Gordana Andrić je mlada žena kojoj su 2003.godine ljekari ustanovili problem u dojci. Tada je imala operaciju pri kojoj su joj izvadili dobroćudni tumor, tzv. fibroadenom, veličine oko 2cm (“fibroadenom je jasno ograničeni, čvrsti, okruglasti tumor koji se često može opipati, a najčešće se dijagnostikuje putem ultrazvučnog pregleda dojke”).
Godine 2010. ljekari su Gordani ustanovili veliki broj manjih fibroadenoma, jedan broj cisti i jedan oblik koji je ukazivao na nešto ozbiljnije. Uradili su detaljni pregled ultrazvukom i uputili je na mamografiju.
„Nakon mamografije su doneli zaključak da spadam u “rizičnu grupu” i da treba da dolazim na snimanja svakih 6 meseci.“
Kada sve to prolazite dođete u situaciju da se zapitate: „Da li je ovo život i da li on ovako treba da izgleda?“ Dosadila su „sva ta maltretiranja po čekaonicama, zakazivanja i ponovna čekanja, pritiskanja grudi tim hladnim i zračećim aparatima.“ Bilo je vrijeme za novu stranicu i Gordana o tome priča u našem razgovoru.
• Šta ste tada uradili? Kako ste nakon svih tih loših iskustava odlučili da živite?
Prvo želim da vam se zahvalim što ste me pozvali da budem deo vašeg projekta. Davnih dana sam vas primetila jer ste se izdvajali, po svom širokom iskrenom osmehu, po bojama garderobe koje su bile čarobne. Jednostavno, zračili ste. Takve osobe su danas retkost i treba ih imati u blizini.
A sada da se vratim na vaše pitanje. Došlo je tada do trenutka pritiska kada se donosi velika odluka. Shvatila sam tog dana kada sam izašla sa mamografije da mi lekari neće pomoći. Ne umem to da vam objasnim ali nekako su mi se kockice posložile. Oni sve te preglede rade rutinski, nije im zaista stalo. Tražila sam neke odgovore od njih, a oni ih nisu imali. Pritom nisam osetila njihovu želju da mi pomognu. Agonija sa snimanjima bi se samo nastavila.
“Znala sam šta NEĆU i to je bio dobar početak.”
• Naši najbliži se tada plaše za nas i onda često izostane podrška. Kako je to bilo kod Vas?
Moj muž i sestra su jedini bili u toku sa situacijom. Muž i ja smo tada imali prepirku. Sestra takodje nije htela ni da čuje da neću ići lekarima. Pričali su svoje i ja sam ih razumela ali me to nije doticalo. Odluka je jednostavno bila doneta.
• Šta su ljekari govorili?
Lekare sam poslednji put videla tog dana. Da se oni zaista brinu za svoje pacijente zvali bi me.
• Da li ste se Vi plašili svoje odluke?
Nisam se plašila. Moja mama je umrla 2003. od raka dojke. To teško iskustvo mi je puno značilo kako god to nekome zvučalo. Videla sam gde je grešila i znala sam da moram doneti odredjene promene u svom životu a one nisu imale nikakve veze sa lekarima i bolnicama. Trebalo je menjati navike.
Gordanu pratim već nekoliko godina, a tokom 2017. mi je dala nekoliko važnih smjernica jer sam mijenjala vlastitu ishranu i navike. Bila sam tog ljeta beskrajno uporna: na posao sam nosila blender, sa pijace koja mi je preko puta donosila po par namirnica i pravila zdrave sokove, a kući bih ručala jednostavne sezonske salate u bundevinom i maslinovom ulju. Pravila sam i beskvasni hleb. Uspjela sam biti 36 dana na 99% svježe hrane. Da, bilo je to predivno iskustvo koje je pokrenulo mnoge lijepe stvari u mom zdravlju. Ono što je važno jeste razumjeti da se sve pozitivne promjene ne dešavaju samo zbog promjene ishrane. O tome i Gordana govori u nastavku ovog intervjua.
