Datuma 11.11.2011. sam bila u Mostaru. Suprugu sam u kolima čitala o Aleksi Šantiću jer zbog njega smo tog dana poranili iz Podgorice sa jasno zacrtanim planovima šta posjetiti.
Čitala sam mu o Aleksinim ljubavima i pominjala Anku, Zorku, Eminu… Govorila sam: “Njegova ljubav nije znala za vjeru. I tako je volio Anku, tako je čeznuo za Zorkom i sanjao o Emini. Katolkinja, pravoslavka i muslimanka. To je naš Šantić.”
Kao plod tog divnog istraživanja i boravka u Mostaru nastala je moja prva reportaža Neretvom do Šantića koja je ubjedljivo najčitanija na mom blogu “Plava zvijezda”.
***
Mnogo ljudi mi je pisalo povodom te reportaže, a nekoliko sajtova je i prenijelo prilog. Ipak, uz ovo lično podsjećanje na taj dan, želim da vam predstavim i Slađanu Stanković iz Vladičinog Hana – velikog poštovaoca Aleksinog stiha.
Pričala mi je o svojoj sreći kada je nakon 21 godinu traganja došla do knjige “Roman o pjesniku”.
- Slađana, odakle ljubav prema Šantiću i šta je ono čime Vas je ovaj pjesnik prvo osvojio?
Moja ljubav prema Šantićevoj poeziji počinje sa prvim emitovanjem serije “Aleksa Šantić”, 1992.god.
Ta životna priča satkana od nesrećnih ljubavi i smrti najbližih mi je duboko potresla dušu, a stihovi pesama koje sam prvi put čula u seriji su me očarali i naterali da istražim celokupno njegovo delo. Do tada poznajem samo 4 njegove pesme, one koje smo učili u školi.
- Molim vas da za moj portal ispričate priču o knjizi za kojom ste tragali 21 godinu. Kako ste došli do nje, ja uzgred rečeno nijesam još uspjela.
Pamtim taj datum: 6. maj 2015.godine. Bila sam najsrećnija osoba na celom svetu! Konačno u svojim rukama držim “Roman o pjesniku”. Oh, koliko radosti u mojoj duši!
Hvala Zumri, prodavačici knjiga iz Bosne, koja me je tako niotkuda, sudbinski ili slučajno pronašla na fejsbuku i poslala mi zahtev za prijateljstvo. Kad mi je ponudila knjige, rekla sam joj da mene zanima samo jedna. Njen odgovor je bio jasan: “Ne brini, naći ću je! Posle 7 dana mi je pronašla knjigu.
Dalji najveći krivac za moju sreću je moj najdraži prijatelj, koji je zaslućan za kupovinu knjige i što je ona pronašla svoj put do mene. Jedna zelja je ispunjena.
Ostaje ona druga, najveća, da prošetam Šantićevim Mostarom.
A onda mi je Slađana ispričala priču o tome kako je reportaža sa mog bloga dovela njenog prijatelja do Šantićevog groba a to mi mnogo znači. Evo te priče:
Poznavajući moju ljubav prema Šanticu, moj prijatelj Zajko Besić je boraveći u Mostaru, slikao sve što sam mu rekla i slao mi fotografije. Rekla sam mu da nađe i mjesto gdje je Šantić sahranjen. Zahvaljujući smernicama iz Vaše reportaže, pronašao ga je. Te fotografije su mi posebno drage. Fotografije su slikane neposredno posle godišnjice Šantićeve smrti.
Vidim i pored spomenika u parkiću cvece. To me raduje, jer nije zaboravljen od svog grada. Gledam tu fotografiju i osećam njegovo živo prisustvo i čujem njegov jecaj: “Nisu me zaboravili”.
“Fioka Slađaninog sećanja”, kako je to sama nazvala, čuva još jednu priču:
Niš,1996.god. hladno decembarsko popodne, studentski protesti. Govori glumac Branislav Lečić. Prilazim mu i od prevelikog uzbuđenja, umesto da mu se obratim sa gospodine Lečiću, ja se obratim sa gospodine Šantiću. On se nasmeja i krenusmo u priču o seriji, snimanju, pesnikovom životu… Onako spontano, jednoglasno, počinjemo da recitujemo “Ako hoćeš”, recitujemo, a suze nam se slivaju niz obraze…
Priču o svojoj “bezgraničnoj ljubavi prema poeziji najvećeg romantičara XIX veka”, završila je citatom:
“Ja Šantića ne čitam. Ja ga napamet znam. On je za mene uspomena.” Rajko Petrov Nogo
Zahvaljujem Slađani Stanković na javljanju i ovim putem pozivam i sve ostale kojima znače moji prilozi da mi pišu… Ta pisma daju vjetar u leđa.
Za kraj ovog priloga da navedem i to da je naslov teksta odabrala Slađana, a inače je u pitanju stih iz Šantićeve pjesme “Pretprazničko veče”.
Pripremila: Jelena Petrović
Fotografija Mostara: Saša Petrović
