I sada mi izgleda nestvarno kada se prisjetim našeg razgovora preko telefona: “Ivana, u dvorištu sam Vaše kuće. Kako sada do Vas?” Nestvarno mi je dok se penjem drvenim stepenicama porodične kuće Žigon i još nestvarnije kada mi upravo ona otvara vrata svog doma i pušta u njega. Ivana Žigon i ja u Beogradu.
Dočekala me opuštena, u bademantilu, vunenim čarapama i bez šminke. Sa kosom ovlaš pokupljenom u punđu. Gledajući je tako opuštenu pred sobom počinjem da shvatam njen poziv: pravi glumci baš i jesu takvi – potpuno ogoljeni pred publikom. Baš onako kako i sama Ivana piše u jednoj od svojih knjiga: “Zavesa je podignuta. U parteru je zanemela tišina. Sada stojim pred Tobom razgolićene duše, kao da je plišana zavesa bila jedina moja haljina.“
“Zaboravljamo ono glavno – da smo povezani sa ljudima”
Pričam joj o svojoj “Plavoj zvijezdi” i projektu u kojem radim stotinu intervjua i stotinu susreta koji će naposljetku biti i stotinu sjećanja. “A moja mama se meni javlja preko zvezde”, kaže mi puna drhtaja oklevajući da li da mi to ispriča. Nedostaje joj njena majka. Ispričaće mi u ovom intervjuu svoju čežnju da vjeruje da je ta njena nada, u kojoj joj se majka zaista javlja preko zvijezde, utemeljena. Ima dokaze koji to potvrđuju i pričaće mi o njima, a ja ću se naježiti sa strahopoštovanjem slušajući. Kaže mi: “Kada se čovek naježi to je onda dokaz o suretu sa pojavom koja nije sa ovoga sveta i koja dotiče do dna duše i univerzuma.“
• Ivana, vjerujete li u te slučajnosti?
Htela ili ne htela da verujem u njih, meni se one stalno događaju.
Uz kafu od ovsa i meda koju nam je objema skuvala, provele smo skoro dva sata. A u prostoru doma na zidu su fotografije porodice Žigon: njena mama Jelena lijepa poput holivudskih glumica, otac legendarni Stevo, Ivana… Tu su i klavir, gitara, knjige…
• Ivana, kakav je to poziv glumca?
Ja sam počastvovana što se bavim ovom profesijom, ali zbog toga što ona daje mogućnost da se dušom darujem publici u onoj mjeri u kojoj sam toga dana i u tom periodu života sposobna. To je moja misija. Glumac je zapravo provodnik božanske energije umetnosti i ja se tako osećam.
• A kako se to vraća Vama i drugim umjetnicima?
Mi gostujemo na mnogim mestima i tada se u toj skupini ljudi i mentaliteta pojavi jedan ili njih dvoje kao provodnici i uzvrate na tu našu magičnu silu koju zovemo ljubav. Na taj način glumci imaju puno prijatelja u mnogim gradovima i selima. Imam ih i ja, i to mi jako puno znači. To vam je kao da postoji neka mapa i kao da su krvni sudovi zapravo ta mapa kojima putuje ljubav dok kuca srce umetnosti. To je obostrana ljubav, između publike i glumca. Ali, kažem vam, u toj čitavoj publici uvek se izdvoje pojedinac ili dva kao provodnici. Tako stvaram porodice. Uvek sam imala potrebu da stvaram porodicu i zato sam stvorila i porodicu “Kosovskih božura”. Oni su možda jedinstveni primer na svetu.
• Po čemu jedinstven?
To je grupa ljudi, tj. dece koja su se okupila, porasla i ostala zajedno. Vremenom su se orodili, pa postali i rođaci, kumovi… Sada smo svi mnogo povezani. Imamo čak, do sada, i četiri bebe koje su rođene u prethodne dvije godine: dvije Marije, Damjana i Stefana. Dvije bebe su na Kosovu, treća je u Čačku i četvrta u Beogradu. Biće to divna slika kada se “Kosovski božuri” pojave na sceni sa četiri bebe u rukama. Biće to zaista lepo! Naš božur Jovan je postao i sveštenik u gradu Prizrenu, a to smo dozivali i svojom pesmom.
• Sada kada pominjemo Vaše „Kosovske božure“ hoćete li mi reći nešto o filmu „Deset godina u zagrljaju“.
