da ga vidi?”

• U crkvi Svetoga Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom časne verige.  … Taj lanac čuva se kao svetinja, i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara škrinju, vadi lanac iz pamuka, i, sa osobitom pobožnošću i smirenošću, prinosi ga poklonicima, te ga oni – klečeći, sa skrštenim rukama – celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče: “Ala su ga dobro vezali!” Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: “Zar ih neće Vaša Svetlost celivati?” Vladika mu, polazeći odgovori: “Crnogorci ne ljube lance!”

“Pri prvom ulasku u Petrovu crkvu, serdar Andrija zaustavi se na vratima, skide kapu, prekrsti se, i glasno reče: “Oprosti mi, majko, crkvo moja na Cetinju: ne ulazim da se poklonim, nego da se nagledam!” Vladika se osvrte i povika: “Ulazi, čoče! Stalo je crkvi na Cetinju kuda hodi Andrija serdar!”

• ”U ovom manastiru živeo je Torkvato Taso (italijanski pesnik) jedan mesec dana, pa tu ga i smrt našla. Kaluđer nas je vodio u njegovu sobu u kojoj je umro. Tu nam je pokazao njegovu stolicu, sto, divit itd. Sve je izgledalo sirotinjski. Dalje, pokazao nam je i njegov beo pojas. To se drži u jednoj šatulji i kroz stakleni poklopac može se videti. Vladika reče kaluđeru da otvori, što kaluđer, posle maloga zatezanja, i učini. Vladika, pošto je razgledao ovaj pojas, iščupa jedan konac iz njega: “Vjerujem, – reče – da je ovo zaista njegov pojas, i ovo ću da uzmem za spomen”. Kaluđeru to bi vrlo nemilo; jer – veli – njegova će duša patiti. To mu je dato na amanet da čuva; ali najposle – veli – takvim velikim putnicima kao što je Njegova Svetlost ne sme zameriti. Pri našem polasku, kaluđer, neprestano žaleći za onim končićem, reče: “Verujte mi da bi Englezi za takav jedan končić dali sto dukata”. Vladika, penjući se u kola, reče mi: “Podajte mu jedan talijer!” To je prva milostinja i dar što smo u Rimu učinili. Kad štogod po crkvama gladamo, pa kad pođemo, ja sam s pocetka često upitao: “Hoćemo li, gospodaru, štogod dati ovima?” A on je obično odgovorio: “Ti podaj, ako hoćeš; a ja imam kome boljem i potrebnijem na Cetinju davati.”

(Dodatak autora koji je izabrao odlomke iz ove knjige: Sa putovanja po Italiji Njegoš je donio samo končić iz pojasa Torkvata Tasa i lovorovu grančicu sa Vergilijeva groba. )

• Kad smo se predveče vraćali kući i ulicom, blizu mosta San Anđelo, vozili, najedanput naš kočijas pritera kola kraju i zaustavi, skoči dole, otvori vrata i brzo reče: “Ečelenca, zapovijedajte izići! – “Zašto?”- upita ga vladika začuđeno. “Ide Sveti Otac, i sad će ovuda da prođe.”  – “Pa neka ga, nek ide! On ima svoj put, a mi imamo naš”- odgovori vladika. G. Ćurčić (franjevački kaluđer, rodom iz Dubrovnika), koji je sedeo s nama, odmah je izišao iz kola. Kočijaš kad vide da vladika sedi i ne pomiče se, uplaši se: boji se sam sebi da ne bude kažnjen. I on i g.Ćurčić kažu nam da je običaj i naredba da svaki na nogama papu dočeka dok prođe. I da bi uverili vladiku da to svako čini, kažu mu da i sami prinčevi i najveći engleski lordovi izađu iz kola i stoje na nogama dok Sveti Otac prođe. Vladici beše krivo toliko navaljivanje pa, zatvarajući vrata na kolima, dosta srdito reče: “Božja ti vjera, ja ne hoću sramotiti ono malo crnogorskoga naroda! Neka ide papa svojim putem, neka slazi s kola ko mu je i do sada slazio, a vladika crnogorski zaista neće!”

Nakon odlaska Petra II, u maju, iz Italije, Nenadović je rekao: “Poznanstvo s vladikom i njegovi razgovori ostaće mi kao najljepši spomen celog života.”

• Za Njegošev testament kažu da je „posljednja Vladičina pjesma“. Posljednja želja mu je bila da se još jedared spusti u Kotor. Nije mu se ispunila… preminuo je naredno jutro.

 

Pripremila: Jelena Petrović