Dimitrije Bjelica – Bila je bolja od mene

Na terasi, koju je Isidora opisivala u svojim knjigama, Dimitrije Bjelica i ja smo doručkovali i razgovarali o njegovim poznanstvima sa velikim imenima, kako im je prilazio, šta je učio svoju ćerku, kakva je ona bila na putovanjima... Gospodin sa manirima koji mi nije zamjerio ni što sam kasnila.

0
1527

Dimitrije Bjelica je srpski šahovski majstor FIDE, šahovski pisac i novinar.
U Ginisovoj knjizi rekorda se nalaze dva njegova rekorda. Jedan je od najplodnijih šahovskih pisaca u svijetu, sa preko 80 knjiga u 180 izdanja i preko 70 video i CD izdanja.

Tokom novinarske karijere radio je intervjue sa najvećim imenima svijeta: holivudskim zvijezdama, papama, Jurij Gagarinom, Lejdi Di, Bitlsima, Elizabet Tejlor… Nakon svih tih imena koji su stajali pred njegovim mikrofonom, bilo mi je važno da saznam tajne kako prići velikim imenima i da li je istina da je čovjek – što je zadovoljniji i ostvareniji, zapravo pristupačniji i jednostavniji.

Na doručku sa šahovskim majstorom u Vili Isidora

Poštansko sanduče na kući u Igalu

Sačekao me kao gospodin u dvorištu svoje kuće u Igalu i imao razumijevanja što sam kasnila.

„Čaj se ohladio pa ću ga zagrejati, a onda idemo na sprat gde sam nam postavio doručak.“ – rekao je.

Kuću je nazvao Vila Isidora. Prošli smo kroz sobu koja je nekada pripadala njegovoj kćerki, između svih slika i knjiga, pored baldahina i lepeza, pa preko ćilima koje je Isidora prikupljala, donosila i namještala. U uglu spavaće sobe je i “famozni đakuzi” koji je pripadao Isidori, a iz sobe se izlazi na prostranu terasu.

O boravku u toj kući kada se ljeti okupi cijela porodica, Isidora je pisala za crnogorski časopis:

„Volim porodičan život i stalno nešto sređujem, tako da sam odmah angažovala majstore da promenim pločice na našoj velikoj terasi, a i baštu sam pretvorila u belo-narandžastu kombinaciju. … Nije stvar u novcu, nego u stilu, i kuću sam sredila u istočnjačkom, orijentalnom stilu za pravo uživanje.“

Voljela je lijepo. Možda zbog tog njenog poriva za lijepim i ja sam imala pred sobom nametnutu obavezu da u taj dom unesem tihu svečanost. Čak sam stavila i heklane rukavice da se uklopim u sve uzvišeno što je porodica Bjelica donosila i donosi u taj dom.

Dimitrije me dočekao sa velikim poštovanjem. Bilo mu je važno da imam lijep pogled ka moru, zelenilu njihove bašte i da je ljuljaška u hladovini.

“Ovde je mirno. Ne čuje se saobraćaj, pogled je lep. Dolazili su mi ovde Karpov, Gligorić, Ivkov… A što se tiče Isidorine sobe, sve je ostalo isto kao i kada je bila sa nama.”

Tri dana nakon ovog intervjua Dimitrije je održao i dječiju Šahovsku olimpijadu u Igalu koju organizuje još od 1993.godine. „Tu dolaze deca iz svih krajeva i bude zbilja lepo.“

„Imam dvije organizacije: KGB i FBI.“

Nekako je naš susret (ne)nadano počeo od šaha i Isidorine žurke zbog koje su morali da napuste Sarajevo 1986. godine. Govorilo se tada o rođendanskoj proslavi u stanu „jedne poznate porodice”, gdje su “učesnici slavlja bili obučeni u neku vrstu nacističkih odora, odnosno crnih košulja sa kukastim krstevima”. Pisalo je da je “neodgovorna i dekadentna mladež majonezom po sendvičima crtala kukaste krstove!”