Moji „Kosovski božuri“ su nastali iz jedne lijepe želje. Mogla sam ja njih da okupim jednom i više nikada, ali mi trajemo daleko više od trenutka. A zašto zagrljaji? Pripremala sam materijal o mojim „božurima“ za jedan koncert i gledajući sve naše materijale shvatila sam da se mi na svim susretima grlimo. I onda sam izabrala najjače zagrljaje: sa Nikitom Mikhalkovim, Petrom Handkeom, Blagojem Bakovićem i nama međusobno. Ispalo je da se „božuri“ grle sa oskarovcima i nobelovcima. Zaslužili smo zagrljaje sa najvećim ljudima sveta.
• U filmu ste i na pojedinim vrhovima planina.
Da, kad smo bili na Monblanu bila je magla pod nama, na Kavkazu je bilo lepo vreme i divan prizor pod nama. Kada čovek ide u dubinu, onda krene da ide i u visinu.
“Nasledila sam borbeni duh od oba roditelja”
• Ivana, nedavno mi jedna baka rekla: „Nekada sam mogla Durmitor da rušim“. Gledajući Vas pomislim da ste Vi baš u tim godinama kada možete pomjerati planine. Čime Vas je to velika Jelena Jovanović Žigon zadojila te nosite nesalomiv duh u sebi?
Na Durmitoru sam imala divnog prijatelja kojeg su odmah po rođenju okupali u vodi koja nastaje otapanjem snega. Živeo je 97 godina. Da nije bilo opake bolesti izgledalo je kao da će i 130 godina da napuni. Ja se nažalost nisam okupala u snežnici kada sam se rodila, ali ono što je gore jeste da, znajući sve ovo, nisam okupala ni svoga sina.
Teško je gradskom čoveku da veruje to što je ta baka govorila. Roditi se u betonu a imati takvu nesalomivu volju je veoma teško. Moja majka je genetski imala tu sposobnost da sve najlepše osobine nosi i spolja i iznutra. Ličila je ljudima i na egipatsku faraonku i na majku Jugovića i na istočnjačku princezu. Ona je bila uzor dostojanstva, ali ja to nisam nasledila. Nasledila sam borbeni duh od oba roditelja i nepokolebivost u svojim idejama. Po prirodi sam mnogo sličnija ocu. On je bio mnogo krhkiji od mame.
• Kakva je bila Vaša mama?
Bila je od jednog kamena prava Crnogorka. Što sam starija i ja više osećam taj gen. Prvi put sam ga osetila upravo na sceni kada sam prije tridesetak godina glumila crnogorsku čobanicu. Igrali smo predstavu baš u Podgorici, koja je i tada bila za mene omiljeni grad. Podgorica je tada bila specifična i po tome što su krave pasle uz semafore u sred grada a ovce oko kulturnog centra. Pitali su me tada novinari šta mi se najviše sviđa u tadašnjem Titogradu a ja sam im navela baš to. I mislili su novinari da sam ironična, ali meni je to zaista bilo nešto najlepše što sam doživela u nekom gradu. Ja sam rođena u Beogradu i tek sa osamnaest godina sam prvi put otišla na selo. Uvek mi je falilo tog seoskog duha. Kažem vam, dok je toga bilo u Podgorici bila sam sigurna da smo svi isti i da se razumemo. A onda smo se svi “proćušili”, svi se pravimo važni, svi znamo visoki stil visokog ponašanja ali sve manje knjiga čitamo. Sve je manje prirodnog razgovora.
• Nedostaje li Vam to?
Meni kao nekome koja je zadužena da pronosi bliskost, jer to je moj zadatak kao glumice, je mnogo teže nego nekome ko se mojom profesijom ne bavi. Ali smatram da će upravo glumci, a ja sam to govorila i prije dvadeset godina, jednog dana zabludelog čoveka progresa učiti šta je to ljubav, dodir, zagrljaj. Sada shvatam da je to vreme već došlo i da bi trebalo da pripremam predstavu o tome.
Ja verujem da je raj detinjstvo čovečanstva. I kao što je dete u raju, tako je i čovečanstvo bilo u raju dok nije spoznalo “toliko toga”. A onda je ostarilo i udaljilo se od svog detinjstva. Treba ponovo da ostari pa da postane kao dete. Ako doživljavamo čovečanstvo kao jednog isfrustriranog starijeg čoveka zaista je objašnjivo što on želi da zaboravi istoriju. On tako star počinje da oboleva od bolesti kao što je Alchajmer. Zaboravljamo činjenice i emocije ljudskih odnosa. Živimo u doba čudne demencije gde od prevelikog broja informacija zaboravljamo ono glavno – da smo povezani sa ljudima.
