Mila Živojinović – Svaki pacijent ima svoj lek

Tog dana smo dogovorile susret u Pljevljima. Doktorka je imala porodičnu potrebu da tog dana bude u tom gradu, a ja sam napravila plan sa svojom porodicom da zajedno krenemo na ovaj put. Bio je vreo julski dan.

„Jelena, da nije vas koji ste zbog mene došli u Pljevlja, verujte da bih sada sela u auto i otišla u Beograd. Sutra je nedelja, odmorila bih, pa u ponedeljak odmorna krenula na posao. A ovako smo ćerka i ja našle smeštaj u …“

Ne znam šta sam pomislila u sekundi kada sam shvatila da smo u istom smještaju.
Soba ispod sobe.
I tako nijesmo morale ići nigdje daleko. Spustile smo se u restoran i u prostoru bez i jednog gosta razgovarale skoro 2h i u tom razgovoru našle odmor.

„Jelena, a zašto baš ja?“ – pitala me.
“Doktorka, možda uplašena što se povećava broj pacijenata – kroz sve oblasti medicine, nesvjesno za sagovornice kroz svoje intervjue biram ljekare u nadi da ću tim razgovorima i savjetima stručnih ljudi da poliječim svoje čitaoce. Vi vjerujete u alternativu, a ja vjerujem ljekaru koji to zagovara. Vi sagledavate čovjeka kao cjelinu, a to je ono što nam u zapadnoj medicini nedostaje.”

I tako je počeo naš razgovor. 
Bilo mi je važno da baš u Pljevljima napravimo ovaj susret i uradimo intervju. Beograd je mjesto gdje je dr Mila Živojinović otišla u pratnji roditelja da studira, jer kao jedinicu nije bilo govora da je puste samu. Beograd je grad u kojem je završila fakultet, sa 27 godina specijalizirala i time bila najmlađi ljekar u Srbiji koji je završio specijalizaciju, tamo je stekla prva radna iskustva, osnovala porodicu, svoju ordinaciju…

• Doktorka, sve najvažnije se desilo u Beogradu, a ja sam ipak potajno željela da ovaj susret bude baš u Pljevljima. Možda zbog toga što je korijen važan i on nam kasnije utiče na suštinu.
Meni je nekad žao što sam i otišla odavde. Žao mi je što su moji roditelji otišli, jer da nisu ja bih imala gde da se vratim. Kuda god da idem, verujte da sa sobom nosim miris pljevaljskih lipa i jeremička.

 “Ja tačno znam ko je došao da ozdravi, a ko nije“

Doktorka Mila Živojinović je subspecijalista kardiologije. Dokazani je profesionalac u svom poslu i veliki zagovornik preventive, a u okviru svoje kardiološke ordinacije ,,Cardial“ koja se nalazi u srcu Beograda, dr Mila sa svojim stručnim timom vodi i preventivni centar i školu zdravlja.

• Doktorka, da li je istina da Vaši pacijenti imaju obavezu da u Vašoj ordinaciji provedu minimum sat vremena sa Vama u razgovoru i pregledu?
Uvek. Kod mene uvek! Nikada nisam zakazala pacijentu pregled na pola sata.

• Sigurna sam da pacijentu znači saznanje da ste kao ljekar aktivno prisutni u njegovoj bolesti. Šta prvo primjetite na čovjeku koji Vam je ušao u ordinaciju?
Ja tačno znam ko je došao da ozdravi, a ko nije. To se vidi u očima i energiji sa kojom čovek uđe. Verujte i da tačno znam kome i šta mogu da kažem. Ukoliko vidim da je čovek došao samo po tableticu, tu nema izlečenja. Ukoliko sa takvim pacijentom krenem u neku priču koja bi povela ka alternativi, oni od toga beže. Uverila sam se u to. Tada vam, Jelena, treba jako puno strpljenja i mnogo godina rada da taj pacijent mene prihvati.

