Mira Adanja Polak – Više ne mislim da mogu menjati svet

Pred vama je moj susret sa Mirom Adanjom Polak koji sam priželjkivala deset godina. Naposljetku je to bio živi razgovor dvije prijateljice.

0
233

Bilo je prošlo malo iza podneva kada mi je Mira Adanja Polak poslala jasan odgovor na moju poruku:

„Gde ste sada i koliko vam treba da stignete do Kotora?“

U djeliću sekunde gledam svoj posao na kancelarijskom stolu i sve obaveze koje me čekaju, a kroz glavu mi prolaze poznati Antićevi stihovi: „…nemoj da mi nešto petljaš, nemoj da mi hoćeš-nećeš“.
I šta sam uradila? Ono što je jedino bilo ispravno: dovršila neodložni dio posla u kancelariji, pozvala supruga da mu javim situaciju i dogovorimo da će on preuzeti djecu iz vrtića, javila se svom šefu da moram ići i već za sat vremena sjedim u autobusu sa kartom u ruci, poklonom koji sam pripremila za svoju sagovornicu i flašicom vode u rancu.

Mira Adanja Polak me čeka u 17h u Kotoru.

Susret u pet

Mira Adanja Polak u Kotoru, Avgust 2019.

Tačno je u dogovoreni minut iza ugla ušetala u baštu hotela Vardar.
Polako, otmeno, sa blagim osmijehom pružile smo ruku jedna drugoj. Ne vjerujem da sam uspjela sakriti svoje uzbuđenje jer na ovaj susret čekam deset godina.

Da se odmah razumijemo, meni je Mira Adanja Polak uzor u novinarstvu i životu. Da ona nikada ne prihvati da se ovaj intervju objavi, premda ne vidim razloga za nešto tako, ja sam iznimno bogata žena što sam sjedjela ispred nje i čula njene savjete. A sjedjeli su mnogi. Mira je pojam novinarstva i njeno ime i te kako znači u svijetu. Sada je situacija da ja intervjuišem nju, mada taj razgovor je više razgovor dvije prijateljice. Ne usuđujem se upisati razgovor koleginica, iako je ona to pomenula…
Pročitaćete o tome u nastavku.

“čovek treba da gleda šire i daleko”

Miro, koliko često dolazite u Crnu Goru?
Bila sam pre dve godine. Nisam od tada. Ali volim da dođem ovde.

Da li uočavate promjene na ljudima u Crnoj Gori, da li se više osmjehujemo, da li imamo više strpljenja i ljubaznosti u odnosu na prije dvije godine?
Ja sam jako subjektivna prema Crnoj Gori. Meni se nikada u Crnoj Gori nije dogodilo nešto ružno, niti sam ružno videla. Ovde sam uvek znala šta je šta, na primer kad uđem u kuću domaćina ja tačno znam šta mogu da snimam, a šta ne. To poštujem.

A onda je dodala…

Profesionalniji ste. Ranije sam primećivala dozu drčnosti u nastupu, a sada vidim da pokazujete i emotivniju stranu. Osećam više mekoće u ljudima i draga mi je ta promena koju primećujem.
Premda mi je žao što su se prodale neke kućice pored mora gde sam ja rado dolazila i čije domaćine sam poznavala. Na tim malim plažama sam se kupala, tuda sam prolazila šetajući. Savetovala sam te ljude kada je bila ekspanzija prodaje da to ne čine. Žao mi je što me nisu poslušali i mislim da su se pokajali. Treba čovek da gleda šire i daleko.

Kada sam izašla uz autobusa pogledom sam tražila putokaz koji će me odvesti do mjesta susreta. Bašta hotela Vardar

Miro, da li to znači da neke vrijednosti traju, bez obzira koji je vijek i bez obzira kakva je situacija?
To zavisi od ličnosti. Vi pravite prioritete u zavisnosti od toga šta vam je usađeno i kakvi jeste. Ne možete uvek praviti opšte prioritete, morate imati i lične.
Taj ekonomski deo gasi nažalost neke osobine i utiče na dostojanstvo, ali to opet kažem zavisi i od ličnosti. Menjaju se danas odnosi na poslu, menjaju se među ljudima. Bilo je toga i ranije da se ljudi druže iz interesa, ali danas je novac komandant.
Birati prijatelje sa kojima nemate nikakav interes, sa kojima vam je samo prijatno i lepo, jeste luksuz. To je veliki luksuz i ja se borim za taj luksuz.