Dimitrije Bjelica u Isidorinoj sobi, gdje smo odradili drugi dio intervjua.

Jelena, saslušavali su me tada u policiji šest sati. I tokom tog saslušanja me pitali: „Kako je moguće da ti putuješ po svetu i ne tražiš pare za ta putovanja? Kojim organizacijama ti pripadaš?“ A ja im sasvim ozbiljno odgovorim: „Imam dvije organizacije: KGB i FBI.“
Inspektor me upitno pogleda te mu ja objasnim.

KGB je klub u Njujorku i znači trojstvo: Karpov, Gligorić i Bjelica. Predsednik kluba je Vojo Kovačević iz Nudola. On je osnovao šahovski klub u centru Njujorka. Jelena, bio je to divan čovjek. Bavio se građevinskim radovima i nažalost, preminuo je 2014. Imao je 82 godine te kada je preminuo ja sam odigrao simultanku na 82 table.
Isto tako kada je i Mihail Talj umro. On je tada imao 55 godina a ja sam u spomen na njega igrao na 55 tabli.

A kako ste objasnili FBI?
E to je šahovska škola u Igalu: Fišer – Bjelica – Ivkov.

Sada kada pominjemo žurku u Sarajevu koju je Isidora organizovala, dozvolite mi da pitam za Duška Radovića. Je li istina da se on u nekom društvu našalio i rekao vam: „Ma lako je tebi kada te je Isidora spasila.” Naime, da nije bilo te žurke, da nijeste zbog nje otišli preko Drine u Beograd, vi biste stradali od granate koja je u isti taj stan pogodila u toku rata. 
To je bilo baš tako. Isidoru su tada u policiji ispitivali sedamnaest sati a ona je u jednom trenutku pogledala kroz prozor i videla da Sarajevo gori. Nisu shvatali šta im je govorila. Godine 1992. godine je izbio rat i u stan su zaista uletele tri granate.

Sa djedom po majci Isidora je upoznala velikane književnosti: Andrića, Ćopića, Selimovića, Sijarića, Sarajlića… A onda je sa vama počela da putuje i nastavlja poznanstva sa najvećim imenima. Jeste li ponosni što ste imali tu mogućnost da joj poklonite?
Postoji zajednička knjiga koju smo pisali Isidora i ja, zvala se „Sentimentalna putovanja“. Trebalo bi da uskoro izađe i treće izdanje te knjige: sa jedne strane knjige su Isidorini putopisi, a sa druge su moji. To su opisi naših putovanja, a Isidora je kroz te putopise sačuvala od zaborava mnoge naše razgovore.

“Bio sam i električar kad zatreba”

Dimitrije Bjelica na zadatku

Dimitrije, radili ste intervjue sa velikim imenima. Da li je istina kada kažu da je čovjek, kada je ostvareniji i zadovoljniji u životu, jednostavniji u komunikaciji i pristupačniji medijima?
To jeste tačno. Ali otkriću vam tajnu da sam se u svom poslu mnogo koristio i lukavstvom.

Naučite me, kako prići velikim imenima, ima li tu tajni?
Bili smo Isidora i ja u Holivudu i tada je sa mnom upoznala ličnosti poput Gregori Peka, Kirk Daglasa, Karla Maldena… U tom hotelu velike bungalove su imali Elizabet Tejlor i Ričard Barton. Nijesu primali ni jednog novinara, tako da sam morao da se poslužim lukavstvom kako bih došao do njih.

Šta ste uradili?
Pozvao sam njihovu sobu sa recepcije, objasnio da njihov bungalov ima kvar u instalaciji koji može dovesti do požara. Zbog te situacije, naglasio sam im u razgovoru, mora ih posetiti električar koji je iz Jugoslavije i koji govori engleski. Naravno, taj električar sam bio ja.
Sakrio sam magnetofon i došao kod njih u bungalov. Verujte, Jelena, da ja i danas ne znam ništa o instalacijama nego moja supruga radi oko tih stvari kada je u pitanju neka sitnica.

