Bila je “sticajem nesrećnih okolonosti u dugotrajnoj hibernaciji u kojoj je njeno zaledjeno i ranjeno biće tragalo za samoisceljenjem”. Ona je radoznali duh koji neumorno traga za novim otkrovenjima svijeta i umjetnosti. Neumorno teži vlastitom rastu. Dani su joj prekratki za sve što bi željela da uradi, pročita, napiše, prouči… “Lično mislim da je jedan ljudski vek prekratak da bi čovek proučio sve što želi, pročitao dovoljno knjiga, doživeo sve lepote sveta, a ipak i predug za sve užase oko nas!” Iskrena preporuka da pročitate prilog o Milici Jeftimijević Lilić.
Jedan život malo za sve ljepote
- Poštovana Milice, kada na pretraživaču ukucam Vaše ime izađu sljedeći najosnovniji podaci: da ste rođeni u Lovcu kod Banjske na Kosovu i Metohiji, da ste srpska književnica. Da ste radili kao TV-kritičar i bili dugogodišnji urednik Televizije Beograd. Početkom 2011. godine ste imenovani za potpredsjednicu Udruženja književnika Srbije. Jesam li u pravu za sve što sam navela?
Jeste, sve je kako navodite. Već je dosta toga iza mene, ali pre i posle svega je jedan radoznali duh koji neumorno traga za novim otkrovenjima sveta i umetnosti, koji se neumorno ushićuje lepotom i teži vlastitom rastu. Iako sam prilično stvari uradila, lično mislim da je jedan ljudski vek prekratak da bi čovek proučio sve što želi, pročitao dovoljno knjiga, doživeo sve lepote sveta, a ipak i predug za sve užase oko nas!
-
Milica: Otac Tomislav, koji mi je još u detinjstvu rekao: “Ti si odvažna”. Nisam znala šta to znači, ispostavilo se da on jeste Ali ko je zapravo Milica koja piše stihove koji potpuno oplemene dušu čitaoca? Šta je to što pokrene toliku bujicu dragocjenosti u Vama, te nastane buket poezije koji ste mi poslali spremajući ovaj prilog?
Jedan predani čitalac života i literature koji joj iskreno služi, bilo da je sopstveno stvaranje u pitanju ili ono o kojem čitavog profesionalnog života pišem, zapravo od studentskih dana. Velika ljudska misao me očarava, pokušaj da se život prenese u duhovno je za mene vrlo inspirativan. Vrlo sam osetljiva na lepotu uopšte, posebno na lepotu misli i reči. Sve ostalo je logično.
Verujem da je to u meni još u detinjstvu majka Ilinka probudila divnim pričama koje su usmeravale moje po prirodi senzibilno biće. Svojstvo duha je inače da akumulira i potom da produkuje nove sadržaje, te se i sa mnom tako zbivalo. Posle dugotrajne akumulacije naprosto se desila eksplozija koja me još obasjava. Moja, druga po redu pesnička knjiga, nosi naslov Hibernacija, koji je sasvim logičan… Bila sam sticajem nesrećnih okolonosti u dugotrajnoj hibernaciji u kojoj je moje zaledjeno i ranjeno biće tragalo za samoisceljenjem, i iscelilo se kroz poeziju koja je potom stizala.
-
Milica u svojim sedamnaestim godinama, kada su je podmešljivo u Tehničkoj školi nazivali pjesnikinjom. O tim danima mi je ispričala: “Ja sam stalno na časovima čitala duge knjige, recitovala svoju i tuđu poeziju i tako dobila taj nadimak. Nikad nisam ozbiljno u mladosti razmišljala o toj mogućnosti, već samo sam sledila svoje biće.” Od kada pišete i da li se sjećate svojih prvih pjesama?
Pisala sam oduvek, to su bile razne forme, poeziju neprekidno, ali sam dugo tražila pravi iskaz. U mladosti je to bilo pretežno obojeno emocijama, premda je i sada, ali sada čini mi se ipak prevagu odnosi misaono. Medjutim, za duboku poeziju potrebni su i duboki doživljaji a naročito distanca od njih, što je malo kontradiktorno i nije lako ostvarivo. A, pre svega, zrelost i samokritičnost što naravno dolazi tek u zrelije doba.
.
