Žena sa crvenom kapom

 

Pročitajte: Ona je žena sa “crvenom kapom” kako bi Balašević otpjevao u svojoj pjesmi Nevjernik. Ona ima neobično zanimanje za ženu, jer ona je otpravnik vozova. U svojoj poeziji “uči zvezde da se smiju, poništava silu gravitacije i pleše oblacima” a svoje lice od bora čuva “svojim zelenim godinama”. Njenom poezijom se ispunjavaju spomenari. “Uspela sam da odrastem do deteta i da se svaki put zaljubim prvi put i da me svaki put život zaboli kao da mi je prvi put. Moja dijagnoza je: Pesnik.” Ona je majka troje djece i moja je radost da predstavim Zoricu Aćimović iz Užica.

 

Ovo je nešto drugo
što treperi u nama
što je u nama stvoreno,
a u zvezdu se pretvara…

č

• Zorice, imala sam priliku da Vas upoznam u Užicu 2009. godine, na okupljanju prijatelja i takmičara poetskog konkursa užičkog Književnog kluba Rujno. Tada sam na poklon dobila Vašu knjigu Okamenjeni trenutak i kada sam kasnije počela da je čitam pomislila sam: Miroslav Antić i danas živi! Ali za početak, kažite mi ko je Zorica Aćimović.

Ja sam trostruka mama i otpravnik vozova i uz sve to sam sanjar i večito dete. Valjda sam poslušala mog životnog učitelja Miku Antića, pa sam uspela da odrastem do deteta i da se svaki put zaljubim prvi put i da me svaki put život zaboli kao da mi je prvi put. Moja dijagnoza je: Pesnik. To nema veze sa brojem objavljenih knjiga – to je način življenja i posmatranja sveta oko sebe.

l

č

 NA TVOM LEVOM RAMENU

Čarli,
pusti me da se skupim
na tvom levom ramenu.

Stegni me za ruku
… i ćuti.
I ja ću malo da ćutim…
Ako se ne smejem,
ne znači da nisam srećna.

A ti oseti
kako ljubav u meni raste
do jedne nove zvezde
što se na nebu rađa
dok ćutim
na tvom levom ramenu.

Ljubav je najlepša svetlost.
Ljubav je disanje
i način življenja.
I nežnost na mom dlanu
što tebe čeka.

Čuvaj me, Čarli,
na tvom levom ramenu
i ne daj ovoj našoj zvezdi
da se u padalicu pretvori.

 

• U Vašoj biografiji piše da ste otpravnik vozova, osoba koja neposredno učestvuje u regulisanju željezničkog saobraćaja. Zamišljam Vas sa crvenom kapom kako usmjeravate vozove na pravu stranu. Da li sam u pravu?

Da nema mene da postavim skretnice kuda treba da vode, mašinovođe ne bi znale kuda treba da voze. To je deo interne šale. Ali, otpravnik jeste taj koji reguliše saobraćaj i određuje koji će voz na koji kolosek, da li će da čeka ukrštavanje sa dolazećim vozom ili će otići u sledeću stanicu. To je regulisanje saobraćaja i u tome ima više odgovornih lica. Ne znam koliko ti to mogu dočarati.

 

• Da li volite svoj posao?

Svoj posao volim. Radujem se osmehu mašinovođe u trenutku prepoznavanja. Radujem se pozdravu konduktera. Radujem se dečijim nosićima priljubljenim u staklo prozora i ručicama koje mašu. Sve te pozdrave uzvratim sa osmehom, jer svi smo deo porodice koja se zove: Čovečanstvo. Ponekad sanjar, romantik i pesnik pobedi otpravnika vozova, pa zadrži voz koji minut duže u stanici da pokloni te dragocene trenutke onima koji se rastaju, koji ispraćaju jedni druge na dalek put.

 PORUKA MAŠINOVOĐI

Gospodo mašinovođe,
skidam Vam svoju crvenu kapu.
Vama koji sa visine
posmatrate svet.
Vama koji mislite
da sve najbolje znate.
Vama, baš Vama,
ponizno skidam svoju crvenu kapu.