I kako je ugledao susret?
Elizabeta je ispoštovala električara, donela kolače, čaj, mi smo popričali a ja sam sve to snimio. Godinu dana nakon tog susreta, 1971. godine, Barton je došao u Jugoslaviju da u filmu „Sutjeska“ glumi Josipa Broza Tita. On i Elizabeta su bili smešteni u Titovoj vili u Kuparima na dubrovačkom primorju.
Opet sam ih nazvao, taj put odavde iz Crne Gore. Podsetio sam ih da sam „električar iz Holivuda“ i da bih volio da ih opet posetim kako bih im poklonio crnogorske specijalitete. Barton je prihvatio. Čak je i kola poslao po mene ovde u Igalu.

I kada ste se vidjeli jeste li mu priznali šta ste uradili?
Jesam. Objasnio sam da nisam električar, da sam snimio taj susret i razgovor koji smo vodili, ali da to neću da objavim dok mi oni daju saglasnost.

I da li se složio?
I on i Elizabeta su sve odobrili da objavim.

Je li lako postupiti na taj način, pa čak i kada imate takve ekskluzive u torbi i kada bi vam one donijele veliku slavu?
Važno je. Da se oni nisu složili, ne bih objavio taj razgovor.
Ali desile su mi se i ove dve situacije: godine 1972. kaže mi Spaski: „Ja ću predati partiju ali nemoj da objaviš tu informaciju do 14h kada ćemo zvanično da je iznesemo.“ A ja sam, Jelena, već u 10:05h poslao tu vest u londonski Tajms. Spaski mi je oprostio.
I Fišer mi je oprostio kada sam iz zadnjeg reda snimio njegovu partiju, iako je snimanje bilo zabranjeno svim televizijskim ekipama. Objasnio sam mu: „Da ja to nisam uradio, svet ne bi znao kako si postao prvak.“ I on je to prihvatio.

U nekim medijima su svojevremeno pitali Isidoru ko zauzima prva tri mjesta na njenoj listi najzanimljivijih ljudi koje je srela. Nakon Lejdi Di, drugo mjesto ste zauzeli vi: “Moj tata Dimitrije, ekstremno ekstravaganta i interesantna osoba.” Kada slušam ovaj početak vaših dogodovština sa intervjua, razumijem je u potpunosti.
Bilo je tu vrlo uzbudljivih susreta.
Na primer, Abebe Bikila je bio dvostruki olimpijski pobednik u maratonu. Bio je tada u bolnici kod Londona i niko nije mogao doći do njega. Ja sam htio da uradim intervju, ali odbili su me. I tada sam se opet poslužio lukavstvom: objasnio sam njegovim ljudima da sam ja isto atletičar i da sam bio sa njim na Olimpijadama. Zbilja, ja jesam bio na tim Olimpijadama, ali kao novinar. Dozvolili su mi taj susret.

I kako je izgledao taj susret?
Imali smo problem jer Abebe nije znao ni jedan jezik osim svog, ali su na spratu imali jednog Etiopljanina koji je bio tu takođe na lečenju, a znao je engleski. Taj intervju sa Bikilom je izgledao tako da sam posle svakog pitanja i odgovora morao da idem na sprat po prevod i tako dok nisam kompletirao celi razgovor.

I jesu li jednostavni ti ljudi?
Jesu.
Unireks iz Podgorice je objavio knjigu „Putujem i pitam“. U toj knjizi je 99 intervjua, a knjiga 1996.godine dobila Zlatnu fontanu na sajmu knjiga u Igalu.
Godinu dana kasnije sam u Institutu Simo Milošević igrao 55 partija na slepo za Ginisovu knjigu rekorda. Trebalo je 50 partija da bih ušao kod Ginisa što sam ja ostvario, tako da sam tada pustio majku da ona pobedi jer je nagrada bila turistički odlazak u Ameriku.

