Pročitajte: Kao dokaz da Plava zvijezda ne zaboravlja ljude o kojima je pisala, jeste i ova priča o “Čovjeku jake pesnice a poetskog srca”. Mada ni Nenad Simić nije zaboravio “Plavu zvijezdu” te nas je obavijestio da je njegova pjesma Kap uvrštena u ovogodišnju zbirku Garavi sokak. “Drag mi je taj poetski uspjeh jer sam obožavalac Mike Antića.” Simić priprema i svoj prvi roman pod naslovom Nepročitana knjiga i to je glavni povod da ponovo napravimo priču o jednom od finalista proljećnog poetskog konkursa “Plave zvijezde”.
Draga mi je pesma Kap, jer je izvorna ili ‘direktan prenos’ osećanja dok se suza rađala u meni. Što se tiče samog poetskog konkursa, isti je po 24-ti put raspisan od strane Književnog kluba Miroslav Mika Antić iz Inđije. Što se tiče zbirke Garavi sokak, u pitanju je zbornik koji će se štampati od prispjelih i odabranih radova. Naime, od 1226 prijavljenih iz 25 zemalja za zbornik je odabrano 402 autora.
.
- Nenade, kažite nam nešto o knjizi koju pripremate.
U pitanju je moj prvi roman koji se zove “Nepročitana knjiga”, a opisuje detinjstvo 60-tih u beogradskom predgrađu. Knjiga počinje iz dva pravca. Prvo, ja sam stigao u USA posle bombardovanja i pritisnut strahovima i mnoštvom velikih promena “bežim” u sećanja i detinjstvo kada sam se blaženo osećao. Samo se povremeno u knjizi vraćam u stvarnost Amerike upoređujući dva sveta i različita vremena. Sve vreme mi nešto fali da bih shvatio sve razlike kako treba i ja se setim knjige koju nikad nisam pročitao a trebao sam. Sigurno sam trebao jer u trenutku kada sam je dobio, zapravo sam upoznao najviši vrh sreće koji postoji.
- Imate li pripremljene korice knjige?
Naravno da ću vam predstaviti korice. U pitanju je izgled sveske preko koje će crnim slovima poput pečata pisati NEPROČITANA KNJIGA. To je inače moja školska sveska iz 1963. godine i moj prvi pokušaj da pišem knjigu sa svojih 10 godina. Projekat sam nastavio posle 45 godina opisujući naše dečije igre, odrastanje na ulici, pravila u patrijahalnoj porodici i vaspitavanje u nesavršenoj školi. Na ta sećanja me je odvukla nostalgija u tuđini posle NATO bombardovanja i sudbina koja se poigrava sa običnim životima. U predgovoru će biti stranica-dve originalnog sačuvanog rukopisa iz ‘dečijeg pokušaja pisanja knjige’.
- Kažite mi nešto o toj “nepročitanoj knjizi”, koja je godinama na polici čekala Vašu pažnju, o kojoj knjizi je riječ?
Da, to je knjiga koju sam kad bejah dete dobio kao nagradu za vrednu pobedu u ringu a kojoj sam se neizmerno mnogo obradovao. Pročitao sam je tek posle 45g! U pitanju je knjiga Laku noć, zemljo, autor Ivar Lo- Johanson.
- Kada planirate da Vaš roman, prvijenac bude gotov?
Trenutno se radi prelom i verujem da će ceo posao biti gotovo do nove godine.
- Pošto se govori o djetinjstvu u beogradskom predgrađu, hoće li biti promocije romana i u Beogradu?
Ja bi trebalo u Beograd da dođem početkom juna pa će i promocija biti u tom mesecu, ako Bog da.
- Kada ste bili beogradskim predgrađem zadnji put?
Svake godine preko leta svratim do Beograda (osim ove zbog dosta dešavanja u porodici) i svake godine obiđem ‘moje ‘ ulice. Od sledeće godine moj boravak će biti najmanje pola vremena u Srbiji a ostatak na Floridi.
.
Citat iz “Nepročitane knjige”, Nenad Simić: Već nekoliko godina zaredom svako leto tumaram po beogradskom predgrađu i svim mestima gde sam nekad stanovao ili izlazio, tražeći ‘kopču’ da se vratim. Sa izboranih lica bivših prijatelja, onih koji su našli vremena za ”čašicu razgovora” čitam muku u sveopštem neredu oko nas. Zaiskre nam oči samo kad neko od nas kaže:
“Je l’se sećaš… ”
Pa krene poznata priča o dogodovštinama, uz smeh i nazdravljanje. Kratko traje čarolija uspomena, baš kao i čaša koja se razbila, nehotice srušena sa stola.
“Probaću ponovo za par godina”, smirujem savest vraćajući se u tuđinu kojoj ne pripadam i odlazeći iz Srbije čiji izgleda više nisam… Na televiziji ponovo repriza “Povratak otpisanih”.
