Milan Gajić: Od novca se preživljava, a od ljubavi i poezije živi

Sreli smo se u Podgorici. To je onaj pjesnik koji piše da "Sunca ima dovoljno za oboje", vjeruje u idilu i za svoju zbirku kaže: "Ukoliko bar jedan čovek zavoli poeziju zbog ove zbirke, a neka žena se oseti voljenom zbog stihova koji se nalaze u njoj, cilj će biti ispunjen i radost će biti nemerljiva."

0
947
Lejla Kasic i Milan Gajic

Za sebe pjesnik Milan Gajić piše:

„Neskriveni
sanjar,
zakasneli
student,
sportista
i model.
Rođen u vreme nemira
i ratova,
sa zadatkom da voli
i neguje idilu….“

Poeziju Milana Gajića pratim preko društvenih mreža otkako je 2019.godine predstavio podgoričkoj publici. U Beogradu sam ga jednom srela na ulici, ali bijaše mi neprijatno da se javim kada ga lično nijesam nikada upoznala. To sam mu jedared priznala pokušavajući da dođem do njegove knjige.

A onda smo se sreli u Podgorici, na pjesničkoj večeri koju su u sali Dodest održali naša Lejla Kašić iz Podgorice i on, Milan Gajić iz Beograda. Oboje su nam tom prilikom dugo recitovali svoje stihove, smjenjujući se pjesmama i dopunjujući u dosjetkama i šalama. Publici su bili obećali teatar poezije i obećanje su održali. Kada ih vidim na bini mogu samo da pomislim: kako je mladost lijepa! 

Lejla Kašić iz Podgorice i Milan Gajić iz Beograda. Mladost je lijepa! Fotografija: Marko Ilić

Ovo gostovanje bila je prilika da Milana lično upoznam i napravimo ovaj razgovor koji donosim.

Teatar najfinijih emocija. Fotografija: Marko Ilić

Milane, je li se dešava da Vas prepoznaju ljudi sa društvenih mreža prateći Vašu poeziju, pa da imaju hrabrosti da Vam priđu na ulici kada Vas vide?
Ne dešava se to često, ali ima situacija kada me neko prepozna na ulici pa skupi hrabrosti i priđe i naravno da se uvek iznenadim i budem radostan.
Svaki susret sa sa čovekom je kao novo rađanje, jer je svaki čovek u našem životu s razlogom i svaki susret je blagoslov.
S druge strane dešavalo se mnogo puta da mi ljudi napišu poruku da su me videli i da im je bilo neprijatno da priđu, i iako ih razumem, svakako mislim da je divno prići i upoznati čoveka o kome nešto znaš, pa makar to bilo površno.

Vaša knjiga kojom ste se predstavili podgoričkoj publici bila je „Idila se u snu snila“. Milane, prateći Vaš rad stičem utisak da Vi od idile ne odustajete lako. A u čemu se idila pokaže i jesu li nam one zapravo svima slične? Da li je teško sačuvati u ovom svijetu?
Idila je sveprisutna i u idili nema izgovora za neljubavne postupke i stalne žalbe na svet i život.
Svoju idilu živim svakodnevno i zahvalan sam Bogu na svakoj prilici da je sa drugima podelim jer mislim da umnožavajući ljubav i dobra dela sigurno hodimo putem idile, koja nije ništa filmski, nedostižno i imaginarno, već svakodnevna potreba, pojava i osećanje kojim čovek pleni.
Kada čovek legne da spava više ništa ne zavisi od njega, a ujutru kad se probudi nije ničega svestan što se dešavalo tih nekoliko sati dok je spavao, kao što i nije svestan ko, kako i zašto ga je probudio.
S obzirom da ne zavisi od nas koliko ćemo živeti i da li ćemo se sutradan probuditi, divno je znati da od nas zavisi da li ćemo biti zahvalni i srećni što smo živi i na taj način čuvati idilu.
Tako da sa tom svešću nije teško sačuvati idilu.

sa Milanom Gajićem

Vi ste pjesnik, a šta je uloga pjesnika u društvu kakvu Vi želite da pokažete?
Ne mislim da pesnik mora uvek da bude svestan toga da je pesnik i da ima neku značajnu ulogu u društvu, jer misija pesnika nije da bude značajan, poznat i da kazuje proročke besede, već da pokaže da se ne živi od novca i slave, već da se od novca preživljava, a da se od ljubavi i poezije živi, jer je to svrha njegovog postojanja i delanja.
Na taj način on može svojim primerom uticati na druge tako što će ih motivisati da prestanu da govore kako je sve oko njih loše, kako ništa ne valja i kako sve treba promeniti, umesto da se zagledaju u sebe i svoje duše i da krenu u tu samoobnovu jer je ona najisplatljivija.