• Ali ipak nalazite način da priđete i takvom pacijentu?
Ima načina ako govorimo o čoveku koji želi da ostane, želi da sarađujemo i želi da ozdravi. Želja je važna u svemu!
Ja imam pacijente koje godinama lečim i poznajem ih. Kod njih sa vrata znam šta je problem. Nekada se i šalimo, pa pošto im ja mnogo pričam o medicini oni kasnije dolaze da se konsultuju sa mnom kao koleginicom. Dođemo do toga da ti ljudi imaju puno poverenje u mene i da su apsolutno otvoreni. Tada već sa vrata znam u čemu je problem i kako da isti rešimo.

• To znači da pored toga što ste kardiolog, morate biti i dobar psiholog da bi našli način kako da priđete čovjeku.
Skoro sam imala pacijenticu kod koje, dok govorim, jasno uočavam da me ne sluša. Jednostavno, šta god da joj kažem, te reči prolaze potpuno neregistrovano kroz njen um.

• Jeste li je nekim pitanjem trgnuli iz takvog stanja?
Pitala sam je da li želi da bude zdrava. Odgovorila mi je da želi.
„U redu“, rekla sam, i navela da će pored moje podrške iz sfere medicine, morati da dobije i drugu podršku koja je mentalna. Jelena, sve ide iz glave.

• Šta to konkretno znači?
Onome koji želi da bude bolestan, moja tabletica neće pomoći. Sve bolesti su 99,999… % psihosomatske. Zaludu fizička aktivnost, dobra ishrana i čitav niz zdravih navika ako vi u tome nemate meru. Trebalo bi biti priseban, imati meru i znati kako i šta.

“Pacijentkinja me ne poznaje, ali na emotivnom nivou zna da je došla kod svoje doktorke.“

• Doktorka, Vi prepoznate svog pacijenta, a da li pacijent može da prepozna svog ljekara?
Pre neki dan sam imala pacijentkinju koja se šlogirala. U moju ordinaciju je dovela njena ćerka. Pacijentkinja ne vidi na jednom oku i stalno žmuri. Kako su je uveli u moju ordinaciju, a pacijentkinja nije mogla ni da sedi, odmah su je legli na sto. Ja sam joj prišla i pitala kako je.
U tom trenutku se dogodilo to da je pacijentkinja otvorila oči, pogledala me a onda rekla svojoj ćerki: „Pa vi ste mene doveli kod moje doktorke!“
A ona je, Jelena, prvi put kod mene.
I onda pacijentkinja nastavlja: „Pa ja kažem da moram ići kod moje doktorke.“
Ona mene ne poznaje, ali na emotivnom nivou zna da je došla kod svoje doktorke. To se sve prepozna i oseti. To vam je kao ljubav na prvi pogled.

• Da li vjerujete u ljubav na prvi pogled?
Naravno, jer ja verujem u prepoznavanje.
Ispričaću vam o tom prepoznavanju i sa Isidorom Bjelicom koju ste pomenuli na početku našeg susreta. Jelena, ja sam išla svuda: u Peru, Indiju, odlazila sam u džungle, družila se sa šamanima, bila u Ayurvedi u Šri Lanci, prošla terapije pomoću boja i mnogo raznih tehnika. Verujete li da pravi šamani, napominjem pravi, znaju svaki neurotransmiter. Ja sam bila zapanjena njihovim znanjem i verujte da 90% doktora ne zna ono šta oni znaju. Pomenuću vam doktora Alberta Vilolda, koji je sa karcinomom otišao u šamanizam i izlečio se. To je stara nauka koja prodire u srž. Ja sve volim da probam na sebi i uvek sam tražila da vidim šta je to iza ove granice do koje mi možemo da dopremo. Sve volim da pročitam, a problem je jedino što nekad imam osećaj da me svi ti događaji prestižu.

• Da li Vam se nekad čini da se situacije same namještaju kada nešto zaista hoćemo?
Kada ste u procesu proučavanja nečeg onda se sve namešta da vam bude dostupno. Tada se mnogo puta preispitujete pa na duhovnom putu upadate u zamke, ali svakako da ne odustajete ako to nešto želite. Želja je važna u svemu! Želja i volja leče i od multiple skleroze. Samo želja i volja skinuli su pelenu mojoj prijateljici, izlečili je od multiple skleroze i ona je bila tog leta sama na moru. I danas je živa.