• Kada ste počeli da vidite rezultate novih principa i da li Vam se čini da u početku zapravo sve krene po lošem, kao da se odjednom pokrene sve loše u organizmu i situacija umjesto da krene na bolje počinje da biva sve lošija? Jesam li u pravu i zašto je to tako?
Nisam imala takav doživljaj. To o čemu govorite se dešava kada se naglo krene u detox – fizički i mentalni. Simptomi detoxa zaista mogu zaplašiti i mogu izazvati veće tegobe.
Moj put je bio mirniji, prvo sam krenula da se informišem. Nikada nisam bila tako žedna znanja kao u tom periodu. Upijala sam gomilu podataka i samo su se nadovezivali novi putevi koje treba istražiti. Čitala sam razne knjige vezane za prirodnu medicinu, za duhovnost, energije, izučavala biljke, vitamine, minerale… slušala predavanja probudjenih lekara i naučnika, išla na radionice vezane za pripremu zdrave biljne hrane. Tako je počelo, a onda se sve spontano i postepeno odvijalo svojim tokom.
• Šta ste sve izliječili takvim načinom življenja?
Spisak je dugačak. Ne znam da li ću se svega setiti ali najvažnije neću propustiti. Imala sam anemiju od rodjenja, ciste i manje tumore u dojkama ste spomenuli, uvećan srčani zalizak, zamor i tahikardije, depresiju, anksioznost, alergije, ciste na jajnicima, polipe u nozdrvama, probleme sa krajnicima, bolove u kolenima. Sve je to nestalo u roku od godinu dana drugačijeg načina života. Neke tegobe su nestale za par nedelja a nekima je trebalo više vremena. Pratiti i primećivati takve promene bilo je čarobno.
• Da li ste još uvijek na zdravim principima bez obzira što ste danas vitalna i zdrava žena?
Zdravlje i vitalnost moraju da se neguju. To je posao koji traje celog života. I dalje sam i uvek ću biti na ishrani koja se bazira prvenstveno na plodovima, odnosno voću i salatama. Rad na sebi na svim nivoima je deo cele ove slagalice.
“Meni je priprema hrane radost.”
• Imam utisak da je čovjek često lijen da napravi zdrav obrok i da je zapravo mnogo lakše poći do pekare, ubaciti nešto od peciva u svoj želudac nego u kuhinji blendati sok ili praviti salatu. Jeste li se i Vi nalazili pred tim problemom i kako ste ga pobjeđivali?
Ne znam da li je u pitanju lenjost ili neinformiranost. I ja sam nekada išla u pekare i mesare dok se nisam trgla i počela da rastem. Meni je priprema hrane radost. Kada sam lenja pojedem voćku, urmu i to je to. Ako pojedem parče hleba, pite ili slično znam da će mi se stomak buniti, slaće mi poruke a ja ih sada primećujem i razumem.
Kao i svakoj drugoj ženi, slatke poslastice su i meni uvijek vrlo drage. Od Gordane sam tada učila da pravim slatke dezerte od urmi, avokada i lješnika kojima sam bila fascinirana. Naučila me kako dobiti tzv. šampanjac od limuna i sode bikarbone praveći na taj način pravi vitamin C, da se djeci i odraslima ne daju štapići i koka kola kada imamo stomačne probleme već gutljaji srebrne vode… Šta god mi je trebalo i u kakvoj god da sam bila nedoumici, obraćala sam se Gordani. Dugo je bila i jedan od administratora facebook grupe Zdravlje, a onda kada je ispričala sve što je znala – povukla se.
Gordana i njen suprug imaju dva zdrava i srećna dječaka.
• Imate li energije za sve svoje aktivnosti? Jeste li nekad umorni i željni da nezdravom hranom domjestite potrebnu energiju?
Imam dovoljno energije da ispratim dan. Imam nekada potrebu za nezdravom hranom ali ne da bih nadomestila energiju, to je obrnut proces, već da bih nadomestila neku emotivnu prazninu ali i to je možda izgovor. Može se i drugačije. Ne ljutim se na sebe ako poželim sladoled na plaži ili ako pojedem parče torte na nečijem rodjendanu. Opuštena sam, znam da radim dobro za sebe i svoju porodicu i povremeno iskakanje od – nazovimo ih pravila – ne doživljavam stresno.