Koja su to načela kojih se držite i razlikuju li se Mirina nekadašnja načela od ovih danas?
Ista su. Potputno ista. Najgore što ja mogu nekome da uradim jeste da kažem: „Moram da se uzdržim.“
Načela su da mogu svakog da pogledam u oči i da se ne ogrešim o nekog, a čovek to nekad i nehotice učini. To mi se dešavalo. To budu situacije kada izvinjenje nije dovoljno i nije moguće. Čuvala sam se toga i uvek nastojala da najsavesnije odradim svoj posao.

“Sada razumem ali više ne pokušavam da po svaku cenu ispravim nešto.”

Nekada ste svojim emisijama željeli da mijenjate svijet. Je li tako i sada i to sa istim žarom kao nekada?
Poslu prilazim sa istim žarom, ali više ne mislim da mogu menjati svet.
Ja se trudim da neke svoje kriterijume podesim ovom svetu, ali i da se izmaknem kada vidim da to ne mogu. Ali to ide sa godinama. Ranije bih bila uporna, mnogo upornija, ali sada to više ne radim. Sada razumem i više ne pokušavam da po svaku cenu ispravim nešto. Uostalom, zašto misliti da je u promeni rešenje?
Kada je čovek mlad onda mu se čini da baš može sve.

Jeste li mogli da prepoznate da ste na neku promjenu uticali baš Vi?
Naravno, uvek. Ja to ne pominjem niti se osvrćem na to, ali ja znam da na to nešto jesam ja uticala i meni je to dovoljno. To je ono što daje satisfakciju čoveku: kada zna da je nešto svojim radom promenio.

I čini mi se da čovjek ne mora biti u medijima da bi uticao na nešto, da se to može činiti i mimo njih.
Svakako. Čovek nikako ne mora da krši svoje lične principe i eksponira svoju privatnost, ali ipak da utiče na svet i menja ga. To jeste mukotrpnije, jeste teže. Ali verujte, za mene je to ispravnije.

Miro, ja sam puno istraživala Vaš rad i život. Taj period mog istraživanja se proteže na deset godina. Prije šest godina sam napravila kolaž od svih Vaših intervjua koje ste davali još od početka ’90tih godina i to je bio kolaž o Mirinom djetinjstvu, djevojaštvu, poslu, porodici. Taj kolaž je dostupan na mom sajtu zajedno sa intervjuom koji smo tada napravile tako što ste mi odgovorili na moja pitanja poslata na Vaš mail.
Da li je ostalo još nešto što nikome nijeste ispričali?
Sigurno. I ako nisam to još uvek učinila, to znači da još nisam spremna za tako nešto. To podrazumeva spremnost da na tanjiru izložite svoju privatnost. Nema tu tajni, tu je samo pitanje spremnosti a ja još nisam spremna da to iznesem.
Mada, ja nikada nisam imala ni potrebu da značaj onoga što radim pojačavam bilo kakvom vrstom posebnog eksponiranja.

Uvijek su je pratile zanimljive rubrike

Mira Adanja Polak tokom snimanja svoje ekskluzivne emisuje u Crnoj Gori “Čije je blago ispod zemlje i ispod mora”

Miro, da li se vaša novinarska strast može opisati? Vi imate poriv da stvarate, ima li načina da se to opiše? Nekad se čini da ne možete bez posla.
To nije tačno. Ja samo dobro gađam, pa izgleda da je to neki stalni angažman. Na mom putu koji traje sedam ili osam dana ja pravim priloge i onda ih raspoređujem.
Druga je priča da li ja imam tu sposobnost da vidim nešto što drugi nije video ili nešto što će tek biti zanimljivo. Mnoge emisije koje sam uradila nisu bila moja namera, ali bile su nešto što se poklopilo u datom trenutku. To se meni često dešava, verujem više nego drugima. Ali to dovodi i do pitanja da li idemo dovoljnom brzinom.

A onda je sa mnom podijelila jednu takvu običnu situaciju iz koje je nastala mogućnost sjajne priče.

Desilo se to prije godinu dana. U Londonu sam i odlazim sa prijateljicom u restoran. Usput srećemo njenog poznanika, starijeg čoveka i počinjemo neobaveznu konverzaciju od toga gde sam ja naučila engleski jezik. Kažem mu da sam nekada prala sudove u Londonu i pričam mu gde sam sve to radila.
Onda ga upitam čime se on bavi. I znate šta mi kaže? Profesor je i radi na korespondenciji ličnih pisama Margaret Tačer i Ronalda Regana, a inače je nekada bio i šef kabineta Margaret Tačer. Verujte mi, samo što se nisam srušila! Vidite, ne jurite vi uvek rubriku, nekada rubrika juri vas.