Oprostite mi, gospodo mašinovođe,
što sam drugačija od Vas
i ne putujem kroz prostor
i ne žudim za daljinama,
jer ja imam ceo jedan svemir
u ovoj mojoj blesavoj glavi.
Posmatram Vas pomalo sa strane
dok se nadmoćno smejete
i verujete da ceo svet
samo zbog Vas postoji.
Dok čamite u svom tom gvožđu
mislite da ste najbrži,
mislite da ste nepobedivi,
ali ne zaboravite:
kad-tad ću Vam
upaliti crveno svetlo
i prekrenuću skretnice
negde sasvim levo,
negde što dalje od mene.

…Ali kad Vam dosade šine
i kad Vam pobegnu daljine
i kada se pomalo usija
to gvožđe oko Vas
od nekih sasvim običnih,
sasvim ljudskih želja,
sa tih Vaših visina
malo se na zemlju spustite
i dođite na moj oblak
pomalo od nežnosti,
pomalo od ljubavi stvoren,
jedini prizemni oblak
na celom ovom svetu.

• Čolić bi rekao: “Vozovi mnogo novih lica nose”. Da li uvijek imate bilježnicu kod sebe da zapišete neku posebnu misao kada Vas sobom nagradi? Da li je imate i na svom poslu u džepu uniforme?

Stih ili cela pesma me opsedaju dok ih ne zapišem. Naravno da uvek imam olovku i papir da pretočim u reči te misli koje i mene samu iznenade.

• Da li se dešavalo da je izvadite i žurno upišete neku misao prije nego ode uz zvuk pištaljke?

Ponekad se desi da izgubim nit pesme, ali ostane fragment koji lebdi oko mene, nešto kao otisak ili utisak stvarnosti, kao oživljeni okamenjeni trenuci zapleteni u mreži sećanja i ne znam da li se sećam ili se nadam.

VIŠE OD LJUBAVI

Treba mi sloboda
da potrčim,
da poletim.

Treba mi sloboda
da sanjam,
da se sećam.

Treba mi sloboda
da volim srcem.

• Majka ste troje djece, pritom zaposleni, a u duši poetesa. Stvarate pjesmu i plešete u njenom ritmu na najneobičnijim mjestima mašte. Kako čuvate svoju pjesmu od svakodnevice? Na koji način uspijevate da je ne naruži svakodnevica i da se Vaš pogled ne zamagli njome?

Kao što rekoh: Čovek se rodi kao pesnik. To nije izbor, već dijagnoza. Raduje me da je ljubav prema pisanoj reči prisutna i kod mojih ćerki. Ne mogu reći da sam ih ja tome naučila ili da su se ugledale na mamu, već da su blagoslovene Božjim darom koji sa sobom donosi mnogo više suza i mnogo više prave radosti koju manje osetljivi ljudi ne mogu doživeti. Ne znam ni sama da li je biti pesnik blagoslov ili kazna.

Kao neko ko je odrastao uz “Plavi čuperak”, “Ličnu pesmu i naravno “Plavu zvijezdu”, bila je neopisiva radost pročitati stihove:

Ples

Isključi stvarnost.
Uključi muziku
u svojoj glavi
…i zapleši.

Poništi silu
gravitacije.
Neka ti tabane
grebu oblaci
… i pleši.

Raširi krila,
znam da ih imaš.
Ne daj životu
da te koči
… i otpleši…

 

Ovo su Zoričini stihovi, a uz njih srce postaje dječije, oči sanjivije, a zvijezda Mike Antića na nebu blistavija.

Za kraj ovog predstavljanja Plava zvijezda ostavlja prostor Zorici da dopiše ono što želi: svoju poruku, radost, čežnju, potrebu… Ili sve to jednom pjesmom, i još mnogo više. Takvi su pjesnici. Takve su osobe koje u sebi imaju tragove zvijezda…

I u poeziji i u životu prepliću mi se sećanja i nadanja, traganja i sanjarenja. Naoružana optimizmom i strpljenjem iščekujem ostvarenje snova, pronalaženje oaze mira i spokoja, dodir ruke koja će umeti i hteti da me povede baš tamo gde treba da idem…

Zorica do sada ima objavljenu samo jednu knjigu: Okamenjeni trenutak. Pjesme je objavljivala u raznim zbornicima. “Nemam nagrada. Ne učestvujem na konkursima.”

“A vozovi idu danju noću…”

 

Jelena Aleksić- Petrović