• Doktorka, šta je još važno?
I punina je važna. Nije važno koliko vremena imate na raspolaganju, već punina tog vremena. Dešavalo se da se sa odmora koji je trebalo da traje 15 dana, vratim kući četvrti dan jer sam doživela tu puninu o kojoj vam govorim. Sve preko nje bilo bi bezvredno i time bih sve pokvarila.

„Isidora je u startu htela jedan način, a to ne može iz razloga što mi nismo samo jedno.“

• A kakav je bio susret sa Isidorom Bjelicom?
Ispričaću vam kako smo ušle jedna drugoj u život. To je bilo neverovatno. Ja sam potajno priželjkivala to poznanstvo i gostovanje u njenoj emisiji, kad jednog dana zvoni moj privatni telefon. Bila sam u prodavnici nameštaja, javila se na poziv i sa druge strane čula ženski glas koji kaže da zove iz Isidorine emisije i da Isidora želi da ja budem njen gost.

• I šta ste uradili?
Sela sam. Momentalno sam sela i nisam mogla da progovorim. Niko je od mojih prijatelja nije zvao, niko nije uticao da se desi to gostovanje. Ja sam, Jelena, tu stvarnost kreirala. I tako je počelo naše prepoznavanje na prvi pogled. Bila sam kod nje u emisiji, nakon toga smo postale i prijateljice, pa kućni prijatelji, družile smo se… Joj, Jelena, kada se ona razbolela mislila sam da ću umreti zajedno sa njom. Na kraju smo se malo razišle.

• Doktorka, gdje je Isidora griješila u liječenju po Vama, kao ljekaru?
U startu je htela jedan način, a to ne može iz razloga što mi nismo samo jedno. Kada su te bolesti u pitanju ne možete se osloniti samo na alternativu i da izostavite hemioterapiju. Zakasnila je u startu na hemioterapiju, ali kasnije je uvezala medicinu i alternativu, uspela da u sebi olabavi strah i uhvati se u koštac sa situacijom, te je u krajnjem živela sedam i po godina sa bolešću.

• Šta se dogodilo na kraju sa Vašim prijateljstvom?
Mi smo sve znale jedna o drugoj i nakon svega toga došle do tačke kada više nismo imale šta da damo jedna drugoj. Onda smo ušle u zatišje. A sećam se, i nju sam bila poslala u Ayurvedu u Šri Lanci, ali ona je pobegla. Nije mogla da izdrži količinu straha sa kojom se tamo suočila. Ili se možda još tada njena duša bila opredelila kako dalje.

• Šta moramo da imamo u nekom odnosu da bi mogli da rastemo u duhovnom smislu, ne misleći ovdje na prijateljstvo sa Isidorom, nego uopšte?
Mora da ima radosti, a svakako da se ne moramo slagati u svemu. Ako vas neko ne prati on otpada. A ako ostajemo u takvim odnosima, onda je to bolest. Ne možemo onda tu ništa postići.

• Šta se onda dešava?
Više se ne čujemo. Nastupa blokada u srčanoj čakri i tada vičemo jedno na drugo. Vi ste mi na početku rekli da vam je bilo važno da se nađemo baš u Pljevljima. Nekad pomislim da je to problem današnjice: što smo izašli iz te ukorenjenosti. Mi kada smo u korenu, mi smo na zemlji. Mislim da se to polako gubi.

• Zašto to mislite?
Gubi se, verujte mi. A ne bi smelo jer ta ukorenjenost je nešto što daje snagu. Ne možemo mi, Jelena, biti nebeski narod otkinut od zemlje.