Nagovještaji njenog života u knjizi pisca prošlog vijeka
- Naišla sam na jedno Vaše poređenje poezije sa cvijetom. Naime, našla sam da ste kao učenica sedmog razreda dobili nagradu za najbolju pjesmu. Vi kažete:” Nagrada je bila knjiga ”Skriveni cvijet”i ispostavilo se kasnije da je taj skriveni cvijet bila poezija koja je čekala trenutak da procvjeta i izađe na svijetlo dana”. Šta je zapravo poezija za Vas? Mnogo bih voljela i da pročitam tu pobjedničku pjesmu, zato kao je imate sačuvanu, molim Vas da mi je pošaljete.
Ah, naravno nemam, tada nisam sanjala da će doći dan kada ću je pominjati, niti da ću biti pesnik. Ostala je u školskoj svesci, ostalo je mnogo toga prosuto po životnim stazama koje su bile strme pa je lako klizilo u nepovrat. Nije samo ta pesma, mnogo toga mi se obznanjivalo kao metafora budućih dogadjaja. Ako je moj tadašnji nastavnik Dragoslav Nikolić, koji je došao iz Zaječara i posle nekoliko godina negde opet otišao, nekad kasnije pročitao po nešto od objavljenog, verujem da je bio ponosan na svoju prognozu i tadašnju procenu pesme. U svakom slučaju, dugujem mu zahvalnost na ohrabrenju.
Medjutim, želim da Vam ispričam još jednu zanimljivu priču vezanu za moju ranu mladost i knjigu kao proročki nagoveštaj. Naime, kao predani čitalac negde sa trinaest, četrnaest godina uzela sam iz Biblioteke u Zvečanu knjigu Vetrometine od Hauarda Springa, i počela da je čitam. Moj stariji brat je bio slobodniji i preuzeo ju je da bi je pročitao. Završivši je, odneo je nazad u biblioteku. Bila sam ljuta što je vratio knjigu verujući da je naišao na nešto erotsko i da mi zato nije dao da nastavim sa čitanjem.Tek, moja potreba za tom knjigom je rasla, ali nikad je više nisam našla, uvek je bila na čitanju kad bih je tražila. Kad sam došla na studije književnosti, tražila sam je čak i na grupi za englesku književnost. Ništa, potom u Beogradu godinama …i nikad nigde da naidjem na nju. Udala sam se, rodila decu i s vremena na vreme bih se raspitivala, pitajući se zašto me ta knjiga progoni. Kratko vreme pre neočekivane smrti mog supruga, posetili smo njegove rodjake, kod kojih vrlo često navraćamo i prvi put su nas uveli u jednu sobu gde je bilo knjiga. Odmah sam prišla i vrlo brzo ugledala toliko traženi naslov. Bila sam u šoku, sve vreme mi je knjiga bila na dohvat ruku a ja to nisam znala. Naravno, odmah sam prionula na čitanje, ne shvatajući još uvek ono što mi priča sa tom knjigom nagoveštava.Glavna junakinja je postala pisac (veliki ) tako što je radeći kod jednog uglednog pisca, počela da mu prekucava tekstove i tako je on otkrio njen dar. Posle njegove smrti, ona se potpuno okreće pisanju i ostvaruje se … Posle kraćeg vremena, moja uloga je bila ista, samoća me je suočila sa samom sobom i onim što nosim kao dar… I tek kad su došle moje knjige, setila sam se zašto sam stalno tragala za njom. Da sam tu knjigu pročitala kad mi je došla u ruke, nikad ne bih shvatila ono što sam kasnije, to je bio moj put, ona je sadržala scenario mog budućeg života, a istrgnuta mi je iz ruku da bih je zapamtila i tragala za odgovorom… ali nije bilo vreme da to tada saznam!
.
Pjesme kao dijalog sa velikim pjesnicima
- Koje teme Vas posebno inspirišu?
