Povorka Marka Miljanova

Kažu da knjaz Nikola nije dozvolio da se vojvodi Marku oda počast. Kažu da je to pogotovo važilo za muški dio populacije. Ovaj prilog sadrži drugačiju priču. Pročitajte o posljednjim danima života Marka Miljanova, koliko su ga poštovali Crnogorci i da li im je bilo važnije poći kod Marka ili samog Gospodara. Njegova povorka Crnom Gorom od Boke do Meduna, ali i šta je trebalo podići na podgoričkom uzvišenju Gorici prije nego je 1957. napravljen spomenik Partizanu-borcu

Kod Marka rađe no kod Gospodara

 

“Đe je zrno klicu zametnulo –
onđe neka i plodom počine.” .. Petar II

Teška bolest ga je odbijala od rodnog kraja, jer ljekari su ga upućivali na blaža podneblja.

Tako je 4 godine pred smrt išao iz Bara u Ulcinj, pa odatle u Dubrovnik. “Udobnosti u starom kulturnom gradu, pod dejstvom novih lekova, davale su mu i dane osveženja, te se opet vrati svome Medunu… tu se naš Cincinat bavi baštovanstvom, pčelarstvom i čitanjem. Bolest, koja je u njemu tekla kao prikrivena potajnica, nagonila ga je da još koji put potraži lekarske savete i da zbog toga siđe do Podgorice. Pa se uporno vraćao vedrini svoga kraja.”

Ljudi su ga rado obilazili. “Bio sam kod Marka Miljanova” – je za svakoga bilo više nego da je bio i kod samog Gospodara. A to je značilo mnogo. Njegovi saplemenici i prijatelji odlazili su na Medun kao na neki izvor mudrosti od koga se dobija i duhovno okrepljenje i pouka za životna pitanja.

To posljednje svoje ljeto Marko sa svojom Stefom otputova u Beč da čuje najnoviju riječ ljekara za svoju bolest. “Ali nada da će veliki svetski lekari naći leka i njegovoj bolesti ovde se tak pokazala uzaludna. Rak je već bio pružio svoje razorne krake, protiv kojih se nije moglo ništa preduzeti. Bolesniku su dati neki lekovi za umirenje bolova i preporučena mu blaža, zavičajna klima.

• Bogati, Marko, šta ti rekoše ovi njemački doktori? , pitala ga je Stefa.
• Bo’me, Stefe, ja nji’ov jezik nijesam nikad razumijeva, ali sad, čini mi se, lijepo razumijem sve. Ovi moj neprijatelj toliko je jak, da se s njim ne mogu boriti ni ja! Nego, ‘ajdemo da se još jednom vidimo sa onim našim prijateljima…”

Iz Dubrovnika je pred samu smrt prenijet u Herceg Novi. Tamo bi “smešten u jednu mirnu kuću na kraju grada. Pored bolesnika neprestano je bdela njegova žena…”

Preminuo je drugog februara, “na samo Sretenje, u 10 sati uveče.”

Povorka Marka Miljanova

Trifun Đukić, iz knjige Marko Miljanov:

.

“Ceo njegov život imao je nečeg osobitog, uzdignutog iznad drugih, pa mu je i posmrtna pratnja bila osobita i neobična. Pogrebna povorka kretala se tri puna dana: od plave i pitome Boke do kršnih i snegom pokrivenih Kuča…

Talasi Jadrana bili su toga jutra sasvim utišani, kao da je i samo more htelo da oda poslednju počast velikom čoveku… Čitav Herceg Novi sa svojom okolinim beše da se pokloni…

Opraštajući se sa besmrtnim vojvodom u ime svoga grada, gradonačelnik je završavao svoj govor: “Ti polaziš sa svojom legendom uz onu još zamagljenu Urvinu planinu ka večnoj slavi, a mi ostajemo tužni ali ponosni tvojim imenom.

Parobrod je primio Markovu pratnju, more tiho zašumelo a visovi Lovćena uvijali se mećavom i snegom… Melodija svih bokeških zvona brujala je i drhtala nad zalivom, narod cele Boke žurio je put Kotora da se pokloni Markovoj seni i pridruži povorci…”

Sa Krsca, na Cetinje:

“A prestonica Crne Gore dočekala je sprovod na nogama… Markovo telo zanoćilo je u cetinjskoj “Vlaškoj crkvi” gde je mitropolit Mitrofan, sa sveštenstvom, održao pomen.”

“A drugi dan pogrebne povorke oglasilo je zvono Ivana Crnojevića sa cetinjskoga manastira. Ono je prvo zajecalo ispod Orlova krša, a za njim i ostala cetinjska zvona…“

I povorka je išla dalje.

“Na Rijeci Crnojevića sprovod je dočekao knjaz Nikola sa knjeginjom i najmlađim sinom. Oni su stajali ispred dvora, na samom putu, kojim je povorka prolazila. Po knjaževom nalogu, dvorska straža je ispratila vojvodin kovčeg sve do Riječkih strana.”

.

Markovo tijelo je potom “prenoćilo u sabornoj crkvi sv. Đorđa, a treći pogrebni dan doveo je bezbroj naroda sa svih strana. Došli Vasojevići, Rovčani i Moračani, došli Crmničani i Skadrani, a došla i Severna Arbanija. U podgoričkoj ravni nikad se ne beše zgrnulo toliko sveta. I kad je ogromna masa naroda pošla uz Doljane, noseći Marka Miljanova na svojim rukama ka medunskom visu, videlo se: da ovu pogrebnu paradu nije organizovala zvanična dužnost, nego narodno srce, narodni kult koji je, iz dana u dan, rastao u dubokom pijetetu prema ovom retkom čoveku.”

“Još odmah posle Markova pogreba puštena je bila u javnost novinarska vest da je, pod predsedništvom knjaževog sina Danila, osnovan odbor koji će na brdašcu Gorici podići tabiju od ogromnog kamenja i na njoj metnuti dva paradna topa, da će se taj spomenik zvati Markov grad, u kome bi bila i Markova bista… Uz ovo da i jedna od glavnih ulica dobije ime Marka Miljanova.”

***

U istorijskim dokumentima je ostalo zapisano da je petnaestak dana poslije Markove smrti njegova udovica Stefa objavila u Glasu Crnogorca, na pola strane, zahvalnicu svima koji su izrazili žalost povodom smrti njenog znamenitog muža, u prvom redu knjazu i njegovoj porodici.

Niko kao Marko

.

Na gro­blje gdje je sahranjen Marko, pre­ne­se­ni su po­smrt­ni osta­ci njegovih ro­di­te­lja i pr­ve su­pru­ge Mi­lo­sa­ve, ko­ji su 1876. go­di­ne umr­li u ma­na­sti­ru Du­ga, gdje su bi­li i sa­hra­nje­ni. Tek osam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka pre­ne­se­ni su na Me­dun­sko gro­blje i sa­hra­nje­ni u za­jed­nič­ku grob­ni­cu, po­red Mar­ko­vog si­na Sa­ve, ko­ji je umro 1899. go­di­ne.

Marko iza sebe nije ostavio muške potomke. Tješili su ga zbog toga riječima: “Bo­lje da ta­kav ju­nak ne­ma po­tom­stva, no da se nje­go­vo ime sra­mo­ti”.

I danas prepričavaju da je, kada je umro Mar­kov dvogodišnji sin Sa­vo, neko od prisutnih umje­sto sa­u­če­šća Marku če­sti­tao nje­go­vu smrt, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je tako mo­žda i bo­lje jer si­gur­no ne­će bi­ti kao on – Mar­ko.

 

Pripremila: Petrović Jelena