Je li to teško pokazati?
Sve može biti teško, a ništa nije teško, sve je do percepcije i želje, jer uvek kada ima volje ima i načina i kada ima ljubavi nema granica.

Milane, kakve emocije Vas uznesu do takvih osjećanja da iz sebe iznesete pjesmu?
Teško je govoriti kakve emocije izazovu potrebu za nastanak pesme, jer, u mom slučaju, pesma uglavnom nastaje mimo moje volje, skroz nekontrolisano i nisam uvek svestan te tvorbe i nastanka pesme, šta više, nekad se i ne sećam trenutka nastanka pesme niti znam da sam je ja napisao.
Ali, ukoliko bih govorio o emotivnom stanju, najčešće pesmu iznedri tuga.

Jeste li nekada napisali pjesmu u Podgorici?
Za ovu sam siguran da je nastala u Podgorici:

Da je meni krilo jedno
Da se njime obavijem
Ne bi ništa bilo vredno
Mog’o bi’ da se skrijem

Mog’o bi’ i parče sunca
Da u svoje skute stavim
Pa kad ti duša bunca
Gde sam lako da ti javim

Sve bih reke usmerio
Da otiču nekud dalje
Pa bih tebi tad otkrio
Drugu stranu te medalje

I vrpcu bih tad odsek’o
Da se rodi novi čovek
Sudbinu bih još prorek’o
Samo tebe nek je dovek

Tad poznatu ruku tako’
Nedostižan san sam snio
Da je tebe volet’ lako
Ne bi’ pesnik nikad bio

I naposljetku, dala bih Vam jedan zadatak: da otvorite zbirku i po svom osjećaju izaberete jednu pjesmu za čitaoce mog bloga. Tu bih pjesmu objavila uz ovaj prilog.

Pjesma izabrana iz knjige Milana Gajića

A kada bih ja otvorila Milanovu zbirku, ovo je pjesma koju bih preporučila da upamtimo:

Nemoj da čekaš
Uzbudljive trenutke
Zalaske sunca
Retke prilike u kojima se napiješ
Ljude bez kojih ti prođe mladost
Novu godinu
Pa još jednu
Sledeći dan
Sledeći mesec
I sledeću šansu
Nemoj juriti bez cilja
I nemoj mahati rukama
Nikad ne reci nikad
I budi čovek – izvini se
Ne okreći novi list svakog dana
Već na istom napiši nešto lepo
Ako treba i ižvrljaj sve
Pa od žvrljotina napravi sliku
Ili se bar izmaži
I smej se samom sebi
Postojiš samo ti
I ono što si stvorio za sebe
Drugima neće nikad biti dovoljno
Učini da bar tebi bude
I ne čekaj
Ni svadbu da bi igrao
Ni muziku da bi plesao
Stvori muziku u svojoj glavi
I pleši bez prestanka
Sve prestaje
Ali ne prestaje dok jednom ne stane
Tad kad stane
Nema nazad
Ni kajanja
Ni prekora
Ni “izvini“
Ni “volim te“
Ni “grešio sam“
Ni “kako bi bilo da sam uradio“
Nema ni tonova
Ni grešaka
Ni ispravki
Ni življenja
Ni bola
Iako bi ti da život bude bez njega
A samo sa njim postaješ jači
Umesto da oroneš
Prihvati borbu
Prihvati patnju
Prihvati izazov
Ne čekaj da jutro promeni sve
Niti da bude pametnije od noći
Ne veruj u “ko zna zašto je to dobro“
Stvori Dobro
Zgrabi mirise
Ukuse
Poljupce
Maštanja
I nemoj da misliš da je moglo drugačije
Da je moglo, bilo bi
A i ponovo bi bio nezadovoljan
I čekao
Čekao
Čekao
Udahni i kreni
Dalje od sebe nećeš moći
Bližeg od sebe nećeš naći
Voljenijeg nećeš izmisliti.

Naposljetku svog gostovanja u Podgorici, Milan je poručio: 

“Podgorice, veliko hvala!
Ostaj dobro, sijaj u miru i ljubavi i na svemu blagodarim, vidimo se uskoro ponovo, siguran sam!”

Fotografija: Marko Ilić

Milan Gajić je rođen 1992. godine u Prištini. Nakon srednje škole počinje profesionalno da se bavi fudbalom i postaje kadetski reprezentativac Srbije. Profesionalno se bavio modelingom. Dugo godina je živio u Češkoj, Slovačkoj, Švajcarskoj, Indiji i Rusiji, nakon čega se vratio u Srbiju i započeo obrazovanje. Redovan je student Pravnog fakulteta u Beogradu.

Pripremila: Jelena Petrović, mart 2020

Ostavite komentar