Generalno, sve me inspiriše, ali se izdvaja nekoliko bitnih tema: ljubav u najširem smislu reči, moj zavičaj Kosovo i Metohija, (sve ono što se tamo zbiva), odnos prema umetnosti, životu i smrti, značajne ličnosti , mnoge moje pesme su dijalog sa velikim pesnicima (Cvetajeva,Fernando Pesoa, Ivan V.Lalić, Jovan Dučić, Slobodan Rakitić, kultura , civilizacija, istrorijа, materinstvo, a posebna tema je Logos, odnosno, misao kao pokretač svega, poetizujem i svoje vidjenje poezije, duhovnosti, interakciju medju ljudima…
- Prve nagrade ste dobili još u osnovnoj školi, ali prvu zbirku ste objavili tek u 42.godini. Zašto ste čekali toliko dugo?
Da, to je možda zanimljivo, to je izraz mog izuzetno odgovornog odnosa prema napisanoj reči. Postavljala sam sebi visoke zahteve. Dugo nisam bila zadovoljna postignutim. Čitajući veliku literaturu osećala sam da to nije dovoljno vredno. Dugo sam smatrala da posle Sapfo, Katula, Jejtsa, Cvetajeve, Bloka, Crnjanskog… niko više nema šta da kaže, da je sve rečeno. Medjutim, ona snaga naboja koju sam nosila u sebi, tražila je da bude obzanjena u napisanom. Moje biće je moralo da se iskaže u poeziji, da istrpi tu vrstu provere, već sam se do tad bila potvrdila u kritici, a konačno sam pojmila da svako ipak ima šta da kaže o sopstvenom životnom iskustvu koje je donekle jedinstveno i drugačije i da je zapravo presudan način, na koji ćemo svoju životnu istinu saopštiiti. Tada sam odlučila da objavim knjigu pesama, onda je sve već bilo lakše.
Kad se ta knjiga pojavila (Mrak izbavljenje, KOV, 1995), urednik Kulturne rubrike u “Jedinstvu” u Prištini napravio je sa mnom intervju na dve strane a naslov je bio Prva knjiga, izabrabrane pesme , stavljajući akcenat na to o čemu me pitate, zašto tek sad prva knjiga a tako dugo ste na književnoj sceni.
- Rekli ste: “… o knjigama se piše i to književni svet čita, prati, prosuđuje. To sam najbolje osetila kada sam iz Prištine došla u Beograd, nakon izgona, uoči Vidovdana 1999. Videla sam da mnogi znaju za moj rad koji su pratili preko književnih časopisa. “ Koliko želite da se sjećate tog perioda prelaska iz Prištine u Beograd? Da li i u tim teškim danima nastaje poezija i to možda najbolja? Da li tada počinjete rad u TV Beograd?
Ja se uopšte nerado vraćam u prošlost, bili su to vrlo teški dani u egzistencijalnom smislu. Završio se jedan deo života i počeo novi. Medjutim, bio je tu i jedan elan koji mi je dala nova sredina. “Pre svega, osećala sam slobodu koja mi je u Prištini dugo falila, imala sam priliku da učestvujem na značajnim tribinama, da samerim svoje sposobnosti sa onima kojima sam se divila, da dobijem potvrdu od većih od sebe da to što radim ima smisla i to je bilo jako podsticajno, ukratko, oživela sam i to se videlo.
Moji tekstovi su bili prisutni u gotovo svim književnim časopisima, često sam govorila na Kolarcu, uključili su me u rad žirija za nagradu Isidora Sekulić, Milan Rakić, Milan Bogdanović…i sl. Ponovo sam ja bila ja, aktivna i produktivna.
Što se Televizije Beograd tiče, ja sam još iz Prištine kao urednik Redakcije za kulturu imala emisiju, kao i kolege iz Televizije Novi Sad, koja se periodčno emitovala iz studija TV Beograd, i saradjivala sam sa kolegama iz Redakcije za kulturu u koju sam potom došla na poziv moje divne koleginice Mirjane Milojković, sjajnog intelektualca. Njena podrška mi je mnogo značila. Tu sam radila kao urednik složenih projekata, imala sam priliku da upoznam najveće umetnike u zemlji i neke iz inostranstva. Posebno je važan tv projekat koji sam uradila nazvavši ga Usudom razvejani, a bavio se sudbinom prognanih pisaca sa Kosova i Metohije. U poslednjoj sam i sama nastupila kao umetnik koji govori o odnosu stvaranja i životnih okolnosti.