“Pratila su me čuda i onda kada ih možda nisam zasluživala“
• Da li dijete dva umjetnika koje raste u pozorištu i među bajkama, počne svim bićem da vjeruje u njih i preslikava ih u stvarnost?
Kada verujete u bajku ona se uvek sama sobom potvrđuje. Bavila sam se analizom kako mi je uspelo da povedem pet stotina dece u Rusiju i 50 golootočana. Analizirala sam kako mi je uspelo da idem po nekim predelima za koje nisam ni znala, pa onda i to da imam čitavu porodicu mojih „Kosovskih božura“. Sve je to neka vrsta sna i bajke. I u toj analizi shvatila sam da sam ja zapravo zaražena bajkama. To je pozitivni virus i nikad neću pristati na život koji nema bajku. To dalje znači i da nisam sazrela, ali i da ne želim. To je sreća, ali i nesreća. To su srećne okolnosti koje imaju svoju nagradu, ali ima i cena koja se plaća zbog toga.
• Kojom cijenom Vi to plaćate?
Jelena, kada si umetnik koji pripada jednoj kolektivnoj umetnosti i ako ne pristaješ na neka pravila, osuđen si na samoću.
• I kako to izgleda svijet iz očiju žene koja se može zakleti da sve je moguće, jer Vi ste i svog sina dobili čudom i njime nastavili lozu porodicu Žigon jer je otac djeteta svom sinu darovao Vaše prezime.
Sve civilizacije sveta govore ono što je govorio naš otac Tadej: „Kakve su ti misle, takav ti je život.“ Naravno da je mislio na one naše najdublje misli kojih moguće da nismo ni svesni, na samo jezgro naše duše. Pratila su me čuda i onda kada ih možda nisam zasluživala. Verovati u čuda nikada u mojoj duši nije zgaslo, pa i onda kada sam bila u očaju i slaba u svojoj veri. Kažem, i tada su čuda postojala. Uvek mi se dešavaju. I kada splasnem, čuda me podignu. To je moja najintimnija i najnesvesnija povezanost sa nebom, univerzumom, onim najvažnijim.
A onda je i dodala:
„Na silinu unutrašnje želje se ne može delovati rečima u smislu da je dovoljno reći: „Ja to hoću“. Vi te reči možete reći i milion puta ali zaludu, jer pričamo o nečem mnogo dubljem i jačem od reči. Imam osećaj da treba dobro zateći luk želje, pa da se onda i ta strela odbije od neki posebni ćošak kosmosa i vrati tamo gde treba. To vam je kao u tenisu i u koji ćošak je upala loptica koja donosi poen. Gađanje u te posebne uglove podrazumeva dug rad na sebi.“
„Uvek sam bila spRemna za velika dela“
Ivana je uvijek imala divan talenat za pripovjedanje i to joj pominjem. Imala je veliki uticaj na mene kao mladu djevojku, a to je ono doba kada mladi imaju idole kojima se dive pa hoće i da ih oponašaju. Iz tog perioda sjećam se Ivane kao djevojke koja recituje Fidel Kastru, koja priča o ruskim klasicima i uči ruski jezik da bi te iste klasike čitala na izvornom jeziku. Sve to vrlo inspiriše mladog čovjeka. Sjećam se i situacije kada je Ivana u jednoj emisiji prepričavala događaj u kojem odlazi kod mladića brodom. To je ne mnogo bitan događaj, ali opisan uz puno detalja je meni kao mladoj djevojci pokazao koliko je važna moć pripovjedanja.
• Ivana, da li taj dar da od jednostavnih situacija napravite veliki i dirljiv događaj čini zapravo život beskrajno sadržajnim i lijepim?
To su sve bili začeci mojih čuda, iako sam ja u suštini bila stidljiva i povučena devojka. Taj dođađaj koji pominjete se zaista desio a taj dečak je bio iz Podgorice i moja prva ljubav.
I ovdje je intervju otišao u pravcu da smo nas dvije postale prijateljice. Pričala mi je o tom „slatkom dečaku“ koji joj je recitovao stihove na ruskom i tako joj se udvarao. Nije bilo tada mobilnih telefona. „Nije bilo ni poezije na italijanskom koju je on kasnije isforsirao. Tada je bio okrenut Rusiji ali vremenom je izdao svoje mladalačke snove. Ja sam im ostala dosledna.“
Pričala mi je sada uživo kako je taj dječak čekao u barskoj luci da mu ona dođe sa Hvara, kako je ona zakasnila na taj brod ali ga onda i zaustavila. Da, tada kao mlada djevojka bila sam opčinjena snagom djevojke da zaustavi ogromni brod.