“Svako tumači na svoj način“

• Da li uvijek kažete pacijentu istinu, kakva god da jeste ili je nekad bolje prećutati? Da li prepoznate kome možete reći istinu a da je on prihvati na inspirativan način?
Uvek je to istina, ali na drugačiji način kazana. Neko ne može da prihvati, a uostalom, svako na drugačiji način čuje. Svako tumači na svoj način. Reći ću vam da se ja nekad zaprepastim toga.
Meni dođe pacijent i nešto kaže. Ja ga pitam ko mu je to rekao, a on kaže da sam ja. Jelena, a ja znam da nema nikakve šanse da sam mu mogla reći nešto tako. Na taj način sam uvidela kako pacijent želi da obradi nešto i predstavi sebi. Trebalo je vremena i to da naučim. Sve je dugoročan rad. I svako je za sebe i svako ima svoj lek.

• To znači da i pored medikamenta koji Vi pacijentu prepišete, dijagnoza i terapija su jedinstvene?
Uvek.

• Nakon tolike pažnje koju posvetite čovjeku vjerujem da ste saglasni da riječ liječi? A sa kim Vi najviše volite da podijelite dušu?
Moja ćerka je psihoterapeut. Prolazim mnoge tehnike. Ali verujte, najdelotvornija jeste molitva ili meditacija. Mi bez energije Svevišnjeg ili bez kontakta sa Univerzalnom svešću ne živimo, tako da je to uvek moja topla preporuka. A mene drže i učenja i putovanja. To me sve ispunjava. Sa Isidorom Bjelicom sam bila na putu oko sveta.

„Uvek se brže izleče i bude bolje onima koji slušaju muziku.“

• Doktorka, od čega početi, jer možda nijesam raspoložena da se odmah fizički aktiviram ili da redukujem ishranu i koliko mi treba vremena za to nešto što bi mi pomoglo u startu?
Profesor doktor Mitrović je vrlo zanimljiv kardilog i ljekar iz Urgentnog centra. Radile su se studije u koronarnoj jedinici sa pacijentima koji su imali infarkt miokarda i koji koriste istu vrstu lekova. Ali jedna grupa sluša muziku, a druga ne. Došlo se do zaključka da se uvek brže izleče i bude bolje onima koji slušaju muziku. Pitaju me onda pacijenti koju vrstu muzike da slušaju. Pa koja vama odgovara i prija.

• Kakvi se to procesi pokrenu u našem organizmu kada slušamo muziku?
Muzika smanjuje bol, visok krvni pritisak, povoljno utiče na broj otkucaja srca…
Sve je hemija. U našem organizmu postoje osam molekula sreće. To je na energetskom i hemijskom nivou proces, ali da bi se taj proces održao on mora da bude dugoročan. Sve je u nama. Pogledajte, mi sad sedimo ovde i lepo nam je jer smo odlučile da bude tako, pa i ovo plastično cveće da stolu je lepo jer ono imitira moje livadsko cveće. Sve je do naše odluke kako posmatramo i sve je naša kreacija. Ali, Jelena, potrebna je svesnost da mi to možemo. To je glavno. Čuli ste kada kažu: „Ko će nam pomoći ako ne mi sami sebi?“ To vam je to.

• Volite li livadsko cvijeće?
Obožavam! Ma, nema tog hormona sreće koji se neće izlučiti kada stanete u livadu.

„Raširite svoje srce i prigrlite svet.“

• Kako zahvalnost utiče na nas?
Zahvalnost od ranog jutra jeste važna. Tokom dana, trebalo bi da dopustimo, da sve što radimo, započnemo iz osećaja zahvalnosti.
Mi jesmo telo i u tom telu jeste glavna kičma, hormoni i emocije. Nama rukovodi hormonski centar i navešću vam primer kako to izgleda: ako ja ne mogu da kažem istinu i gušim se u toj nemoći – ja ću imati blokadu u predelu vrata, odnosno na nivou štitne žlezde. Štitna žlezda je naš metabolizam. Ništa ne može da radi, ako ona ne funkcioniše kako treba. Pojednostaviću: mi nemamo apsolutno nikakvu enegiju, ukoliko ona ne funkcioniše. Moramo reći ono što je potreba i istina. To je važno za nas.
Jelena, moguće da će se endokrinolog, koji se striktno drži onog naučenog iz medicine, šokirati kada čuje ovu priču o blokadi štitne žlijezde, a ja vam kažem da po svakoj staroj medicini je glavna grlena čakra.