Pomenula bih i intervjue sa Miodragom Pavlovićem, Slobodanom Rakitićem, Matijom Bećkovićem, Rajkom Petrovim Nogom, Goranom Petrovićem, Bratislavom Milanovićem, Slobodanom Zubanovićem, Duškom Novakovićem, Radmilom Lazić, Zafirom Hadžimanovim, Milovanom Danojlićem, Robertom Musapijem, Manfredom Jenihenom, Andrejem Voznesenskim…i kao najvažnije, poslednji intervju koji je dao pred smrt,sa prof.dr Novicom Petkovićem u tv feljtonu koji sam nazvala Egzaktnost tajne, po kojem sam kasnije nazvala i jednu svoju knjigu kritika.
.
Ne možemo se odreći sebe
- Mnogo knjiga imate u svojoj biografiji. Pjesme i kritike su Vam prevedene na ruski, engleski, francuski, italijanski, arapski, mađarski, makedonski, turski, njemački… Sve je to prekrasno, ali kažite mi otvoreno: koliko se može živjeti od poezije.
Nikoliko, nigde se ne daju honorari za objavljenu poeziju, a vrlo su simbolični ili ih uopšte nema na festivalima i književnim večerima. Knjige poezije se takodje loše prodaju. Mnoge knjižare uopšte neće da ih uzmu i ponude čitaocima… Mnogi pisci, u koje i sama spadam, žive zbog entuzijma prema umetnosti, zbog interakcije koju ostvaruju s onima koji vole poeziju. Sa romanima je nešto drugačije, oni se bolje prodaju, ali se zbog toga ne možemo odreći sebe, onog dela nas iz kojeg poezija nastaje.
- Koliko stranih jezika govorite? Ovo Vas pitam zbog Vaših komentara koje sam vidjela na više stranih jezika.
Radije bih rekla da se služim nekim jezicima, pre svega italijanskim ,engleskim, ruskim. Bugarski i makedonski su mi bliski zbog slične govorne matrice… Veoma je važna neposredna komunikacija koju mi to omogućava za afirmaciju onoga što radite. Zahvaljujući tome, došla sam u kontakt sa kolegama u svetu i tako sam nekako svoje stvaralaštvo dovela u širi fokus, slala radove na konkurse u svetu i dobila nagrade koje su potvrdile da je prihvaćeno i lepo vrednovano.
Pripremajući se za ovaj prilog naišla sam na Vaše fotografije sa poetskih dešavanja u Italiji, Rusiji, Azerbejdžanu, Republici Srpskoj…. Kakve su to manifestacije na kojima ste imali radost da uzmete učešće i da li bi neku posebno izdvojili ?
Sve one su vrhunski organizovane i izraz su profesionalizma. Svaka je dragocena zbog prilike da vas čuju i vide uživo, zbog kontakata sa umetnicima koje okupljaju. Iz toga se potom razviju novi saradnički odnosi i bilo bi lepo da svi dobiju priliku za takve susrete.
Trebalo bi dosta vremena da o svakoj ponešto kažem. Sve zemlje u kojima sam gostovala i emotivno nosim u srcu. Ipak, izdvojila bih gostovanje u Bariju juna 2103. Na festivalu poezije, Notte bianca della poesie, Bela noć poezije, koju oni priredjuju za Ivanjdan, gde se cele noći govori poezija i na kojoj učestvuje mnogo sveta. Nisam bila upoznata sa načinom na koji ću biti predstavljena, znala sam samo da je centralni dogadjaj bio predvidjen za predstavljanje Srbije i moj nastup. U veličanstvenoj dvorani punoj sveta, započeo je lajt šou, izašla je baletska grupa koja je uz muziku izvodila program, a glumac je šetajući kazivao moje stihove. Ja sam slušala očarana, potom sam ja govorila stihove a onda se pojavila pevačka grupa u srpskoj gradskoj nošnji koja je pevala srpske pesme, onda su zaigrale i pozvale me u kolo, posle toga, emotivno izazvana pevala sam pesme sa Kosova i Metohije što je sad za njih bilo prijatno iznenadjenje. Nakon toga primio nas je gradonačelnik Barija, poklonio mi monografiju o tom gradu kojem sam posvetila pesmu Pred licem sna. Kuriozitet te posete je u tome, što je odlazeći sa funkcije, gradonačelnik objavio monografiju i medju tri kulturna dogadjaja u svom mandatu naveo je i to moje gostovanje, što me je zaista impresioniralo. Mi smo zapravo te noći poklanjali dušu jedni drugima, a Italijani kao emotivan narod naročito dobro osećaju moje emocije.