Ali Miro, čini mi se da Vi umijete i od neke beznačajne situacije i malog događaja da napravite nešto veliko i gledano. Jesam li u pravu? Navešću primjer emisije koja mi sada prvo pada na pamet: otišli ste u Japan i napravili emisiju na ulicama Japana o tome kako se može sporazumijeti sa ljudima iako ne govorite njihov jezik.
To je zato što ja sebe ne doživljavam kao stranca u bilo kojoj zemlji. Nisam opterećena ničim, ja idem i snalazim se. Ako ne govorim jezik ja ću ipak uspostaviti komunikaciju sa osobom i naći način da zadobijem njeno poverenje. Vi možete da znate jezik ali da to ne umijete da iskoristite, a sa druge strane možete i da ne znate ali ipak napravite nešto gledano.

Tokom svoje novinarske karijere našli ste se niz puta u opasnim situacijama. Smatrate li sebe hrabrom ženom?
Jelena, ja opasnosti tih situacija nisam bila svesna. Ja posle saznam da je to bilo opasno, ali konkretno u tom trenutku ja nisam znala koliko je to opasno. Da jesam znala, ne bih pristala da budem tu. Ja umem da se čuvam, umem da procenim. Život je neprocenjiv i on nema reprizu. A ja volim i cenim život.

“Moj život jeste bio težak.”

Kako se život poštuje?
Čuvate se negativnih ljudi, ali morate znati da to osetite. Tu nije potrebna neka posebna distanca, jer organizam se sam štiti kada se nađe u nekoj situaciji koja mu ne prija i kada je ugrožen. Organizam se refleksno štiti. Čuvajte se negativnih i destruktivnih ljudi.
Lično za sebe mislim da mogu da osetim ko nije dobar i nikako ne razumem ljude koji nemaju empatiju. Nezamislivo mi je odsustvo empatije kod čoveka. Takvih ljudi se takođe čuvam.

Nobelovac Ivo Andrić je rekao da “svaki pravi život je lijep i težak.” Miro, mi vidimo samo ono što je pred kamerama. Putovali ste i putujete, uradili ste do sada najrazličitije intrervjue sa najpoznatijim svjetskim imenima, našli se u situacijama u kojima će malo koji novinar i čovjek imati prilike da bude i da ih iznese drugima. Ipak, šta možete reći o svom životu?
Od početka je moj život težak. Čovjek je odgovorno biće i polaže prvo sebi račune.
Videćemo kakav će biti dalje, ali do sada moj život jeste bio težak.

“Uvek sam znala šta neću”

Bila sam student i imala sam 21 godinu kada sam prvi put čula za Orijanu Falači. Bilo je to nakon terorističkog napada u Njujorku 2001.godine kada sam prvi put čitala Orijanin prilog preveden u našim medijima.
Mnogo godina prije toga Mira Adanja Polak uspijeva da Orijani u najvećoj gužvi i pažnji oko nje doturi ceduljicu, sa svojom majušnom vizit-kartom na kojoj je pisalo: “Mi smo koleginice i želela bih da napravim razgovor sa vama.“

U bašti hotela Vardar Mira mi priča o tome:

Orijana se meni javila u sred noći i kada sam ja došla kod nje u hotel i videla je usamljenu među belim cvećem ja sam jasno shvatila šta neću u svom životu. Ja to neću!
I kada god bih se kasnije našla u situacijama da biram, bilo je lako jer sam znala šta neću. To je ono što sam naučila od Orijane.
Meni je moj privatni život, unutrašnji mir i zadovoljstvo koje čovek mora da ima na prvom mestu, a karijera dolazi tek potom.

Jeste li se uvijek mogli držati toga?
Znala sam šta neću! I to je bilo dovoljno uvek i u svim situacijama.

Da li ste svjesni da i vi svojim stavovima utičete na nove generacije, baš kao što je Orijana nekada na Vas? Šta je ono što je važno da im kažete i kao čovjeku i kao novinaru?
Ja bih to volela. Ja bih volela da sam uzor i mladim mojim koleginicama i uopšte mladoj ženi koja se orjentiše prema nečemu. Ali tu je i pitanje da li one gledaju moje procese ili samo u moje rezultate. Mnogi gledaju samo vrh i tu je greška jer se procesi zanemaruju.
Pitanje je da li bi danas neke mlade devojke uradile nešto onako kako sam ja to nekada uradila. Ali ja bih volela da im je moj primer uzor.

Šta je Miro važno u tom procesu?
Emocija! (prim.aut. bez i najmanjeg razmišljanja mi je odgovorila) Danas savetuju da čovek ne unosi emociju u posao. Ali ja vas pitam, na šta bi moje emisije ličile da nije bilo emocija?
Ja posle svojih emisija imam svoje preispitivanje, svoju patnju, borbu sa dilemama da li sam nekim pitanjem nehotice povredila svog sagovornika. Kada novinar uzima intervju od nekog, on zapravo radi lobotomiju – otvara mozak svom sagovorniku. Novinar mora to da radi poštujući ličnost sagovornika jer vama on veruje. Ovo o čemu mi sada razgovoramo su vrlo delikantni razgovori, ali ja vama verujem. Očekujem i da vi kao novinar poštujete to moje poverenje.

A onda je nastavila:

Važno je šta ja hoću da poručim nekim svojim radom. Ja idem sa današnjim trendovima: imam mobilnu aplikaciju sa svojim emisijama koja se lako instalira na telefonu i mislim da sam jedini novinar koji trenutno ima tu opciju, imam facebook i imam svoj sajt. Znači da ja pratim tehnološki trend, ali pratim i svoje nepromenjene principe. Ako imam sve prednosti današnjice to ne znači da mogu da umanjim svoj kvalitet i pravim besmislene emisije.

Razgovor dvije prijateljice

Vozila sam se tog dana dva ipo sata od Podgorice do Kotora u autobusu bez klime. U prvoj polovini avgusta. U sred dana. Sreća je što se čovjek umom prebaci negdje drugo, pa mu i takva putovanja lakše padaju. Ovo je osvježenje u hotelu Vardar u Kotoru pred susret sa velikom damom.

I ovdje me Mira zamolila da prekinem snimanje razgovora i počele smo da razgovaramo kao dvije prijateljice.

Razgovori sa prijateljicom se ne prenose. To su one situacije kada pričate o tome koliko je važno imati kulturu življenja. To su priče o porodici, godinama, o tome kako Mira nikada nije bila u Podgorici a ja joj rekla da je Podgorica lijep grad i da ljudi u njemu mnogo rade na sebi i da je taj rad primjetan (valjda zato što o onom što je vaše i čemu pripadate uvijek morate pričati najbolje, bez obzira što ima puno toga što želite da se promijeni.)

Morala sam se opravdati i zašto sam napravila pauzu u radu na svom sajtu.

„Miro, to je bila moja svjesna odluka jer sam željela da djeca koju smo moj suprug i ja dobili imaju kvalitetan start i temelj u životu.“

„U redu je, ali sada iskoračite. Vi to možete i ja želim da jurite svoju zvezdu i stignete je.“, odgovorila mi je.

Mira Adanja Polak mi je dala savjete kako da iskoračim u ovome od čega ja imam samo emocionalno zadovoljstvo. To su savjeti koje ću ja pamtiti, njegovati i uraditi sve da ih sprovedem u djelo.
Nije mi dozvolila da platim račun u kafiću već je to ona učinila.

Nakon 80 minuta razgovora, dok smo se rukovale i ja joj se iskreno zahvalila na susretu odgovorila je: „Nemojte mi se zahvaljivati. Mi smo koleginice.“

Do narednog susreta sa Mirom Adanjom Polak sjećaću se baš tog njenog blagog osmijeha dok smo se pozdravljale.

Meni ništa više nije bilo važno u Kotoru. I dok su oko mene turisti hodali kotorskim ulicama i oduševljavali se onim što vide, ja sam samo pokupila par svojih stvari sa stola i vratila se prvim autobusom kući. Moje oduševljenje ja sam ponijela sa sobom i ovim prilogom pokušavam da ga podijelim sa svojim čitaocima.

 

Intervju uradila: Jelena Petrović
Kotor, avgust 2019.

Moj kolaž i online intervju sa Mirom Adanjom Polak koji sam uradila 2013.godine možete pogledati na linku: Mir pod plavom zvezdom

Preuzmite aplikaciju Mira Adanja Polak

Mobilna aplikacija Mira Adanja Polak može se preuzeti na sledećim adresama:

Za Android    ::    Za Iphone / Ipad

Ostavite komentar