„U čitavoj zbrci koja se dešavala pred taj put ja sam zaboravila kofer pa se vraćala po njega, mama je išla da kupi med, a tata se zadržao da unovči čekove. I tako sam zakasnila na brod koji je trebalo da me odveze u Bar gdje me čekao taj dečak. I tada se dešava moja prva uloga, tu u Hvaru, na obali mora: počela sam toliko da plačem i urlam tužna što brod odlazi da su se svi okupili oko mene. Ljudi su mislili da se svet ruši gledajući me kako urlam i čupam kosu od tuge. I u tom jaukanju – zaustavila sam brod. Jedan mladić mi je prišao i rekao da je brod stao, da me čeka i sa njim sam čamcem otišla i ukrcala se. I danas se sećam kako brod čeka da dođem čamcem, kako se nakrivio na jednu stranu od znatiželjnih ljudi koji su izašli na palubu da vide ko je ta hipi devojčica. Pela sam se stepenicama na taj brod i plašila gledajući ogromno more ispod sebe. Uvek sam bila spremna za velika dela ali sam kroz njih prolazila drhteći kao srna. Uvek sam bila takva.“
„Moja mama je bila ogromna planina“
• Objavili ste knjigu sjećanja Vašeg oca „Tako je govorio Žigon“, a u Vašoj knjizi „Žig pozorišta“ čitaoci mogu naći mnoge tajne o pozorištu. Šta se dešava sa Vašim još neobjavljenim rukopisima „Put opstanka“, a potom znam da pišete knjigu i o svojoj mami?
Želela sam da napišem knjigu o mojoj mami, ali ona je sama svojim životom ostavila mnogo toga zapisanog. Nedostaje mi majka mnogo. Kada stalno gledate nekog iz blizine ne vidite kolika je on zapravo veličina. Tako je i moja mama bila ogromna planina, ali ja to tek vidim nakon što je otišla odavde.
Ovdje kod nas u dvorištu smo imali dvije jele. Jedna je bila toliko visoka da je ugrožavala bezbednost ljudi i okolnih kuća te sam morala da je posečem. Pričam vam o periodu nakon mamine smrti. Traženo je od mene da posečem tu jelu i ja sam to uradila. Mnogo sam plakala tog dana misleći na tu jelu, moju Jelenu, na mene koja kao ta druga jela ostajem u dvorištu a ona još viša i raskošnija je morala da ode. Posekli smo je, ali kada se to desilo ja sam zapravo shvatila: izgubila sam tu obožavanu jelu ali sam dobila pogled u nebo. Ta jela mi je otvorila novi pogled.
Priča mi kako je Jelena Žigon prije trideset godina propala kroz binu u pozorištu, tzv. propadalište i padala šest metara. „Ljudi su sišli bez nade da je živa, a ona se zapravo ustala i vratila na predstavu koja je bila u toku.“
• Zaista!? Šta je spasilo?
Čuo se samo njen krik, a ljudi su dva sprata niže po nju otišli liftom. Pala je na svoju punđu koja je bila raskošna a još dodatno pojačana umetkom zbog pozorišnog efekta. Tako je spasila glavu, a kičmom je pala na strunjaču koja se za predstavu koristila kao mesto gde se odlagalo jagnje kao simbol u predstavi. Ona je tim padom bukvalno pala kao jagnje. Ljudi koji su sišli po nju zatekli su je živu, a moja majka se vratila predstavi koja je bila u toku.
Juče ujutru sam, pripremajući svoju muzičko scensku odu „Desanki za večnost“, upoznala čoveka koji je bio svedok tog događaja. Taj čovek povezuje tu priču od pre trideset godina i moju predstavu danas u kojoj igra i moja mama i to na toj istoj sceni. Majka kazuje stihove Desanke Maksimović na video projektoru.
“Ja sam neko ko gleda jako široko na ovaj svet”
Ivana je imala velike borbe u životu, misleći tu prije svega na borbu za svoje zdravlje i život. Priča mi i o tome šta čovjek uči iz takvih situacija.