Pobjedila je?
Jeste, a za televiziju Nikšić je tada izjavila: „Ljuta sam na Klintona jer je igrao partiju sa Monikom Levinski izvan svog braka. Zato dajem svoju nagradu unukama: Isidori, Danijeli i Ivi.“

“Borio sam se sa bikom i uspeo da ostanem živ.”

Otac i ćerka

Je li Isidora svuda išla sa vama?
Jedino je nisam vodio kod čuvenog režisera i scenariste Rože Vadima.

Zašto?
To me je tada pitala i Isidora. Objasio sam joj da je Rože tada imao dvije lepotice. Ne sećam se danas da li mu je neka od njih bila zakonita žena, ali svakako sam objasnio Isidori da je ona, iako je tada imala svega 12 godina, bila lepša od njih dvije. Ako bi se Rože zaljubio u Isidoru, onda bih se morao sam vraćati za Sarajevo.

Kakva je bila na putovanjima?
Bilo joj je sve interesantno. A ispričaću vam jedan događaj: bila je 1986. godine i igrao se meč Karpov-Kasparov. Tada sam ja Isidoru angažovao da bude u organizacionom komitetu tog meča. Imala je svoj bedž i bila je zadužena da svakog ko nema bedž – udalji sa meča. Jednog dana glavni sudija, Njemac Lotar Smit, kaže mi: „Dimitrije, tvoja ćerka je vrlo opasna. Ja nisam stavio bedž i ona me umalo nije izbacila sa meča.“

Oboje ste bili hrabri i pomalo „otkačeni“, kako je i Isidora sama to pisala opisujući vas i sebe u odnosu na Vašu suprugu a svoju majku. Supruga je održavala taj balans stabilnosti.
Ja sam se, Jelena, 1965. godina u Majorci borio sa bikom. Uspio sam da ostanem živ. Tada je slavni španski slikar Huan Miro uradio moj portret u koridi. To je bio veoma skupocen poklon. Za taj rad Amerikanci su mi nudili velike pare.

Jeste li ga prodali?
Zvao sam tada Isidoru, ali zaboravio sam da li je to i dalje bila 1965 ili već 1968. godina. Konsultovao sam se sa njom da li prodati original.
Odgovorila mi je baš ovako: „Ti kao najbolji tata, nećeš prodati taj rad nego ćeš ga doneti i pokloniti svojoj ćerki. Pa ako se ja slučajno razbolim, onda ćemo ga prodati.“ Poslušao sam je! Poklonio sam Isidori tu sliku i zamislite: godine 2017. moj unuk Lav Grigorije, a Isidori sin, je uspio da u Americi proda tu sliku. Taj veliki novac joj je pomogao u lečenju.
I bosanski slikar Mersad Berber mi je poklonio šest svojih originala koje sam poklonio Isidori.

Vi i Isidora ste putovali zajedno. Upoznavali ste je sa velikim imenima, pisali ste zajedno knjige… Šta je ono što je bilo važno da je naučite na tim putevima?
Ona bi kao dijete znala doći iz škole i reći mi: „Ćale, opet sam dobila peticu.“ Na to sam joj znao reći da te petice nisu uopšte važne nego da uči strane jezike, da putuje po svetu i tako se snalazi. To je važno. Htela je da me posluša. Po karakteru smo bili dosta slični.

Mladi Nevenka i Dimitrije Bjelica, Isidorini roditelji. Instagram

Vama je i supruga završila engleski jezik tako da je Isidora i od majke imala podršku u jezicima.
Tako je, Nevenka je profesor engleskog jezika. Moja unuka Vila Evanđelina obožava svoju baku. Baki je poklonila trideset originalnih slika koje je oslikala. Ja tada, želeći da se našalim sa mojom unukom, kažem Đini: „Nemoj slučajno da ideš stopama svoje bake.“. Vila me pita zašto i ja joj objasnim: „Tvoja baka je godinu dana radila doktorat u Americi. Bila je na prijemu kod Kenedija. U Engleskoj je imala pametnog, bogatog i vrednog momka. I zamisli: ona tako mudra i obrazovana, ostavi takvog momka i uda se za čobanina iz sela Vrbica, srez Nikšić.“ Pita me tada moja Vila: “Ko je taj momak?”. Naravno, taj čobanin sam ja. Eto, moja Vila to nije znala pa je ja na vreme savetujem da bude mudrija od svoje bake. 