- Putujete cijelim svijetom, da li se izdavaja neki susret koji zauzima posebno mjesto u sjećanju?
Svi su podjedanko dragi. Pomenula bih boravak u Tveru, na završnoj večeri bio je i naš ambasador dr Slavenko Terzić, koji je iz Moskve doputovao za tu priliku, potom, posetu Puškinovom muzeju, obilazak posebno lepih hramova, ruskih sela. Vrlo me je iznenadilo jezero blizu muzeja koje nije neposredno uz muzej, a u kojem se ceo muzej ogleda što je neobjašnjivo a za tu neobičnu pojavu vezuje se legenda za neku groficu i njen misteriozni nestanak zbog neuzvraćne ljubavi prema Puškinu.
Pored toga, u Azerbejdžanu sam videla nešto što me je potpuno zapanjilo. Tamo sam boravila prošle godine za vreme Svetskog dana poezije,21. marta. U to doba oni slave Novruz Bajram. Kad smo došli u jedan manji grad, čekali su nas sa poslužavnikom na kojem su bila ofarbana jaja i zeleno žito, koje se kod nas koristi za Badnji dan. Na moje čudjenje, mi smo se kuckali jajima kao kod nas za Uskrs, iako su oni muslimanske veroispovesti. Kad sam im rekla da je i kod nas tako,oni su mi pominjali da je po njihovim verovanjima to dan kad je Isus rodjen… Elem, svet je tako izmešan, a tako malo znamo jedni o drugima a trebalo bi da nas razlike povezuju.
.
Jedan dan prekratak za sva interesovanja
- Pomenula sam taj podatak da ste radili kao novinar i urednik u Televiziji Beograd. Čime se sada bavite? Kako danas izgleda dan književnice? Šta Vas posebno čini radosnim?
Oduvek sam bila prezaposlena. Dan mi je bio i sada je kad sam u penziji, prekratak za sve što bih želela da uradim, pročitam, napišem, proučim, popričam sa nekim iz moje struke. U prilično velikoj sam komunikaciji sa ljudima iz sveta, koja je korisna, podsticajna, ali i koja oduzima dosta vremena. Vrlo često sam na tribinama, pišem recenzije, često pomažem mladjima savetima i podrškom koja im je nepohodna za razvoj.
- Moram da Vas pitam da li je taj nekadašnji posao novinara gušio poetesu u Vama? Ovo Vas pitam kao osoba koja se suočava sa sličnim problemom.
Itekako, to je oduzimalo ne samo vreme već i moju slobodu. Najveći broj pesama napisala sam (uvek stavim datum ) za vreme vikenda ili praznika, zato sam odlazak u penziju (rano sam se i zaposlila), doživela kao renesansu, srećna što sam slobodna, iako sam jako volela svoj posao. Na taj način sam prvi put dobila sebe celu za poeziju i sopstveno stvaralaštvo.
- Da li je hrabrost reći: “Dosta je!” i početi raditi ono što čovjek voli, pa iako mu to ne donosi primanja koja je dobijao do tada?
Ja sam tu odluku lako donela, zbog prevelike aktivnosti mimo radnog odnosa, tako da ni danas gotovo da nisam ni terminološki usvojila to svoje novo stanje “mirovanja”… Onako užurbana kad krenem na neki dogadjaj, samo kažem mojima: “Odoh na posao”…i onda se nasmejem shvatajući šta sam rekla. Dakle, raditi je lepota koja me pokreće, čini me snažnom i daje mi osećaj mladosti koji se odražava na moje raspoloženje.
- Da li ste nekada imali promociju u Crnoj Gori i da li imate u planu da nas posjetite ?
Nisam nikada. Bila sam pozivana, sticajem okolnosti, nisam se mogla odazvati zbog ranije preuzetih obaveza. Gotovo je neverovatno da tamo nisam nikada nastupala, ali desilo se. Pozdravljam sve kolege u Crnoj Gori i nadam se nekom skorijem susretu. A Vama od srca zahvaljujem na prilici da govorim za Vaš portal.