• Doktorka, da li mi sami sve oko sebe zakomplikujemo?
Nije zaludu ona narodna pesmica koju učimo od najranijih dana: „Kolariću, Paniću,/pletemo se samiću./Sami sebe zaplićemo,/ sami sebe otplićemo!“.
Sve je tako jednostavno, Jelena. Raširite svoje srce i prigrlite svet. Zamislite situaciju kada ste stisnuti pa ne možete ništa reći. Uvek se borimo za parče slobode. Uvek smo se i borili za to, još od detinjstva.

• Kažete li to svojim pacijentima da probaju?
Ne smem ja to svakome da kažem. Jedna grupa ljudi dolazi na moja predavanja i oni hoće to da čuju. Druga grupa, koja dolazi samo po lek, neće to čuje. Oni koji hoće to da čuju znaju da će dobiti lek ali i mentalnu podršku. Moja ćerka je psihoterapeut tako da ćemo zajedničkim snagama naći rješenje.

• A šta je u osnovi svih tih bolesti?
Strah. Čak postoji i strah od ozdravljenja, jer ti pacijenti svojom bolešću drže svoje ukućane oko sebe.

„Koliko god budete rasli i išli iznad, problem će postajati manji.“

• Doktorka, koliko minuta treba da izdvojim dnevno za molitvu ili meditaciju, da bi počeli da se luče molekuli sreće?
Kada god možete i nema minutaže. Pred spavanje obavezno se pokušajte uspavati molitvom ili meditacijom. Nije to stvar ceremonije, već potrebe. Najvažnije je da kada legnete uveče, sa toliko mnogo informacija i dešavanja koje ste proživeli tokom dana, to uradite u tišini. Nije lako, ali probajte da budete i bez misli. To se uči, ali probajte. Počnite da koristite tehniku disanja. Zahvaljujući tehnici disanja, pobedićete i misli koje naviru. A ta tehnika traje par minuta i to je taj početak koji mi tražite. Ja i u vožnji mogu snagom meditacije da pobedim ružan osećaj koji u tom trenutku imam u sebi nakon nekog nemilog događaja. To su sve tehnike koje nas uče kako da dođemo do određenog nivoa ozdravljenja.

• Vi jasno kažete da naša patnja počinje na energetskom nivou. Od Vas sam naučila da jedan kancer počinje i formira se sedam godina. Znači da onda kada je kancer otkriven, već je prošlo sedam godina. Zašto smo toliko tvrdoglavi te se oglušujemo o sva upozorenja koja nam tijelo sigurno signalizira?
Nismo svesni. Devedeset devet posto je nesvesno. To vam je kao ledeni breg koji je u najvećem delu potopljen i koji predstavlja taj nesvesni deo naše ličnosti. Mi smo samo onaj mali dio gore koji je svestan i koji predstavlja levu polovinu mozga. I nećemo da radimo na sebi. Mi, Jelena, sami pravimo probleme samo zato što nismo svesni. Na primer: imate problem. Ako se malo izdignete iznad pa pogledate u njega, on više neće biti tako veliki. Koliko god budete rasli i išli iznad, taj problem će postajati manji.
Sve je na nivou energije. Mi smo energetsko telo i spoj između zemlje i univerzalne svesti. Nije se zaludu crtala aura na freskama. Ako smo mi zaista u toj energiji, onda nećemo imati problem sa tih sedam godina.

„Stalno smo u sferi kreiranja“

• Koliko dugo vremena, u danima, moram biti uporna da bih u sebi primjetila da jača moje strpljenje i odlučnost da kažem ne lošim navikama?
Preporuka je da pokušamo da proživimo 21 dan bez jadikovanja i da osećanje zahvalnosti preraste u naviku.
Ja nekad pitam studente da li se još uvijek uči stara biologija gdje je glavna genetika. Kako je moguće da se uči? Jelena, jeste genetika važna, ali je sada preovladalo to da je sredina važna. Stara biologija više ne funkcioniše kako je nekada bilo.