Dimitrije, znam da se i Isidora borila sa bikom. Jeste li zbilja sačuvali taj snimak?
Jesam. Ona se borila u Linaresu. Tamo smo uvek imali besplatni boravak. Tada se Isidori udvarao neki toreador, a drugi je došao kod nje i pitao je da li hoće da se bori sa bikom. Bila je neodlučna. Čitala je kako sam ja prošao u mojoj borbi sa bikom, ali sam joj rekao: „Ja kao tvoj tata ti kažem da je ta borba opasna. Ali kao tvoj kolega iz Udruženja književnika – oboje smo bili članovi – rekao bih ti da odlučiš sama.“.
Jelena, kada sam ja ušao u arenu morao sam da potpišem papir da samovoljno ulazim svojom ludom glavom. Isidora je sama odlučila i ušla. Pritom nije potpisivala ništa.

I kakva je bila?
Bolja od mene. Bolje je i opisala tu svoju borbu u knjizi od mene. Uveče su je u televizijskom dnevniku nazvali hrabrom srpskom toreadorkom i napravili prilog o njoj.

Nevenka i Dimitrije, oboje iz Crne Gore, su se upoznali u Sarajevu na studijama engleskog jezika. Supruga Nevenka je od Đurovića iz Danilovgrada, a Dimitrijev otac je kao pukovnik raspoređen u Sarajevo. Sa ponosom mi priča:

Isidora Bjelica sa djedom Dušanom Đurovićem.

“Otac moje supruge, Dušan Đurović, je u Sarajevu bio predsednik Udruženja književnika Bosne i Hercegovine, a njen brat, akademik Momir Đurović, je do 2016.godine bio predsednik Crnogorske akademije nauka i umjetnosti.

I Nevenkina majka je pisala, Isidorina baka Rajka. Ona je čak u svojoj 93-oj godini života objavila knjigu „Moj život sa Dušanom Đurovićem“. Reći ću vam da mi je lično Ćopić rekao da je Rajka čak bolje pisala od Dušana. Imala je dar, a Nena je tada uradila naslovnu stranu te knjige. I moja supruga piše, to je uglavnom stručna literatura izuzev knjige koja još nije izašla a tiče se Isidorinog rođendana i popularne žurke. Ona je sakupila i sačuvala sve što su pisali o tom rođendanu.”

Baka Rajka Đurović

Čini mi se da je baš vaša supruga bila zadužena da čuva po primjerak svake Isidorine knjige. Je li to i dalje tako?
Jeste.

Dimitrije, ja sam brojala sve Isidorine knjige i izračunala da je objavila 81 knjigu. 
Mnogo knjiga se i sad posthumno objavljuje. Mislim da je ta brojka sada oko 90.

Otkriću Vam tajnu: znam da je Isidorin veliki uzor u književnosti bila Agata Kristi koja je tokom svog života objavila 91 knjigu. Uvijek sam negdje potajno mislila da je Isidora, svojim vrijednim pisanjem, htjela da premaši i samu Agatu. Nažalost, nijesam stigla to Isidoru da pitam. Sada bih, barem i posthumnim objavljivanjem njenih knjiga, voljela da u tom broju premaši svog uzora.
Možda ste u pravu. Ne znam. Ali ispričaću vam o mom susretu sa Agatom Kristi kada je došla na Bled. Tada sam je u 2h popodne zvao telefonom. Ona nije imala telefon u sobi nego je morala da siđe na recepciju. I kaže mi: „Odakle vama ta luda ideja da me zovete telefonom u 2h?!“ I ja joj odgovaram: „Tu ideju sam našao na 151. strani vaše knjige “Ubistvo u Orjent ekspresu.“ Odmah je prihvatila naš susret i uradili smo intervju! I Isidora ju je upoznala.