Milica Jeftimijević Lilić je objavila sljedeće zbirke pjesama: Mrak, izbavljenje (1995) KOV, Vršac, Hibernacija, (1998) KOV, Vršac, Putopis kože (2003) SKZ, Beograd i poemu Čaranje (2007) “Panorama”, Priština, Beograd, zbirku proze Siže slučaja (2002), “Prosveta”, Beograd, kao i knjige kritika: “Poetika slutnje” (2004), Književno društvo pisaca Kosova i Metohije, Kos. Mitrovica i Epistemološka osvetljavanja (2007), “Mali Nemo”, Pančevo, Odvijanje svitka, sabrane i nove pesme (2009) “Društvo pisaca Kosova i Metohije i Raška škola”, Kritički temelji i dometi, studija o Simi Cuciću, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2011…
[box style=”info”]Milica Jeftimijević Lilić: Iza svega rečenog ostalo je mnogo bolnih stvari koje sam prećutala a koje se transformišu u sjaj napisanog, što je lepa kompenzacija data od života kao onog koji i dariva i oduzima.[/box]
Napomena: Na posljetku želim da ovom značajnom prilogu pridružim i buket stihova koji mi je Milica poklonila. Znam da ćete uživati, kao što sam i ja pripremajući ovaj prilog uz osjećanje velike časti da sarađujem sa damom i umjetnicom poput Milice Jeftimijević Lilić.
Gospođo Milice, iskreno hvala!
.
Poezija Milice Jeftimijević Lilić
.
JАЧАЈ ОД ЖЕЂИ
Бележи путање моје крви да не залуташ,
отварај капије безумља кад сване,
не спуштај сидро док пловиш средиштем таме,
јачај од жеђи коју мамиш.
Стасавај уз пробуђено јесење јутро
размахнути косцу сред пољане,
похитај с препелицом ухваћеном ка вису,
не дај Удесу да је посече.
Разгали поноре што за њом вапе
бисером палим испод њеног крила –
са твога чела нека звезда сине,
отми за обоје бескарај модрине.
***
ВАТРА И СЕН
Ако ме само погледом такнеш,
букнућу као ватромет смели.
Ако ме врелом мишљу заскочиш
вриснуће река светла и мрака.
Ако ме у своје жиле уврежиш
ницаћу светлија од праскозорја
од воденичког камена тежа,
од пене водене беља.
И нећеш знати кад стижем – кад бежим
у теби до ребара укопана
опсади твојој недоступна,
ватра и сен под небесима.
Из књиге „Мрак,избављење“, КОВ, ВРШАЦ,1995.
***
МИСТЕРИЈА ЉУБАВИ
Без поговора
и неопозвио изјављујем:
проглашавам те
патолошком појавом
мог несна.
Бежиш
и бежим.
Ниси нити хоћу.
Ту смо.
У поретку ствари без смисла
Бит си.
Мистерија љубави опседа.
стрма је обала душе.
Свемир без мира сам,
све си што не појмих о себи.
Кроз тебе падам у време,
бацаш ми нит по нит
за нежно ткање покрова.
***
НАЈТВРЂА ВЕРА
Постојана у вери најтврђој
знам: мимоићи ме неће,
што штедро дајем
узвратити се мора.
Ниче што сејеш –
зар неће љубави семе.
Нек тиња притиснуто муљем
ношено водама тмастим
клијања стићи ће час.
Стрпљење озарење
ко не посустане – остане.
Опточен љубављу траје
као у храму дух,
време га само јача.
Од плача бистрији вид.
Брид једном мине,
истине праве преживе.
Вредности не губе сјај.
Крај ил почетак ко зна
шта претходи чему.
Свему смисао да
лепота прожета њоме.
Поломе преживи чврст.
Крст успење значи.
Љубављу прожет зрачи.
Узалуд бежиш- привлачи
***
ПРОЖЕТА ТОБОМ
Прожета тобом ко икона духом
сред попришта стамено стојим
што мора десиће се знам-
поднећу све и ничег се не бојим.
Нек је и самољубав кад храни
носим је ко ореол свети
голети у мени испуни
па сваки је дан ко Цвети.