• Objasnite mi.
Mi možemo genetiku da menjamo. Mi! Pogledajte eksperiment: ako uzmete multipotentnu ćeliju iz pupčanika i stavite je gde god, ta ćelija će da poraste. Ako je stavite u predelu srca – biće ćelija srca, ako je stavite u koleno – biće ćelija kolena. Uzmite dva identična blizanca i posmatrajte njihove živote – jedan živi u idealnim uslovima a drugi te uslove nema te umire sa 40 godina. Da li je to genetika? Ne, to je sredina. Nova biologija pokušava da objasni da je sredina ono što je najvažnije. Pa i samo saznanje da možete nešto da uradite i prerastete genetiku, znači mnogo.

• Bili ste bili vrijedni od starta. Tokom tih godina kada se treba izabrati fakultet, vi ste čak izabrali dva: medicinu i političke nauke. Sa 27 godina ste završili specijalizaciju i bili najmlađi u Srbiji koji je to uspio. Radili ste u bolnici u Zemunu, pa u gradskoj bolnici, sticali iskustva po selima Vojvodine… Među prvima imate svoju ordinaciju. Doktorka, jeste li se u tolikom iskustvu sreli sa pogrešnom dijagnozom?
Jesam.
Ali kada ste sada sve to tako lepo rekli o meni, moram da Vam, prije nego nastavimo, kažem: moja deca i porodica su moj uspeh. Da oni nisu izabrali svoje putevi i da im nismo pomogli da izađu na te puteve i budu uspešni ljudi, sve moje diplome i specijalizacije bi bile zaludne.

• I kako reagujete kada vidite pogrešnu dijagnozu?
Nekada jako burno, ali sada više ne. I onda mi bude žao što tu dijagnozu nisam slikala za svoju arhivu ili što nisam nazvala tog nekog ko je tu dijagnozu napisao. Bilo je, Jelena, dijagnoza gde se jasno vidi da je u pitanju akutni infarkt a taj lekar kaže da to nije ništa. Srećom, pacijent preživi a ja ne prestanem da se pitam da li je moguće napraviti takvu grešku. Kako ne vidi? Nekad se zapitam, da li je moguće da tog čoveka nije ni gledao kardiolog. Istina, na nalazu je pečat ali ipak se zapitam. Naposljetku zapitam i sebe – čemu to da ja sad zovem te lekare i držim predavanja. Pitanje je da li će to drugoj strani značiti.

• Da li vjerujete u dar? Čovjek može biti izuzetan student, kasnije ljekar, ali da nema talenat da kroz razgovor i uočavanje dokuči u čemu je problem čovjeka. Da li se to uči na fakultetu ili je ipak presudno iskustvo?
Naš fakultet je samo prilika da naučimo to što lekar mora da zna. Pacijent dobije napad astme i lekar zna šta da mu da od lekova. Time je posao završen i u to nema dileme. Ali da li smo razmislili šta je prethodilo tom napadu astme, šta je dovelo do tog zdravstvenog problema? I to je ono što nas vraća na početak ovog našeg razgovora: šta se nalazi iza te linije, gde smo opet na opet emotivnom i energetskom delu.
Ali ne znam da li je to dar. Ne znam da li je to intuicija, svesnost, želja, dar ili zapravo sve zajedno. Intuicija je uvek važna. Mislim da i vi po intuiciji birate svoje sagovornice.

„Potpuno po intuiciji.“, odgovorila sam.

• A šta se dogodilo sa političkim naukama?
Ja sam uvek bila za neke više ciljeve i stalno sam imala osećaj da ću sve ja da sredim. Ne mogu vam reći da sam bila rođena glumica, ali sam uvek glumila u pljevaljskoj Međurepubličkoj zajednici i u dramskim sekcijama škole. Za uloge nas je spremao režiser Panić iz Beograda. On je mene na četvrtoj godini gimnazije pripremao za upis na glumu. Molio je mog oca, dolazio na infektivnu kliniku gde je moj otac radio i preklinjao ga da dozvoli da me on sprema za prijemni ispit. Bez uspeha. Molio je i moju mamu, ali sve je bilo zaludu.
Ja sam i kao devojčica volela biologiju i naginjala medicini, ali i pored te sklonosti ka nauci i dalje u sebi primećujem taj poriv da sve to iznosim sa neke pozornice. Onda sam se nakon te nemogućnosti da upišem glumu odlučila da budem politikolog, pa se i bavila politikom jedno vreme kroz život.