„To su bili trenuci kada sam se kačila za motiv opstanka, a onda i za motiv oživljavanja onoga što je naizgled mrtvo. Verovatno sam se toliko uplašila od smrti bolujući od teške bolesti da sam se vezala za najhrabrije ličnosti ne bi li mi oni dali snagu da verujem u besmrtnost. Ničim čovek na zemlji ne može da potvrdi besmrtnost duše koliko herojskim podvizima ljudi. Kao ugroženo biće hvatala sam se za svetske ratove, za Njegoša… Oživljavala sam u svojim predstavama sve što je mrtvo. To je u svojim predstavama radio i moj otac. On nije dopuštao da išta stoji na sceni.
Sve što stoji je mrtvo – tako je na sceni, ali tako je i u životu. Pokret je važan. Život je pokret, tako da u mojoj predstavi i vojnici plešu na groblju. Vojnici su najveća nacionalna vrednost i ja sam ih u mojoj predstavi oživela. To je za mene zemaljska potvrda besmrtnosti.
Čovek ostaje u besmrtnosti na zemlji, a verovatno i posle nje, samo ukoliko prati nit svoga praiskona. Volim naš folklor. Volela bih i da moj sin počne da ga igra, mada on to još ne želi. Osećam se lepo kada zaigram naš folklor i uvek mi prija.“
• Ivana, da li Vam je važna sloboda duše?
Oštećena sam time što sam javna ličnost i što sam krenula „srednjovekovnom ulicom“, kako ju je nazivao moj tata. Svojim delima sam se suviše obavezala u društvu koje voli da etiketira. Nikako ne bih volela da izdam sebe, jer ja sam neko ko gleda jako široko na ovaj svet i vrlo sam neshvaćena od svake grupacije koja se formira na osnovu ubeđenja i suženih shvatanja. Prava vera ima svoju toplinu i širinu za čitav svet i ja sam tu ostala van svih grupacija. A to me mnogo boli. Da nema ljudi koji me razumeju po emociji koju iznesem za vreme svog koncerta ili predstave, ja bih sigurno bila veoma usamljena u smislu neshvaćenosti.
• A šta Vas je učio otac?
Govorio je da se u ovoj zemlji pobeđuje nokautom. Nokaut je kratak. Tako da su i moje predstave kratki časovi istorije koji traju do pedeset minuta. Danas su među ljudima zidovi, a umetnik ima zadatak da razbije taj zid. To se postiže silinom pokreta. Jakim pokretom se ruše zidovi, a onda kada prostruji krv mozak više nije najveći problem. Kada proradi naš DNK, onda on riješi sve probleme. To se vidi u svim situacijama i ja zato nisam pesimista. Kada god su bile poplave i bombardovanje, DNK je proradio i pobedio. To je ono što naš narod ima u odnosu na druge: taj faktor porekla i iskona koji u čoveku uvek proradi. Pišem knjigu o tome pod naslovom „Put opstanka“, za koju ne znam hoću li je objaviti jer nisam neko ko teži tome da objavi knjigu, već pišem uživajući u nekoj ideji koja me zanese.
Te teme i pisanje mi daju lekovitu snagu. Pišem o guslama, fruli, harmonici kao pravoslavnim orguljama, opankama, Kosovu, ljudima. Nose me te ideje. Nosi me ta vizija da ništa nije slučajno i da je, na primer, slovenski bog poezije Bajan bio slep i svirao na guslama, a sa druge strane mi imamo i našeg Filipa Višnjića koji je takođe bio slep i guslao.
• Šta je ono što Vam se najviše dopada u pravoslavlju?
To što smo sa Bogom na Ti. Zato je pravoslavlje meni najbliža religija.
Pominjem Ivani da sam fascinirana time da je predanim radom napravila muzej od predmeta njenog oca: veliki arhiv od 250 DVD-a sačuvanog Stevovog rada, ukoričenih knjiga, rokovnika, pisama… Pokazuje mi gdje to sve stoji uredno sačuvano i kaže mi da to isto želi uraditi i od stvari svoje majke.
Pričamo i o Ivaninom pradjedi Mitru Martinoviću. „Mamin deka je bio predsjednik vlade Crne Gore, ministar vojni i ministar vanjskih poslova. Osnovao je prvu oficirsku školu, prvu fabriku za oružje i vojno sukno.“ Ipak, kao djevojčica, Ivana nije često dolazila u Crnu Goru jer su njeni roditelji bili veoma poslovno angažovani.
• Jednog dana će neko i Vaše dijete pitati: „Stevo, kakvo je bilo tvoje djetinjstvo?“ Šta Vam je važno, Vama kao njegovoj majci da mu prenesete, pokažete, da potaknete u njemu?
