Mir pod plavom zvijezdom

“Treba pokucati na ona vrata za koja znaš da se neće lako otvoriti… Tako ćeš naučiti kako da poštuješ onog ko vrata otvara.”

(Negdje sam pročitala ovaj citat, a zaboravila sam ime autora. Riječi iz citata mi apsolutno odgovaraju uz ovaj prilog)

Kako sam napravila kolaž Mire Adanje Polak

Neko ko istražuje nečiju ličnost svakako da mora prelistati sve moguće knjige, članke, intervjue o toj ličnosti. Mira je neko ko postoji decenijama, a na njenom sajtu http://www.adanja-polak.com/ su postavljeni intervjui od ’90tih godina.

Zamislite iščitavanje nečijih dvadeset i više godina?! Željela sam da saznam što više o njoj, te sam zato napravila kolaž za sve koji žele pročitati najzanimljivija pitanja novinara i studenata i Mirine odgovore na ista.

Uz to sam, ljubaznošću Gospođe Adanje Polak dobila i odgovore na par pitanja za Plavu zvijezdu.

Online intervju sa Mirom Adanjom Polak

“U miru sa sobom pod plavom zvezdom”

• Gospođo Miro, nekada ste željeli da vodite Dnevnik. Da li još uvijek imate istu želju i da li bi to radili sa onim istim žarom kao što ste 1996. godine izjavili: “Mislim da bih taj Dnevnik radila carski. Zaista mislim da bi to bio savršen Dnevnik. Ja sam oslobođena svih mogućih pritisaka, a za Dnevnik bih koristila sve tehničke mogućnosti, sve svoje kontakte koje imam u svetu, ljude koji bi dali nešto i gratis, razmišljam o satelitima… Nema tog čoveka do kog ne bih došla.”

Davno je to bilo, tada nismo imali sve tehničke mogućnosti. Sada je sve drugačije. Sećam se kako sam jurila da stignem da u jednom danu donesem snimak iz daleka. Satelit je tada bio ipak retkost. Nikada neću zaboraviti prenos ostataka Kralja Nikole iz San Rema gde su bile TV ekipe svetskih televizija. Shvatila sam da je najvažniji momenat izmeštanje tela kralja Nikole i tada sam sa tim snimkom kada su ga izmestili iz groba kolima odjurila do Milana i letom za Beograd stigla da to objavim u Beogradskom trećem Dnevniku, dok je telo kralja Nikole plovilo iz Đenove ka Crnoj Gori.

Volela sam da i sebi nešto dokazujem i da sebe iznenađujem. I dan danas volim da se oprobam na nekom svetskom događaju. To sam uradila na inauguraciji Pape u Vatikanu gde sam našla mlade Argentince koje su posle mene intevjuisale sve svetske televizije. Volim da istražujem.

• Prateći Vaše emisije Mira Adanja Polak i Vi, primjećujem da obavezno pokrećete neku od zdravstvenih tema. Šta Vas motiviše za to, s obzirom da su takve teme veoma zahtjevne i traže veliku pripremu?

Zdravlje je najvažnije. Meni je važno da reportažama mogu neke stvari da menjam i da ponešto poboljšam u zdravstvenoj zaštiti.Vrlo mi je važno da sve što radim dobro pripremim i saslušam sve strane kako bih imala objektivnu sliku o problemu koji stavljam na program. Mislim da moja preokupacija zdravstvenim pitanjima dolazi i iz porodice. Otac mi je bio lekar, a brat je nasledio oca! Moja snaja je takođe lekar.

• Šta Vi činite da unaprijedite svoje zdravlje?

Živim vrlo umereno koliko god moj posao izgledao turbulentno. Disciplinovana sam gde god bila, izbegavam ljude sa negativnim energijama koje prepoznajem pa ih se klonim, dosta radim i ne zapostavljam rekreaciju.

• Znam da ne žalite novca na pozorište, knjige, opere… Gajite ljepotu življenja, a mene zanima koja je knjiga koju ste upravo završili sa čitanjem i radovalo bi me kada bi Vašu omiljenu misao podijelili sa Plavom zvijezdom.

Čitam kuvare i knjige o Rusiji jer se spremam da nešto radim na tu temu, a moje misli su uvek upućene onima koje volim.

• Gospođo Miro, koje je boje Vaša zvijezda i kako je to biti Mira Adanja Polak pod njom?

Pa mislim da je plava i u miru sam sama sa sobom pod tom zvezdom. A to je meni vrlo važno.