Светлиш и вучеш са дна мене
презрене ми моћи слепе
степе и брезе ускрсну тобом донете
и ничу из пустошне мене
па ко родиља сам сва царска
себарска јутра покопам смело
опело нека је инима слабим
ја грабим ка врху где си
и шапћем:“Тебе славим
Иже јеси на небеси“.
***
ОДГОВОР
Не о пропасти –
нек чека
о успењу.
Још се може ка врху.
Преплашена птица у тамној соби
минеш низ друге
даљи од себе,
мраком камениш глас
поверен твојој крви
да га натопиш собом
и вратиш светлу
ко стена одјек.
Танушним смешком маше ти избављена.
Ко жеда пијавица
отров из тебе прима
да ти лак ходиш
кроз уши иглене.
Од ребра твога опет се ствара.
***
ЗАЛУД
„Дува ветар ,дува
преко коренитих кукуруза
преко класних јечмова
преко моје несанице.“
Дува ветар с оне стране
таме носи глас.
Где ти ниси заноћио
јутро се не помаља.
Где ти ниси ногом стао
дан не стиже.
Дува ветар сан пустоши.
Ти далеко.
Коме шапћеш речи миља
Не заспао…
Залуд чекам ветар кишу не доноси
Сузе радост.
Из књиге „Хибернација“,КОВ,Вршац,1998.
***
ЈОШ БИ НАМ МОГЛА ДЕСИТИ СЕ СМРТ
Још би нам могла десити се смрт
не љубав,смрт заиста велим,
љубав смо срели и испраћали
толико пута већ и нашто понављање
кад ништа ново нам рекла не би.
Ал смрт што притајено у нама вреба
рећи нам може незнане путе,
треба је само пустити да збори
кроз страсне моћи слављења живота
и дтицања средишта свемира
у силном грчу врелог сједињења
са другим,собом,на дну самог ума.
на врху врхова,понад ништавила,
кроз крик се жудња за вечношћу јави,
ко шум поводња пре бујице моћне
што носи мостове и обале плави.
Страсно се баци у бедра живота,
бездане страсти,у те смрти мале
(великој смрти рођењем се дамо)
што обновљене врате нас извору
са ког се прима божанска искрица,
јер два су тела спасење пред мраком
што на трен сину кроз ватру исконску
прочишћена у сржи живота,
отеловљена сама васиона.
Не часи,расти,бескрају лети,
још би нам могла десити се смрт
љубав и тако није ништа ново,
једино знамо неће нам се мрети
кад страст и судње постанемо слово.
***
ЉУБАВ ОВА
Љубав ова између тебе и мене
нужна је као живот:
нит знамо кад се заче
нит куда води
ни шта је снажи.
Љубав ова између мене и тебе
тешка је као сидро:
нит знамо зашто тоне
нит шта је држи
ни куда тече.
Љубав ова између тебе и мене
плаха је као киша
нит знамо откуд дође
нит шта је носи
ни зашто буја.
Љубав ова између тебе и мене
нужна је као живот
тешка је као сидро,
плаха је као киша.
Из збирке „Путопис коже“, СКЗ, Београд,2003.
Милица Јефтимијевић Лилић
Pripremila: Jelena Petrović
Hvala “Plavoj Zvijezdi” na ovoj vrednoj ispovesti, više od intervjua,
Čitajući ovaj intervju stiče se utisak poniranja kroz jedan život oplemenjen od njegovog prvog dana umetničkom lepotom. Ta čarolija nas neće napustiti i kad izroninmo i uzletimo poput ptice u nebo života u kojem Milica Jeftimijević Lilić svetli punim svojim stvaralačkim sjajem, marljivo radeći na usavršavanju kako svog dela tako inspirišući i mlade stvaraoce da se nađu na njenom putu.
Sa druge strane život je ipak nije mazio, ali lepotu koju je u sebi nosio Milica nije mogla da zanemari i ne podeli sa svima nama.
Milice u zdravlju, radosti i toplini ljubavi koju širiš oko sebe stvarala još na mnoga leta.
I. Šaula
Hvala dragi kolega Šaula, na toplim rečima kojima si propratio moj i ntervju. Podsticajna pitanja Jelene Petrović koja se odlično pripremila za razgovor, doprinela su sadržajnosti intervjua.Koristim priliku da se još jednom zahvalim na ustupljenom prostoru u Plavoj zvijezdi.
Milica J.Lilić