- Šta mislite, koliko se beogradsko predgrađe iz 60-tih promijenilo u odnosu na danas? Je li vas vuče srce da prođete ponovo tim ulicama, pa iako su to ulice sada “nekih novih klinaca”?
Predgrađe kao i sama ulica je izgubila dušu. Kompjuteri su ‘počistili’ decu sa ulice koja je inače postala preopasna za igru i opuštanje. Deca su usmerena na parkove što nije loše ali tamo im je sve ‘nacrtano’ šta treba da rade ili se organizovano vode na raznorazne treninge, sadržaje…. Izostaje kreacija i oskudeva mašta kod dečurlije a ne zaboravite oni idu iza nas, oni treba da nas zamene. Nama nisu bili potrebni nikakvi pomoćni rekviziti…sami smo se snalazili pomoću ‘štapa i kanapa’ i bili smo mnogo srećniji nego današnja (većinom razmažena) deca.
- Koliko dugo živite na Floridi?
Na proleće će biti 15 godina.
Nenad Simić je nedavno dobio i unuka Viktora kojem je posvetio razdraganu pjesmu. Plava zvijezda je prenosi, a nakon nje slijedi još jedan citat iz “Nepročitane knjige” istog autora.
Viktor
Kad je moj sin Filip dobi sina,
zbog malog čeda postadoh deda!
U životu nema kompletne uživancije
bez produžetaka vekovne tradidicije
čuvati časno prezime familije,
daleko od svoje rodne Srbije.
Radost u kući, toplija klima
hvala snajka, rodila si sina!
Pobednik biće, Viktor se zove
ljubimac on je pit – bula Lole.
Još uvek mlade al’ bake ‘taze’
Stoja i Jale, ‘oće bebu da razmaze.
Na slavlje dolazi još jedan deda
delegat Andra iz Beograda.
Najbolji teča, najbolja tetka
Willijam i Marta
bez izuzetka.
Pozdrave šalju ujaci Boris i Saša
-Viktor je sreća i radost naša.
Odlomak iz “Nepročitane knjige”, Nenad Simić:
Pred kraj knjige Simić u svom tumaranju po beogradskom predgrađu kuca na vrata bivših drugova. Tu upoznaje razne sudbine:
***
JOVICA: Inženjer, radio u “Preciznoj mehanici”, trenutno odgovorni portir u EIektrodistribuciji na Trošarini, bez ambicija da se rve sa korupcijom i poremećenim sistemom vrednosti strpljivo čeka penziju. U svom životu nije nikog zakinuo za mesto u redu, pozdrav i pogled, a kamoli da se materijalno okoristio. “Grešan”, jer je predobar za zemlju Srbiju. Kucnem na izanđala vrata jedne od starijih kuća i najuglednije porodice kod “Cvetka”. Prepoznajem njegovu majku, koja začuđujuće sveže i zdravo izgleda. Volim te situacije.
– Dobar dan, je l‘ tu Jovica?
– Nije trenutno, a ko ga traži? Odmerava me mudro tetka Milunka.
– Školski drug, kratko i ohrabrujuće, sa osmehom ću ja.
– Koji?, prihvati osmeh dobra žena.
– Najbolji, siguran sam u sebe, ali ne samo u sebe…
– NEŠO, TI SI!
Pogodi iz prve. Obradova se Jovanova majka, briše ruke o kecelju, da se rukuje, pa spusti pogled na moje noge.
– Znaš da si uvek bio bos kad si dolazio!
Duboko sležem ramenima od dragosti. Staramajka me se seća po nečemu što se nekad računalo kao odvažnost.
Ulazim u dobro poznate sobe da sačekam bivšeg i to kakvog školskog druga. Jovičin tata i nana nisu više sa nama, a sestra se srećno udala. Sami su njih dvoje u svakodnevnoj brizi jedno za drugo. On se nije ženio, niti se nešto posebno trudio po tom pitanju. Prelazim pogledom po unutrašnjosti prave kuće od crvene, nepečene cigle. Sve je kao nekad, čak i nameštaj iz dalekih šezdesetih, što mi daje nekadašnju mladalačku energiju. Skoro zaboravljeno slatko od višanja iz dvorišta, sa ukusom beogradskog predgrađa, samo po sebi traži da se podsetim i dvaput poslužim.
Utom, baš kad je kafa provrila, stiže zadihan Jovan sa dečijim, znatiželjnim izrazom lica, koje ne može da sakrije ni fazonirana bradica. Komuniciramo više očima nego rečima, grčevito tražeći onaj iskreni dečiji duh koji skoro da je iščilio iz naših bića. Skoro, ali nije. Crnobele fotografije koje ljubopitljivo preturamo dobile su vremenom još jednu boju.
Sivo žutu.
Pripremila: Jelena Petrović
Nema više takvih šmekera u Beogradu !!!