• Šta sve radite za svoje zdravlje u toku dana? Šta je važno, pritom uzimajući u obzir sve svakodnevne obaveze sa kojima se moderni čovjek susreće?
Radim ono što mi se radi: ako osetim da mi treba energije jedem bobičasto voće, cedim sokove, uzimam mleveno seme koprive sa medom i vodom. Nekada donesem odluku ujutru da celog dana pijem samo vodu, nekada jedem samo jednu vrstu voća celog dana, nekada samo salate.
Pratim svoj organizam, znam šta mu kada nedostaje. Suština je u skromnosti, kada je hrana u pitanju. Šetam, izlažem se suncu, upijam lepotu prirode koja me okružuje, uživam u detaljima, primećujem pozitivno i lepo u ljudima, uživam u radostima svoje dece.. uživam u ljubavi koju dajem i dobijam od svog muža. Čitam, heklam, crtam, igram, pevam.
“Nije samo hrana ono što čoveka čini zdravim. Vrlo je važno koji su vam hobiji i kakav odnos imate prema okruženju. A ljubav prema sebi i bližnjima je možda ispred svega.”
• Da li su i Vaša djeca na istoj hrani kao i Vi, mada znam da ste problem starijeg sina riješili baš na isti način kao i svoje zdravstvene probleme? Hoćete li ovdje ispričati tu priču?
Deca prate primer svojih roditelja. Ne možete ih učiti da su cigarete štetne a vi da pušite. Ako želite da jedu voće jedite ga vi i imajte ga stalno na vidnom mestu u kući. Dok se igraju prinesite im činiju sa iseckanim voćem, neće ni primetiti kada su ga pojeli.
Drugo dete koje nije vakcinisano je pretežno na sirovoj biljnoj hrani, jede voće, salate, voćne poslastice ali voli da pojede picu i špagete što je video od starijeg brata.
A onda mi je ispričala priču koju vjerujem da roditelji koji su je prošli ne vole puno da pominju:
Stariji sin je imao tegobe zbog vakcinacije. Imao je blaži oblik autizma i hiperaktivnost. Zbog njega smo tada doneli odluku o preseljenju na selo.
Imala sam baštu koju smo on i ja zajedno negovali. Hodali smo bosi, imali hrčke, pse, mace, ptice, ribice. Promenili smo ishranu iz korena – u roku od 15 dana prestali smo da jedemo meso, mlečnu i industrijsku hranu. Davala sam mu zeolit godinu dana. Takođe i mleveno seme korijandera gde god sam mogla da sipam: u smutije, salate, čorbe, sendviče. Hlorela i spirulina su bile svakodnevni sastojak u smutiju. To sve zajedno je očistilo teške metale.
Voće i salate iz naše bašte su mu davali potrebnu energiju kao i sunce i osunčana voda. Radili smo i antiparazitni program i nakon svega toga dete je postepeno postajalo svesnije i zdravije. Zahvaljujući svim ovim promenama moja deca nemaju zdravstvene kartone.
Kada smo Gordana i ja započele naše poznanstvo, ona je živjela u Srbiji. Sada su se preselili.
Iz Srbije smo, na žalost ili na sreću, morali da odemo u zemlju gde vakcinacija nije obavezna. Zahvaljujući mom suprugu živimo na ostrvu gde je cele godine leto ili proleće. Deca idu u školu, uče jezike, uživaju na moru, planini, uživaju u sočnom voću koga ovde ima u izobilju tokom cele godine. Da li smo to sami iskreirali vreme će pokazati.
Gordani se zahvaljujem na iskrenom razgovoru i želim još puno sunčanih, zdravih i nasmijanih dana sa svojom porodicom, ma gdje god bili.
Intervju uradila: Jelena Petrović
septembar 2019.