• I jeste li dobili indeks na političkim naukama?
Da, položila sam prijemni ispit, ali onda su roditelji ipak predložili da ja samo pokušam da položim ispit na medicini. Ja probam i položim. Naravno, kada studirate medicinu, ona vam uzme sve tako da od studiranja na političkim naukama nije ostalo ništa.

• Da li žalite zbog tog puta?
Svi smo mi određeni da odradimo to nešto što je duša već odabrala za sebe da iskusi i odradi. Doduše, uvek nam je data i naša volja.

„Ako može doktorka Mila da broji, pa brojaću i ja.“

• Doktorka, slušala sam Vaša predavanja: Kako kuca žensko srce, Čajanka kod doktorke Mile… Govorili ste na tim predavanjima da je žensko srce osjetljivije, da su krvni sudovi na ženskom srcu slabiji, da je ono fizički manje od muškog, da brže radi tokom minuta. Je li to uvijek bilo tako, ili su sada, bržim stilom života i pojačanim obavezama koje se ženi vremenom sve više neprimjetno nameću, te fizičke razlike postale uočljivije.
Uvek je to bilo tako.

• Negdje na Vašem predavanju sam čula i da od momenta osjećaja do ispoljavanja emocija treba pustiti da prođe 17 sekundi. Vi ste tako staloženi i puni strpljenja tokom razgovora. Koliko često brojite do tih 17 sekundi?
Tih 17 sekundi su jako teški, ali trebaju se brojati da ne bi došli do onoga da nas ubi prejaka reč.

• A ja kažem: „Ako može doktorka Mila da broji, pa brojaću onda i ja.“ – rekoh i ona se od srca nasmija.

Najveća poruka u životu

Doktorki i meni je bilo toliko prijatno u ovom razgovoru da je doktorka sa mnom podijelila i najveću poruku koju je ikada dobila u životu. To je poruka njenog oca na samrti. Nigdje nisam čula da ju je doktorka govorila do sada.

„Ja sam bila jedinica u našoj porodici i vezana za roditelje. Bilo je mogućnosti da putujem po Americi i svetom, ali htela sam da budem tu blizu njih. A ovaj događaj koji ću vam pričati se desio na Uskrs. Bio je Veliki petak, ja sam bila pripremila trpezu, muž i sin su bili tu, ćerka je sa svojom porodicom bila van Beograda…

I u tom nekom miru moj otac izražava želju da ide u bolnicu! Pa kako i zašto u bolnicu!? – pitala sam i njega i sebe. Ja sam ga inače pet dana pre tog njegovog zahteva za bolnicom pregledala i sve je bilo u redu. Ali on želi. I zamislite sad: Uskrs, bolnica, dežurstva… ali tata ne odustaje. Obukao se u odelo, stavio kravatu i želi da ide. I ja odlučim da ga poslušam.

Odemo u bolnicu, uradimo sve nalaze i tu se ustanovi da je mom tati sve kako treba, a doktorka nas još i posavetuje da dođemo za tri meseca na kontrolu i da ne moramo ranije. Jelena, sve je znači u redu! Dođemo kući i tada on dobija temperaturu 40 stepeni. Tada se vraćamo ponovo u bolnicu da ostane.

Sjutradan je Uskrs. Nedelja je, tata se probudio, temperatura je pala, raspoložen je i hoće da vidi moju mamu koja dolazi sa svečanim ručkom u bolnicu. Moja majka je bila jaka, vrlo jaka žena. A zapravo, sve te jake žene kriju u sebi da su jako slabe. To je ta odbrana kod tih ljudi.