Napomena: nakon ljetnje pauze program pod nazivom “Mira Adanja-Polak i Vi” počinje emitovanje uživo u subotu 14. septembra u 14h na Prvom kanalu RTS-a.

KOLAŽ MIRE ADANJE- POLAK

(Mirini odgovori iz intervjua iz ranih devedesetih godina do danas, odabir redakcije “Plave zvijezde”. Fotografije za kolaž su preuzete sa stranica Google-a iz Mirinih intervjua.)

Porodica koja joj je podarila temelj –
“Sa pasošem oko vrata u svet”

• Moj otac, profesor dr Solomon Adanja, bio je urolog, a majka Katarina – likovni kritičar koja je otkrivala mlade talente. Upoznali su se u Beču gde je otac studirao kao jedno od troje dece bogatog beogradskog trgovca, dok je majka bila u internatu za devojke iz boljih kuća. Imam još sestru, magistar je bioloških nauka i brata koji je takođe urolog, ali za svakog od nas misle da smo jedinci, toliko smo svi različiti. Kažu da sam po temperamentu ista majka, dok sam lik dobila od oca. Moji roditelji su, inače, Jevreji sefardskog porekla.  Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Rođena sam u Budimpešti, studirala u Beogradu i Londonu, govorim pet jezika… ali se osećam kao Jugoslovenka. I sve mi je malo! Mali mi je Beograd, mala mi je Srbija, Jugoslavija, Evropa, mali mi je svet…   Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Mene su otac i majka poslali samo sa pasošem oko vrata, vozom kod rođaka u Švajcarsku, kada sam imala samo 11 godina. I moj prvi utisak o inostranstvu je Lozana i izlazak na železničku stanicu okruženu mamljivim svetlećim reklamama. Rekli su mi, kada su me ispratili u Beogradu: “Mi te šaljemo da putuješ po svetu, kako ti nikada ne bi palo na pamet da odeš!” Svi iz moje porodice su mnogo putovali, gotovo sve videli, ali niko nije otišao odavde. Milorad Doderović, “Narodne novine” – 02.12.1995.

• Moji roditelji su se upoznali u Beogradu. Otac je, kao lekar, po pozivu, došao u jevrejsku porodicu moje majke, koja je doputovala iz Budimpešte u posetu bolesnoj tetki i rođacima u Srbiji…  Slavko Trošelj, “Politika” – 23.09.2007.

• Kad ste došli u Beograd? Moji su bili u logoru, a mene je, u Subotici, čuvala jedna dobra žena, moja pomajka. Sa njom sam živela pet godina. Tada sam govorila samo mađarski. Roditelji me, posle izlaska iz logora, nisu mogli odmah dovesti u Beograd. Nisu imali osnovne uslove za život. Beograd sam videla tek pred polazak u školu. Slavko Trošelj, “Politika” – 23.09.2007.

• Moja porodica se razlikovala od drugih porodica. Otac je bio ljekar, majka istoričar umjetnosti i nas troje djece. Vaspitavani smo vrlo slobodno, ali smo uvijek znali dokle možemo i što možemo. Upravo mi to pomaže dosta danas. Da znam gdje mi je mjesto. Zato nemam neke velike probleme ni sa urednicima, direktorima, jednostavno – ni sa kim. Jer, znam šta mi je činiti. I oslanjam se uvijek na sebe. Bili smo uvijek pokrenuti nekim našim normama – porodičnim i nijesmo se nešto pretjerano rukovodili onime što drugi traže od nas. Na momente sam mislila da sam neprilagođena. Valjda zato što isključivo i uvijek slijedim svoje principe… Moja sestra je biohemičar. Brat živi u Kanadi u Torontu, urolog je. Ana Marković, “Pobjeda” – 30.04.2004.

• Moji roditelji su uvek imali vremena za svoju decu. Bili su strogi ako to podrazumeva da se tačno zna kad je ručak, kad se ide u krevet, do kog doba uveče devojka iz dobre kuće može da ostane na zabavi. Patrijarhalno sam vaspitavana i ja sam tome stalno pružala otpor. Moja sestra Gordana i brat Đorđe i dan-danas imaju običaj da kažu kako njih niko nije vaspitavao, već su samo gledali “kako tata i mama vaspitavaju Miru”. Snežana Milošević, “Readers Digest Srbija” – 01.03.2008.

