Ne, nije bilo dugo voziti se dvanaest sati u autobusu i to da bih…
da bih našla ulicu u kojoj je bio stan porodice Dimitrija Bjelice. U tome mi je pomogao gospodin Dimitrije lično, sa kojim i danas povremeno razmijenim mailove.
U tom stanu su stanovali.
U tom stanu, u Ulici Sutjeska, Isidora Bjelica je u četvrtoj godini naučila da piše i čita.
Iz tog stana je krenula u osnovnu školu, a tamo se uplašila prve učiteljice koja je nosila dugu zelenu kosu, zelene cipele i ljubičasti kamin.
Tog prvog dana u školi je stekla svoju prvu drugaricu Dubravku.
“Da preživim te strašne trenutke pomogla mi je jedna krhka, plava devojčica u svetloplavoj keceljici, koja je prvi dan sela do mene i nismo se više razdvajale.” Bila je to Dubravka Pozderac.
U toj ulici je pisala svoje prve dnevnike (po kojima će kasnije policija da pretura), iz njega je išla na prve zabave i u njemu pravila svoje žurke. U taj grad je prva donijela mini suknju i bila jedna od najsrećnijih tinejdžerki, družeći se sa društvom svojih pankera i ljudima koji su izrasli u vrsne intelektualce.
A onda, nakon onog žura za svoj 19-ti rođendan, iz te ulice je decembra ’86., pokupila ljubavna pisma, par džempera i knjiga, te sa porodicom izbjegla preko Drine u garsonjeru tetke u Beogradu. U isti stan, par godina kasnije tokom nesrećnog rata, udarile su tri granate.
U Sutjesku ulicu Isidora Bjelica se vratila septembra 2015. želeći da se izmiri sa svojim gradom.
Na svoje Sarajevo se ljutila, ali baš zato što ga je voljela. Oprostila mu je i on je oprostio njoj.
Ne, nije bilo dugo voziti se dvanaest sati u autobusu i to da bih…
da bih na Trgu djece Sarajeva kupila crvenu ružu i na latice ispisala njeno ime, a onda latice posula parkom u kojem je nekadašnja Dorica prohodala.
–Zezaš li me to? Stvarno ćeš to da uradiš? – čikala me moja sestra tinejdžerka dok sam ja već hodala prema prodavcu cvijeća.
– Time ću da zaokružim istraživanje njenog djela. – odgovorila sam i mahnula rukom u heklanoj rukavici, mada znam da mi nije povjerovala.
Pisaću o tim doživljajima poštovanom Dimitriju, ocu Isidore Bjelice.
– A zašto je bilo važno da baš sada dođemo u Sarajevo? – zna moja sestra da kod mene ništa nije slučajno.
– Danas je 7.mart. Na sjutrašnji datum 2013. godine je Isidora Bjelica po prvi put hitno operisana na Ginekološko-akušerskoj klinici Narodni front. Prošle godine je na taj datum bila živa… a ove godine mi je važno da ruže pospem parkom kuda je prohodala.
Sestra ništa nije odgovorila, navikla je na mene.
***
Ne, nije bilo teško voziti se dvanaest sati da bih iza Vijećnice zamakla do šedrvana i pomislila na Ðorđa Balaševića. Baš tu je on one ’79. držao Oliveru za ruku nakon čega je nastala ona predivna rečenica u Đoletovoj knjizi “Dodir svile”:
“Nisam joj puštao ručicu ni na tren, slutim da su se Jovana, Jelena i Aleksa upravo tada preslikali s njenog dlana na moj…”
Vratili su se tada u svoju ravnicu, Olivera I Đole, “nekako drugačiji, kao Tajno Venčani, uramivši umesto bračne slike našu fotografiju pokraj one čudne kućice šta-li-je oko koje se uvek okupljaju narod i golubovi”…
I mnogo godina kasnije, nakon koncerta u Sarajevo a pred odlazak kući, zaustavio je Đorđe konvoj sa svojom svitom pored Vijećnice. Pitali su ga ljudi iz grupe hoće li se dugo zadržavati.
– Ne. reče im.
– Samo da prođem kraj onog šedrvana…. – dodate.
***
Ne, nije bilo teško voziti se dvanaest sati da bih se još i napila vode kraj Begove džamije i nasula njome bocu da poput suvenira je donesem kući.
Nije bilo teško ni da molim za dopuštenje da prođem stepenicama muvakita i popnem se do vrha kule koja kad zađe sunce otkuca ponoć, a kad izlazi podne.
– Čitala sam o tome, mogu li turisti gore? – pitah lika koji je trgovao biserima u obližnjoj radnji.
– Ma šta vam pada na pamet, to nikako ne može.
Ne, nije bilo dugo voziti se dvanaest sati u autobusu, jer naposljetku u zalazećem suncu prošetasmo proljećem kraj Miljacke…
“Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda… kao dete… Zaigrano… Prostodušno… Naivno…
Lakoverno, djetinjasto… ”
Danima će mi biti najdraži stih:
Kad sat zazvoni
na kuli kraj Begove džamije
ja siću, siću do bašće
šatro šljive da proberem
Ti uzmi ibrik, srebrn ibrik
ko fol vode da doneseš
i tada priznaću ti sve…
– Hej, pa to mi je super ideja: kupiću mužu ibrik i nasuću mu vode kraj Begove džamije.
– Ti misliš da je on na Kosovu pa da ti budeš Kosovka đevojka? – tako smo sestra i ja razmjenjivale doživljaje.
Mislim da smo poslije toga nabasali na onu prodavačicu što je bila zaintrigirana energijom nas dviju mladih žena. Često nam to govore.
Ne, nije bilo dugo voziti se dvanaest sati…
Jelena Petrović
Priča iz Sarajeva, 7.mart 2021.