Mama je tu i moj tata uzima njenu ruku, stavlja je na svoje srce i kaže: „Ja tebe nosim u srcu.“ Jelena, a ja ne shvatam o čemu on govori. Apsolutno ne shvatam. Ne razumem o kakvom putu je reč jer je on zdrav čovek. I u tom neshvatanju ja mu kažem svoj plan da će sjutradan doći moj sin da ga kolima vozi kući jer on izlazi iz bolnice, a on kaže da to neće biti tako. I dalje ga ne razumem, pa čak i onda kada mi kaže da to veče dođe moj muž kako bi sedeli zajedno tu u bolnici. Vi znate za taj običaj u Crnoj Gori da se sedi sa čovekom koji napušta ovaj svet. I bio je moj muž, sedeli su i ostavio ga umornog da spava.

• I šta se dogodilo ujutru?
Ujutru je bio plan da dođem oko podne jer „nema potrebe da žurim“, kako mi reče doktorka. Bilo je u planu i da se urade dodatni pregledi, pa da sačekamo rezultate i tada dođem.
A onda, samo malo kasnije, zove me ista moja koleginica koja kaže: „Mila, dođi brzo! Ali molim te brzo, da se samo pozdraviš sa ocem.“
Sačekao me da dođem i izdahnuo.
Sahranjen je u Beogradu jer je hteo da bude pored svoje dece. Jelena, kada je došao u Beograd moj tata je prvo kupio stan, pa grobnicu. Govorio bi: „Sine, – jer u Crnoj Gori kćeri su i sinovi pa me tako uvek zvao – zar ja tebe da maltretiram da putuješ iz Beograda po snegovima u Pljevlja!? To nikako!“
Moj tata je bio duševan čovek koji je nepogrešivo znao da je došao njegov kraj.

Nakon ove priče je uslijedila pauza u razgovoru. Obijema je bila potrebna da posložimo emocije, pa i kada sam prekucavala intervju na ovom dijelu sam iznova zastala. Razumjela sam u potpunosti odlučnost i puteve doktorke kojima se bori za zdravlje svojih pacijenata.

„Neka put, Jelena, bude vatren.“

• Na kraju ovog susreta, molim Vas da meni i čitaocima date savjet sa kojim ćemo ići dalje.
Čovek mora da vodi pun život. Ništa nema bez punoće. To vam je kao u onoj reklami: Ili jesi ili nisi lav. To i deci kažem. Pitam ih: „Jesi li ili nisi u tome? Ako jeste, onda stvarno budite svom puninom. Zalegnite za to.“ Nije život da se na mlak način ide kroz njega. Neka taj put, Jelena, bude vatren!

Doktorka Mila odbija gostovanja u emisijama i intervjue. Kaže: „To mi oduzima vreme i energiju, ali radovala bih se kada bi neko osmislio neka predavanja pa da gostujem na njima.“

A kraj susreta je izgledao ovako (prenosim riječi doktorke):

„Ja sam bila jako umorna. Meni treba da budem nadahnuta za razgovor. Treba mi podstrek. Mislim da smo puno pričale i ja sam se stvarno odmorila. Imale smo razmenu i ja sad mogu dalje, u šetnju, iako sam pre razgovora bila umorna. Razmena je važna. Kada imamo razmenu zbilja dokazujemo da smo na istom putu.“

Od doktorke sam na poklon dobila njenu knjigu, a napisanu posvetu doktorka je objasnila:

“Jelena, nadam se da smo na istom putu saznanja, s tim da ne znam da li je taj put pravi. To je nepoznanica. Ali, ljudi se sretnu, dotaknu dušama i onda nema ničeg dalje. Ali kada smo na istom putu mi ćemo se onda sretati. Mi ćemo se onda ponovo naći i mislim da je to taj rast tokom kojeg ćemo se dopunjavati.”

Moj zaključak: Ja želim da budemo na istom putu. A želja je važna…

Intervju uradila: Jelena Petrović
U Pljevljima, 31. jula 2021. godine

 

Specijalistička kardiološka ordinacija ,,Cardial group“ dr Mile Živojinović, smještena je u samom centru Beograda, nedaleko od trga Slavija, u Makenzijevoj 79/V na Vračaru.
Link ka sajtu ordinacije gdje možete pogledati i predavanja je … ovdje …