Da li je istina da kada se Isidora rodila, da su porodici javili da se rodio sin?
I to je tačno. Isidora je dobila ime po Isidori Sekulić. Ja sam joj dao to ime.
Kada sam služio vojni rok u Bileći stalno sam čitao Isidoru Sekulić, Andrića i Cvajga. A upoznao sam djevojčicu sa Kosova koja je dobila ime po mojoj Isidori.
Jelena, bile su te tri Isidore: Sekulić, Dankan i Bjelica. Ja sam uradio veliki intervju sa sinom Jesenjina i on mi je tada poklonio Jesenjinovu knjigu. Radio sam intervju i sa šurom Jesenjina, a kasnije sam pisao veliki članak o Dankanovoj.

Dimitrije, brzo je prošla ova godina dana bez Isidore.
I brzo i teško. Isidora je stekla veliku popularnost, sada joj se knjige štampaju kroz nova izdanja. Zanimljivo je da naša Vila Evanđelina, sa svojih 19 godina, uradila digitalni crtež za naslovnu stranu najnovije Isidorine knjige „Izabrana dela“. Vila fizički liči na majku. Dolazi često u Crnu Goru.

Mjesec dana prije ovog susreta obilježila se godina dana od smrti Isidore Bjelice, a Dimitrije je tog dana igrao 365 partija od Vile Isidora u Igalu do Herceg Novog. „To je tzv. magični šah. Ima šest figura. To je popularan šah i meni vrlo interesantan. I Isidora mi je donosila šahovske table sa svojih putovanja.“

Isidora nad šahovskom tablom.

“Ljudi u HERCEG Novom su vrlo prijatni i srdačni”

Imate li prijatelje u Herceg Novom?
Imam i volim Herceg Novi. Ovde su ljudi vrlo prijatni i srdačni. Jednom sam zaboravio telefon u taksiju i čovek je došao na ovu adresu i vratio mi ga. Hteo sam da mu platim, ali on je umesto novca tražio moju knjigu „Piksijev dnevnik“ jer mu brat navija za Crvenu Zvezdu. Čovek radi ovde u Igalu, a inače je rodom iz Berana.

Jednom sam zvao lekara da dođe da me pogleda kod kuće. Bila je to rutinska kontrola zbog koje u drugim gradovima ne bi došli, ali to je drugačije ovde u Novom: doktorka je došla i pregledala me. Isidora i ja smo svojevremeno poklonili stotinu knjiga biblioteci u Herceg Novom.

„Volim da radim razne eksperimente. Pričaću vam o tom jednom, a radnje dešavanja su na Kubi i ovde, na sajmu knjiga. Kada je bio sajam knjiga u Havani, ja sam vidio prazan štand, ušao unutra i počeo da delim svoje knjige i potpisujem ih. Imam napisanu knjigu „Moj prijatelj Ernesto Gevara“, sa ocem Che Guevare u Buenos Airesu 1971. To je velika knjiga i zbog nje sam imao veliki publicitet. A ovde kada sam ušao u prazan štand i htio to isto da uradim, doživio sam da organizatori zovu policiju.“

***

Susret sa Dimitrijem Bjelicom je trajao nešto više od sat vremena. Za mene je ovo bila velika čast i iskreno se zahvaljujem gospodinu Bjelici što me primio u svoj dom. Dok me pratio, iskreno je ponudio: “Jelena, uvek vam je ovde sve gratis, i za vas i za vašu porodicu…”

Intervju objavljujem 8. novembra kao rođendanski poklon svom sagovorniku.

Intervju uradila: Jelena Petrović
U Igalu, septembar 2021. godine

Link ka sajtu Dimitrija Bjelice je …ovdje…

Ostavite komentar