Uradila sam i radim edukativne stvari koje bih i inače volela da mu pokažem. On je rastući uz naše „Božure“ i spektakle, naša putovanja i susrete počeo da se izdvaja u školi iz istorije i pobeđuje na takmičenjima. Sreća je imati petnaest braće i sestara koliko mi imamo dece u našim „Božurima“. I nakon svega toga shvatam da je sve što znam zaludu ukoliko to ne umem da prenesem svojim primerom. Roditelj prvo mora da radi na sebi da bi primerom uticao na dete.
Onaj najbolji deo koji sam dala mom sinu je ipak kroz umetnost, jer ja sam zapravo umetnik. To sam po svom rođenju i sve što sam mu prenela je kroz umetničku formu.
Umetnost je težnja ka skladu, ka sinhronizaciji svih događaja. Moj najviši domet je taj što sam pokušala da sinhronizujem lik moje majke i onostrani svet sa svetom glume ovog sveta. Umetnost nije zabava, ona ima mnogo viši cilj.
• Naposljetku ovog susreta, kada bih Vas zamolila da u jednoj minuti sažmete cijelo svoje iskustvo, šta biste mi odgovorili na pitanje: šta je ono istinski važno i neprolazno?
Bliski kontakt sa sinom, utakmica na kojoj on da koš, njegovo interesovanje za jezike i istoriju. A u umetnosti je to je susret sa ljudima i on me raduje sve više. Mnogo cenim iskrene i tople kontakte. Čovek žudi da ima više onoga što mu inače fali. Zato naposletku i verujem da će se sve završiti na dobro jer na onome čega nam manjka čovek radi teži da toga bude više. Takođe, ono od čega se čovek udaljava, a polazeći od toga da je Zemlja okrugla, to će ga prije i stići.
Naposljetku mi je ispričala i dirljivu priču o tome kako želi da vjeruje da joj se njena mama obraća preko zvijezde, koju prenosim sa iskrenim poštovanjem:
“Ništa nije slučajno, verujte mi. Moja mama je volela zvezde. Bila je opsednuta njima. Kupovala je knjige na temu zvezda. U Rakićevoj “Simonidi” piše “…i kao zvezde ugašene, čoveku ipak šalju svetlost svoju”. Baš tako i ja doživljavam svoju majku.
I tog dana kada je moja mama, nakon pedeset dana velike borbe preminula, ležala je na odru a oko njenog kovčega je radio čovek koji je na ruci imao istetoviranu zvezdu. Pomislila sam u tom trenutku na ljubav svoje mame prema zvezdama. A onda, hodajući oko tog istog čoveka vidim da on na svojoj drugoj ruci ima istetovirano ime preko skoro cele ruke. A ime koje je bilo istetovirano jeste: Jelena! Krupnim i jasnim slovima je pisalo: Jelena! Nekome je to slučajnost i možda zbilja i jeste, ali ja moram priznati da je mene ta scena obasjala. Slikala sam to i pokazaću vam fotografije. Volim da fotografišem takve dokaze jer oni mi ulivaju nadu da je moja majka našla način da me čuva sa one strane stvarnosti. Uzgred, taj čovek sa zvezdom na ruci i njenim imenom je vozio mamin kovčeg na sprovodu.
I baš zbog naziva vašeg sajta, i vaše “Plave zvijezde”, nijesam mogla da odbijem naš susret!”
Ivana Žigon je neko ko mi je postao beskrajno blizak po duši i to mogu reći nakon samo dva sata sjedenja pred njom, mada i nakog dugih godina praćenja njenog rada. Krhka poput srne, penje se merdevinama velikog života kao i merdevinama onog velikog broda kojim je išla do prve ljubavi. A ovaj život je zapravo njena prva ljubav.
Ivana Žigon je neko kojeg sam rado zagrlila ovim riječima u intervjuu. Mnoge detalje sam izostavila jer one se pričaju ljudima kojima vjerujemo.
Ivana Žigon je zapravo djevojčica, kojoj želim da pleše i duhom ne staje u tom plesu.
Naposljetku, dok me prati do ulaznih vrata, kaže mi: „Vi ste srećna žena. To se vidi na vama.“
Okrenula sam se i odgovorila: „Ivana, iskreno želim da i Vi budete.“
I želim. Iskreno to želim.
Intervju uradila: Jelena Petrović
U Beogradu, novembar 2019.