Djevojaštvo Mire Adanje Polak

• Uvek mi je dobro, bez obzira na to koliko imam godina – kaže na svoj jasan i optimistički način – ali sećam se da mi se sa dvadeset i četiri godine činilo da su svi koje poznajem daleko ispred mene: da su uspešniji, da više znaju, da govore više jezika… U to vreme sam, primera radi, živela u Londonu, usavršavala jezik, prala hale jednog sajmišta, radila u duševnoj bolnici. Razgovarala sam sa majkom i ona mi je odgovorila: “Jel’ ti se tako čini? Onda misli tako još deset godina, a onda ćeš napraviti ‘stiplčez’ i sve njih preskočiti”. Kako? – upitala sam. “Lepo, svi oni će se do tada već ispucati!” M. Bilić, “Radio TV revija” – 16.01.1995.

• Ako vam majka stalno u detinjstvu viče: “Sine, kako si lepa, lepa, lepa…”, onda će te žene, kasnije, i koristiti mini suknju da ostvare nešto. U svojoj kući nikada nisam dobila takav kompliment. Moji roditelji su stalno insistirali “rad, rad, rad” i da sve što se započne mora da se završi. Uvek su za mene i sestru govorili “dobro je, zdrave su, a nisu ni glupe”. Sećam se da nam je majka jednom rekla: “Hvala Bogu, niste lepotice”. Mi smo onako kroz plač pitale zašto je to dobro, a ona je samo rekla: “Shvatićete jednog dana kolika je to sreća”. Shvatila sam da kada se žena oslanja na lepotu, kasnije kad lepota više nije u prvom planu, nastupa strašna kriza. Ja sam diplomirani psiholog. To sam morala da završim u slučaju da ne uspem u novinarstvu.  Aleksandar Đuričić, “Svet” – 08.01.1996.

• Pre novinarstva letela sam u JAT-u kao stjuardesa šest meseci. Zašto je to važno? Zato što sam prevazišla tu svoju distanacu prema ljudima kroz veliki protok i količinu informacija kao i kroz isti tretman prema svima. Potom, razvila sam osećanje pedantnosti, odgovornosti i tačnosti. Jer ja sam užasno tačna. U svemu.  Veselin Kljajić, “Kuća stil” – 15.12.1998.

• Javila sam se na konkurs u JAT-u. Već sam bila diplomirala psihologiju, govorila nekoliko jezika i volela da putujem. Dok sam radila kao stjuardesa, obožavala sam taj osećaj da ste čas ovde, čas tamo. Uživala sam i ništa mi nije bilo teško. Kao stjuardesa sam naučila da koristim vreme, da se savršeno organizujem i da spavam na svakom mogućem mestu, u bilo koje vreme. U avionu, na tako malom prostoru, ljude vidite drugačije, i to me je stvarno zabavljalo. Letela sam samo šest meseci, jer je otac učinio sve da mi ne produže dozvolu. Snežana Milošević, “Readers Digest Srbija” – 01.03.2008.

Mirin otac je bio protiv novinarstva: Tražio je od mene da se uzmem u pamet, završim fakultet, verujući da će me posle toga proći volja da se bavim novinarstvom. Morala sam da ga poslušam i završila sam psihologiju, i to dva smera: kliničku i marketing. Po diplomiranju, počela sam da se bavim, tačnije stažiram kliničku psihologiju, ali otac je video da nisam zadovoljna: “Dobro, reci mi, šta ti hoćeš u tom novinarstvu?” Objasnila sam mu da hoću da radim taj posao na originalan način, da ljudi u tome što radim prepoznaju moj rukopis. Branislava Stošić, “Puls” – 15.06.2003.

• Moji pokojni roditelji nisu bili zadovoljni što se bavim novinarstvom jer su smatrali da se novinarstvom bave ljudi koji promaše u nekim drugim profesijama. Moj otac, koji je bio čuveni profesor Adanja, jednom se vratio iz bolnice i rekao: “Danas je došao neko i pitao je jesam li ja doktor Adanja-Polak, pa sam morao da mu objasnim da sam samo doktor Adanja. Izgleda da ova naša Mira radi nešto što ljudi primećuju”. Tada je prvi put obratio pažnju na ono što radim i rekao da je opasno kao i njegov hirurški nož, da vodim računa da ljude mogu uvek u oči da pogledam. Inače, roditelji su puno ulagali u mene. Čitavo porodično bogatstvo je otišlo u moje školovanje, moja putovanja… Aleksandar Đuričić, “Svet” – 08.01.1996.

 

Decidirano NE Mirinom novinarstvu

• Mene u novinarstvu nisu hteli. Da, da… i to decidirano – ne! Međutim, danas kada sam u nekim stvarima uspela, mogu slobodno da kažem da sam u životu sve platila najvećom mogućom cenom. Ali, ne žalim se. Naprotiv! Upornost je moja glavna vrlina. Branislav Kovač, “Praktična žena” – 15.08.1992

• Neki urednici su Vam na početku novinarske karijere savetovali da se manete ovog posla jer ste “netalentovani”? Mogu li sada da Vas pogledaju u oči i da kažu – izvinite, pogrešili smo? Ljudi koji tako lako izriču sudove o drugima, oni vrlo lako gledaju ljudima u oči. Oni nisu nikada imali ni potrebu da mi se izvine. Ali, ja se sada već i ne sećam njihovih imena, ja sam ih jednostavno sve zaboravila. A i mogu da ih razumem, pogotovu ako su u meni prepoznali nešto što lično nemaju, pa su onda bili samo ljubomorni. Ja to tako i vidim.  Milorad Doderović, “Narodne novine” – 02.12.1995.

• Ja sam prošla kroz fenomen prihvatanja i odbijanja Mire Adanje-Polak. Zahvaljujući tome kakva sam, kako sam odgajana u roditeljskoj kući, nisam se promenila. Malo je uticaja izvršeno na mene. Radila sam po svome jer sam osećala da tako treba da radim. Nikada nisam bila očajna što mi neko ne aplaudira. Jednostavno, ne funkcionišem po principu pohvale i pokude. Ja sebi dajem prelazne ocene. I, naravno, gledalište. To su za mene jedini kriterijumi. Sama sam ispekla to što radim, nikome nisam dužna, ni od koga nisam zavisna, nikome se nisam savila, niko me nije mazio. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 02.07.1996.

• Hronološki bi to izgledalo ovako: nisu me hteli, pa neće me, pa me i dalje – neće! Zaista me dugo, dugo nisu hteli. A ja sam sve htela odmah i tako i nikako drugačije. Jedino ko mi je pomogao bila je – produkcija. Bio je jedan producent, zvali su ga Čombe, gotovo legenda Televizije, i on je govorio: “Samo ti budi tu, nikad ne znaš šta može da iskrsne.” Godinama sam gajila sledeći način dolaženja do ekrana: sedim ispred producentske sobe, nešto se hitno javi, pa neko ne zna jezik, onda ja odem do aerodroma da uzmem izjavu i, kad on kaže, ko god bio on: “…Odnosi između JU i Francuske…”, ja se tu primaknem jer znam da tu rečenicu niko ne može da iseče. I uvek se vidi malo nosa i moj dežurni prsten sa ametistom na malom prstu – koji je dugo bio simbol da je to Mira Adanja-Polak. Veselin Kljajić, “Kuća stil” – 15.12.1998.

• Novinarstvo sam učila u svetu gde je postojalo po dvadesetak televizija, pa znam da se borba za gledalište odvija kvalitetom, kredibilitetom, pouzdanošću… Ja uvek radim na isti način pa postojao jedan ili deset kanala. Sećam se kad mi je pre 15 godina jedan urednik rekao da je to što radim za poštovanje, ali da nam ne obezbeđuje ni pet odsto gledališta, da su to specifičnosti koje ne interesuju sve ljude. Odgovorila sam da ako uvek budem mogla da računam na pet odsto gledališta da ću biti presrećna. Ljudi koje interesuje ono što ja radim gledaće to bilo na drugom ili trećem kanalu. Presrećna sam kad mi ljudi kažu: “Znam, vi radite utorkom”.   Aleksandar Đuričić, “Svet” – 08.01.1996.

.

Mirini prvi poslovi

Radila sam u životu svašta samo da bih sebi obezbedila ono što želim. Možda je malo poznato da sam ja u Londonu prala sudove u jednom hotelu dok sam učila engleski jezik. Tako sam vaspitavana, i tako vaspitavam i svoga sina Marka. Mogu vam reći da je on prao tuđa kola ili, recimo zimi čistio sneg da bi ispunio neku svoju želju i kupio neku skupoceniju stvar. Branislav Kovač, “Praktična žena” – 15.08.1992.

• Pretpostavljate da sam kao diplomirani psiholog sa znanjem nekoliko svetskih jezika mogla mnogo štošta da radim i, naravno, daleko više da zarađujem, ali ono što se doživi u ovom našem prokleto-slatkom poslu – to je nešto posebno. Branislav Kovač, “Praktična žena” – 15.08.1992.

• M. M, “Press” – 10.05.2008.: Prvi pravi dinar zaradila je kao stjuardesa nacionalne kompanije, gde je radila šest meseci: Imala sam 26 godina. Već sam diplomirala psihologiju, znala par jezika i bila primljena. Želela sam da naučim kako da za najmanje vreme obavim što više poslova, a da slobodno vreme naučim da koristim što racionalnije. To što sam tada naučila primenjujem i danas. Niko ne može brže da se obuče i spremi od mene.

Prvi zarađeni novac potrošila je na jedan mali tepih koji i danas ima, jedan stočić i na komplet čaša neobičnog oblika. Ne može tačno da se seti cifre koju je dobila, ali zna da je zarađivala više od svog oca hirurga, svog muža inženjera, od svoje majke istoričara umetnosti i mnogih poznanika.

– Tada sam već štedela znajući da se to neće ponoviti. Moje koleginice su kupovale po aerodromima, a ja sam čuvala pare za putovanja i opremanje kuće. Mogla sam uvek da ostavim sa strane, i pored svakodnevnih troškova. Ili sam možda bila štedljiva, ne znam. Osećala sam se sigurno i nezavisno. Sećam se da sam ocu usred zime iz Rima donela korpu crvenih trešanja i uživala u njegovoj primedbi da stvarno preterujem – seća se Mira.

• Vaš prvi intervju je bio sa staricom od 120 godina. Koliko ste ih do sada napravili? Vodite li neku svoju ličnu statistiku? Intervjua sa staricom od 120 godina na međunarodnom kongresu gerijatara sećam se po tome što me je ta starica opomenula da ne vičem, jer ona dobro čuje. Kad sam je posle pitala kako je uspela da ostane tako krepka i vitalna, ona mi je odgovorila kako “nikad nije bila ni sa kim koga nije volela”. Snežana Milošević, “Readers Digest Srbija” – 01.03.2008.

Zašto novinar

• Još dok sam studirala, počela sam u JAT-u da radim kao stjuardesa, a potom sam tri godine bila šef stjuardesa u Aviogenex-u. Ali, oduvek sam želela da budem novinar, jer mi je osnovna ideja bila da pomažem ljudima. A za to je kriv moj otac. Sećam se, moji roditelji su redovno odlazili u Jugoslovensko dramsko pozorište, gde su imali svoja rezervisana mesta i uvek su sa sobom vodili jedno od nas troje dece. Tako bih ja, onako kao devojčurak, sedela između njih, predstavu uopšte nisam gledala, već sam samo iščekivala pauzu. Tada su mom ocu prilazili brojni ljudi i zahvaljivali što ih je uspešno izlečio ili operisao. To je bio i moj motiv da se opredelim za novinarstvo: da mi neko priđe i zahvali mi za ono što sam za njega uradila. Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Za novinarstvo sam se opredijelila zato što sam željela da mijenjam svijet. Ana Marković, “Pobjeda” – 30.04.2004.

• Tražim neispričane priče svuda po svetu! K. Joković, “TV Novosti” – 01.05.2010.

• Ja sam srećna kada nekog mogu da umirim, obavestim, da mu pomognem… sve ono što je činio i moj otac. I imam izuzetne saradnike i urednika koji uvek nađe neke makazice da mi potkreše to moje perje koje umem da naduvam kao paun. Jer, u zanosu svog posla, ja stalno donosim nove i nove materijale, bez ikakve želje da se i ja tu eksponiram. Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Kada sam počela da radim za jedan veliki svetski časopis, mene urednik nije pitao za prvu rubriku koju sam donela. Postavio mi je pitanje: “Gospođo Polak, da li vi meni možete garantovati da ćete mi svakog meseca dati isti kvalitet, istu ekskluzivnost, u isto vreme, iste dužine?” Ja sam rekla da mogu. Njega nisu interesovali pojedinačni blesci. Kad investiraju u nekoga, stvore njegov lik u novinama, oni žele da najmanje godinu ili dve budu sigurni da će imati nešto što niko drugi nema. Pisala sam o ruskoj carskoj porodici, o crnogorskoj kraljevskoj lozi, prva sam u inostranstvu prezentirala našu kraljevsku dinastiju. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 02.07.1996.

Odnos prema poslu

• Ne treba se uopšte truditi da nekome ugodiš. Posao treba da se radi kvalitetno i profesionalno. Šta mene briga što neki političar misli o meni? Time se opterećuju novinari koji nisu profesionalno izgrađeni. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 01.01.1990.

• Nikada ne bih išla na korigovanje starog, nego na stvaranje nečeg potpuno novog. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 01.01.1990.

• “Onog trenutka kada se na jednom mestu nađe jako mnogo novinara, mene to ne interesuje”, kaže Mira Adanja-Polak. Bila je na licu mesta u San Remu kada su izmeštali posmrtne ostatke kralja Nikole. Prva je to zabeležila, ostalo je po njoj bio samo “transport”. Mirjana Radošević, “TV revija” – 06.07.1990.

• Uvek trčim tamo gde je žarište, ali žarište koje je unapred, bar pet-šest meseci pre drugih. Ja stvarno nemam šta da tražim tamo gde se nalazi dve hiljade novinara. Odlazim vođena čistom intuicijom. Mirjana Radošević, “TV revija” – 06.07.1990.

• A kako izgleda konkretan posao ove novinarke? Radim Beogradski program utorkom i trudim se da taj program bude događaj toga dana, da govori o nečemu što se prećutkuje ili da ukazuje na problem koji se ja trudim da rešim. D. Milanović, “Radio TV revija” – 01.01.1997.

• Jednom je ruski ambasador rekao za mene da bih ja i kad bi me zatvorili u telefonsku govornicu, pravila rubrike. Želim slobodno kretanje. Imala sam nekoliko poziva, ali ja hoću potpuno slobodno kretanje. Dok to ne dobijem, ne idem. Mirjana Radošević, “TV revija” – 06.07.1990.

• Poznavala sam jako mnogo novinara koji su bili. Ja sam uvek želela da budem sada. Meni može da se pripiše svašta, ali ne može da se kaže da ono što proizvedem nije u redu. I još nešto: grozim se da novinarke pokazuju noge, dekolte, čak i lakat. Zato što su to pomagala za sumnjiv kvalitet. Pažnju publike želim da skrenem kvalitetom, a ne da u poznim godinama emitujem klimakterijum uživo. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 01.01.1990.

• Nikada nisam otišla na ručak kod svojih sagovornika. Nikada! Kako možete da kritikujete nekoga ko vas je nahranio? To je pitanje morala. Zato uradim intervju, zahvalim se i odem. Teško je razdvojiti privatno i poslovno. To se vrlo lako pomeša. Ali ta granica mora da postoji. Tako sam i uspela da odvojim svoj privatni život od očiju javnosti. Jednostavno sam imala tu granicu. Jelena Marković, student Fakulteta političkih nauka – 27.05.2007.

.

Novinarski početak

• Počelo je u Bangkoku. – Zaglavila sam se u Bangkoku, na jednom putu. I onda sam srela čovjeka koji je bio iz ove zemlje, a bio je direktor Interkontinentala u hotelu Sijam. I rekao mi je: “Jao, pa vi ste došli iz Beograda, napraviću vam sarmu”. Misleći da mene interesuje sarma, da jedem u Bangkoku. Baš me bilo briga. Ali to je njega fasciniralo. Neko došao iz zemlje. I moj prvi tekst se tako zvao: “Sarma u Bangkoku”. Bio je objavljen u “Ilustrovanoj politici”, prisjeća se gospođa Mira. Ana Marković, “Pobjeda” – 30.04.2004.

Kako Mira Adanja Polak dolazi do ljudi?

•  Moj “problem” je što poznajem ljude koji su nešto uradili u životu i što sam posle prve rubrike, bez obzira na to koje su zvanje tada imali, sa njima ostala prijatelj. Pitaju se sada kako sam stigla do Iglbergera, a ja ga znam kada je pre više godina bio “običan” sekretar u američkoj ambasadi u našoj zemlji. Isti je slučaj i sa Bušom… Moje je pravilo da ne ulažem veliki napor da nešto uradim, već samo da druge ubedim da to puste na ekran. Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Veliki deo moga rada je i novinarska sreća koju hvatam u letu. Tako sam slučajno došla do Kisindžerove adrese i pozvonila na njegova vrata. Ili, nedavno, u studio sam pozvala generala Luisa Mekenzija koji mi je trenutak pre uključenja u emisiju saopštio da je upravo naimenovan za komandanta “Operacije Sarajevo”. Ili – ulazim u avion za Njujork i srećem svoju prijateljicu stjuardesu koja mi reče: “Pozdravi mi ujaka!” A ja joj kažem: “Hoću, ali ko je on?” “Pa, Medenica, zar si zaboravila?” – reče mi drugarica. Avion samo što nije uzleteo kada je ona utrčala u kabinu i dala mi njegov broj telefona. