„Zamislite: kao lekar na onkologiji radim 25 godina i pritom sam 24 godine u „Jefimiji“ – savetovalištu za žene obolele od raka. I nakon toliko godina učenja i saveta koje sam dala mojim pacijentima, postala sam predmet svog rada! Postala sam onkološki pacijent. To je, Jelena, ironija sudbine.“ – rekla mi je ovog ljeta Mirjana Jasiković u hladovini petrovačke bašte.
Mirjana Jasiković je ljekar, zaposlena na onkološkom odjeljenju Opšte bolnice u Užicu. Njeni pacijenti kažu da je jedina doktorka koja ih gleda u oči. Ja sam je upoznala prije 15-tak godina kada sam lijepim povodom bila u Užicu. Odmah mi je prišla na tom književnom dešavanju i od tada smo ostale u povremenom kontaktu. Nakon tog susreta smo se srele još jednom, opet u Užicu i zbog poezije.
„Nekad bih možda i volela da plačem, ali ne mogu.“
Doktorka Mirjana je bila prva osoba koja mi se javila za donaciju knjiga koju sam vodila u martu 2023. godine za žene oboljele od karcinoma. Ona je, ponavljam, iz Užica, a ja sam tada sakupljala knjige i pravila malu biblioteku za onkološko odjeljenje u Podgorici. Svoju donaciju mi je poslala poštom na kućnu adresu. Zato sam je pri našem susretu pitala da li je uvijek, u tolikoj mjeri, otvorena prema ljudima. Odgovara mi:
„Jesam otvorena, a to nekad nije dobro, što u krajnjem nije ni bitno. U prilog tome koliko sam ekstrovertna je to što sam uoči putovanja na Eginu i u crkvu Svetog Nektarija, pripremila četiri pune stranice sa imenima meni bliskih prijatelja i rođaka za koje želim da se čitaju molitve u ovom velikom svetilištu. Bila sam mnogo srećna kada su u crkvi prihvatili taj spisak.
A što se tiče knjiga, tada kada sam ih poslala kao svoju donaciju, nije bilo ni d od moje dijagnoze raka. Sećate se, knjige sam vam poslala u martu, a u junu sam saznala strašnu vest.”
• Da li ljudi iz okoline vraćaju tu otvorenost na pravi način, ili smo mi onaj stari kov da kada dajemo – ne želimo ništa za uzvrat?
Ispričaću vam najsvežiju situaciju, pre par dana mi je došla pacijentica iz drugog grada. Razlog njenog dolaska je bio samo da me vidi, jer sam joj pomogla pravom dijagnozom kada je najviše trebalo. Dešavaju mi se slične situacije i nakon predavanja koja održavamo u okviru „Jefimije“. Sve to mi mnogo znači. Tada ne plačem, jer ne mora svako ni da me vidi uplakanu. Nekad bih možda i volela da plačem, ali ne mogu.
„Moj savet ženama je da se zaustavimo i razmislimo gde smo.“
• Mirjana, u čemu griješimo kao žene? Jeste li išli bolesni na posao, iako ste, vjerujem, imali pravo na bolovanje? Jeste li jurili da raširite veš, spremite obroke, usisate… iako se toga dana, možda, nijeste osjećali sposobnom da radite sve te uobičajene poslove? Da li ste baš toliko često išli preko granica sebe?
Jelena, sve ste sami rekli: stalno sebi postavljamo sve visočije lestvice i teramo sebe da ih preskačemo. To su takmičenja sama sa sobom, koja moramo da zaustavimo. To je moj savet ženama: da se zaustavimo i razmislimo gde smo. Verujte da ni jedna od nas nije od medenih kolača postala pacijent. A opet, ja kao lekar, ne znam koliko je pametno da to javno kažem. Navešću vam zato vlastite primere pa vi sami procenite:
Sećam se, danima sam kopnila tokom te 2015.godine, nakon čega se ispostavilo da moram na operaciju paraštitaste žlezde. Posao onkologa je jako naporan, a ja sam se tada vratila svom poslu i dežurstvu nakon nepunih mesec dana od komplikovane operacije.
I onda, kada se tokom 2023. godine razvila osnovana sumnja da imam kancer, zamislite, nastavila sam da radim kao da se ništa ne dešava. Nakon godinu dana od zvanične dijagnoze sam se vratila poslu, ali sam prekinula sa dežurstvima, jer sada nema tog novca koji može da vrati mir mojim noćima i mojoj porodici.
„Uvek sam palila tri sveće – jednu za zdravlje moje porodice i mojih prijatelja,
drugu za moje preminule i treću za zdravlje svojih pacijenata.“
• Da li vam u vašoj borbi pomaže znanje koje imate kao ljekar?
Kada ste u poziciji pacijenta vaše znanje pada u vodu. Tada vam podrška kolega i ono što oni kažu znači mnogo. Svakako, mnogo mi je značilo i iskustvo koje sam imala u radu sa ženama iz „Jefimije“.
Čudno zvuči, ali čitavo ovo vreme ne želim da razmišljam da mi je život ugrožen. Jednostavno: znam sve osobine svog tumora, kao lekar znam da su te osobine najbolje koje su mogle da se dese i znam da sam uradila sve što medicina kaže da moram učiniti da bih ozdravila. Jelena, ja verujem nauci, a ona kaže da pacijentice koje su pozitivnije mnogo bolje prolaze kroz bolest. Zato sam odlučila da budem pozitivna.
• Šta to znači?
Od svih stvari koje sam preduzimala, molitva mi je mnogo značila. To neko ne bi razumio. Da se razumemo, ja nisam verski fanatik, ali verujem u Boga. To verovanje nije nastalo od trenutka saznanja za bolest, već i otkako sam bila devojka i studentkinja. I odaću vam tajnu: uvek sam palila tri sveće – jednu za zdravlje moje porodice i mojih prijatelja, drugu za moje preminule i treću za zdravlje svojih pacijenata.
Doktorki Mirjani posebno znači ikona Svetog Nektarija. Nesvjesno smo počele priču iz ovog pravca, pa je tako i prenosim:
„Kada sam sa mužem otišla na prvi konzilijum, posetili smo hram Svetog Save u Beogradu. Prva ikona koju sam tamo videla je baš ikona Svetog Nektarija. Na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu, gde često boravim zbog prirode svog posla, imamo istu takvu veliku ikonu pred koju uvek zastanem kada prolazim.“
A kada smo već bile kod ove teme, ispričala mi je:
„Između dve hemioterapije sam otišla na Eginu i tada sam autobusom prešla tri hiljade kilometara. „Nešto” me nosilo tim putem, zato sam i izdržala. A kažu da ne možete otići na taj put dokle god u sebi ne osetite poziv ovog sveca. Kako osetite taj „poziv“ ne umem da vam objasnim, osim kao jasan poriv da to morate da uradite. Zato se i jesam prijavila među prvima. Mir tog putovanja me i sada drži.“
„Ne brini, jer imaš snažnu porodicu uz sebe“. – Sa tim rečima sam otišla na operaciju.“
Kada sam Mirjanu u ovom susretu oslovila sa doktorka, jasno mi je dala do znanja da to ne činim. „Za vas sam Mirjana”. Tako smo i vodile ovaj razgovor.
• Kao ljekar ste mnogo puta morali da kažete čovjeku pred sobom da nosi nezdravost u sebi. Kako ste se vi suočili sa tom istom dijagnozom?
Ja sam redovno išla na preglede. To je važno da kažem. Nalaz koji sam radila u martu 2022.godine je bio uredan, iako sam kao lekar posumnjala u uredni nalaz magneta dojke. Zato sam, mimo svih pravila i propisa, nakog samo godinu dana od tada, otišla da ponovim mamografiju i preglede. Insistirala sam na tome, iako, kažem, ti nalazi se ne rade tako često.
Moja starija ćerka, Teodora, je takođe lekar. Bila je sa mnom kada sam u ordinaciji doktorke, inače moje koleginice i prijateljice, napipala kancer u svojoj levoj dojci. Počela sam da plačem. U tom trenutku sam prestala biti lekar i postala sam pacijent.
• Prvi trenutak je šok. Šta ste baš u tom trenutku pitali svoju doktorku?
Pitala sam je da li je zaista sigurna da je to kancer. Zamislite koliko sam bila preplašena da ja, koja sam lekar, i to lekar baš za ovu vrstu bolesti, postavim takvo pitanje! Njen odgovor je bio jasan, ali je predložila da se nadamo da je barem njegova najpovoljnija opcija.
Bila sam u tom trenutku razočarana u sebe, pa i ljuta, jer mnogo puta nisam poštovala savete svojih kolega lekara za bolesti koje su se dešavale kao opomena pre ove najstrašnije.
• Jeste li naišli tada na razumijevanje vaših kolega, u istoj količini u kojoj ste vi davali razumijevanje svojim pacijentima?
Moja doktorka je bila jasna: bez obzira na dijagnozu, moram poći na putovanje u Grčku koje sam uplatila neposredno prije saznanja ove strašne istine. Rekla mi je da taj put iskoristim da sebe ojačam i pripremim za borbu koja mi predstoji. Sa takvim razmišljanjem se nisu slagali svi doktori, moje kolege, ali ja sam htela da slušam prvi savet koji sam dobila.
• Otišli ste na more?
Da! Uživala sam, pešačila po tri kilometra do plaže i nazad, pa onda opet uveče odlazila u grad. Dakle, za kancer sam saznala u junu 2023. godine. Nakon toga odlazim u Grčku, a po povratku, 27. jula se desila operacija. Sećam se reči doktorke kojima me ispratila u operacionu salu: „Ne brini, jer imaš snažnu porodicu uz sebe.“
Verujte, verujte mi, Jelena, da sam se i tada nadala čudu da to što sam i sama napipala kao lekar sa iskustvom, da to što su pokazali nalazi i struka – da sve to nakon operacije neće biti kancer. Nadala sam se do poslednjeg momenta.
Ipak je bio. Tri žlezde su bile pozitivne.
• Jesu li porodica i prijatelji bili uz vas?
Pa tek sam možda tada najbolje videla koliko sam bitna nekim ljudima, pored porodice, svakako. Bilo je i onih koleginica koji su mi svakodnevno kuvale ručak dok sam bila na odelenju. Po izlasku iz bolnice obasipali su me cvećem iz cvećare koju najviše volim. A onda sam morala na hemioterapiju jer nalazi su pokazali da je tumor probio zaštitnu kapsulu. Nakon nje sam imala i zračenje, koje mi je uz finansijsku podršku moje najbolje prijateljice iz detinjstva i kume iz Švedske ostalo u lepom sećanju. Imala sam i nesebičnu podršku koleginica iz Kragujevca, kao i rodbine koja živi tamo.
• Šta mislite, kada nezdravost počinje da buja u nama?
Neću da govorim kakvo sam imala detinjstvo i mladost. Nije mi do tih priča. Nekad se zapitam šta bi bilo sa mnom da nisam srela divnog čoveka koji je postao moj muž. On mi je velika podrška tokom svih godina otkako smo zajedno.
• Vidjela sam da ste tokom ovog juna obilježili godinu dana otkako ste započeli novi život. Mora li da nam se dogodi baš bolest, pa da počnemo iznova?
To je možda fraza, ali ipak ću reći da je bolest božija opomena. Svoju bolest ne doživljavam kao kaznu, već kao blagodat i šansu da se promenim i učinim svoj život boljim.
Tog dana, kada sam obeležila godišnjicu od strašnog saznanja, dobila sam mnogo cveća od porodice i prijatelja, ali ono što je najvažnije jeste da sam bila zahvalna što i dalje ustajem na svoje noge i gledam kroz svoje oči.
„U sebi nemam više kapacitete da trpim i opraštam.“
• Šta ste naučili otkako vam je uspostavljena dijagnoza?
Da se više posvetim sebi, a to znači da sebi budem na prvom mestu. Jelena, videla sam u praksi da je stres veliki okidač. Ja sam 25 godina u ovom poslu i svega sam se naslušala. Najgori momenti su mi kada mi pacijentica kaže da je tokom života izgubila dete. Ili kada ja jednoj majci moram da kažem strašne vesti da njeno dete od 18 ili 19 godina ima ovu bolest. To su najstrašniji momenti mog posla zbog kojeg sam mislila i da ga promenim. Ali ipak, i nakon svega, volim taj posao koliko god da je toliko stresan i težak.
Otkako je doktorka Mirjana saznala za svoju bolest, neplanirano je dobila prednost u odnosu na svoje kolege. Priča mi o tome:
„Ja jesam onkološki lekar, ali sada tu bolest mogu da posmatram i iz vizure onkološkog pacijenta. Sada znam šta će sve pacijent da prođe u procesu svog izlečenja, pa imam tu prednost u odnosu na moje kolege.
A, priznaću, mi se malo i psihički izmenimo tokom ove bolesti. Moji pacijenti bi nekad u svom bolu podigli glas u mojoj ordinaciji. Razumela sam to. Razumela sam i njihove porodice kada urade isto. Ali sada više to ne dozvoljavam. Ne mogu reći da više neću ništa da opraštam, već je istina u tome da nemam kapacitete da trpim i opraštam.
Ne opraštam ni kada se rodbina želi uključiti u odgovore koje postavljam svojim pacijentima. Ta pitanja se ne postavljaju bez razloga, jer lekar hoće i da po snazi glasa vidi stanje čoveka pred sobom. Jelena, svim onkološkim pacijentima je teško, ali, verujte, mislim da je najteže ženama.”
• Jeste li se zapitali nekad da li ste umjeli da se distancirate od situacija iz ordinacije i da tom distancom čuvate svoj mir?
Pisala sam jednom rad u koji sam se bila toliko unela da mi je muž rekao da ću, ako nastavim toliko da se unosim i nerviram, postati žena iz svoje priče.
Previše sam osetljiva i moja sreća je u tome što sam pre 33 godine upoznala mog muža. Dragoljub je divan čovek i moja velika podrška, a kada to kažem ne mislim samo na ovaj period otkako je dijagnosticirana moja bolest. Ne, to datira još i iz vremena kada sam bila na specijalizacijama. Uz njega su naša deca uvek bila sigurna, srećna i zbrinuta. Uvek me štitio i vodio računa o meni, a sada je to možda još više. Ja nisam umela da pravim štit oko sebe. Međutim, sada me ova dijagnoza naučila da se zauzmem za sebe. Sada svima kažem šta mislim, jer bude mi dosta ljudskog nevaspitanja.
„Sada ja od mojih ćerki učim kako je to imati stav.“
• Šta ste željeli da radite kao mlada osoba?
Uvek sam htela da svijem svoje gnezdo i imam porodicu. Jesam imala teško detinjstvo, pa sam zato htela da dokažem da se može biti dobar roditelj. Moj muž i ja smo dobili ćerke, Teodoru i Divnu. Mogu reći da jesam mnogo uradila u svom životu jer one su odrasle u sjajne mlade žene. Lepo je znati i da sam im kao majka bila model kroz život, jer uvek sam bila željna znanja, a one su me prerasle. Sada ja od mojih ćerki učim kako je to imati stav.
• Mirjana, priznajte mi, razlikuju li se vaše želje prije i poslije dijagnoze kancera?
Razgovaramo iskreno, pa ću i ovo odgovoriti tako.
Moj muž i ja smo svu našu zaradu ulagali u školovanje ćerki i porodična putovanja. Imamo skromnu kuću koju smo uredili na način koji smo želeli. Kroz te ranije godine volela sam i da ugađam sebi – da kupim sebi nešto lepo, da imam lepu tašnu, cipele i da mirišem lepo. Vremenom, postalo mi je žao što sam na takve stvari trošila novac i počela sam da želim sasvim mali stan u Beogradu.
Jelena, sada, iz ove pozicije vam kažem: ne da mi ne treba taj stan u Beogradu, nego mi se katkad čini i da nam je skromna kuća u Užicu mnogo. Sada samo hoću da živim i nađem svoj mir! Hoću da ulažem u putovanja, hoću da vidim gradove koje nisam, da pođem u Prag, pročitam knjige koje nikada nisam stizala, pogledam filmove i predstave koje nisam gledala.
• Jeste li prije dijagnoze stvarali sebi vrijeme za predstavu, knjigu, filmove i sve te aktivnosti koje sada više upražnjavate?
Sada tokom vikenda mogu da pročitam 540 strana, što znači da sam se vratila u čitalačku formu. Bila sam se zapustila u svim tim aktivnostima. Nekada sam odlično znala i engleski jezik, a sada sam počela da ga obnavljam. Obnovila sam i plivačku formu, jer plivanje me oslobađa.
• Mirjana, ne razmišljajući o svom zvanju ljekara, dajte nam savjet koji ćemo dobro da zapamtimo. Šta savjetujete ženama?
Da više poštuju i vole sebe. Da ne moraju svaki dan imati kuvani ručak. Da ne moraju svaki dan imati raspremljenu kuću. To je kod mene sve moralo da bude do perfekcije. Ne ponavljajte moju grešku: stalno sam pred sobom postavljala zadatke i nisam mogla da se zaustavim u tome.
Nisam umela da prikočim ni dok sam bila na bolovanju. A sve je to zato što nisam imala dovoljno samopoštovanja. Kada nemate poštovanja prema sebi onda se ljudi naviknu da ste dostupni 24 sata. Dešavalo se da su mi i tokom bolovanja pacijenti slali da tumačim njihove nalaze. Čudno je to u našim ljudima, a savet moje terapeutkinje je bio samo jedan i sastojao se od tri reči: „Na odmoru sam“.
Naposljetku je doktorki Mirjani bilo vrlo važno da prenese i ovu poruku za sve žene:
„Prva poruka je da žene nakon svoje 45-te godine, svake druge godine rade mamografiju. Druga poruka je za sve žene da jednom godišnje idu ginekologu i urade ultrazvuk dojke. Ali, Jelena, kako ja da nekog učim i savetujem, kada nisam umela sebe? Ipak, verujem, da je ova borba iza mene i da će biti sve u redu. Verujem da ovaj put jesam naučila.“
Intervju uradila: Jelena Petrović
Petrovac na moru, septembar 2024. godine
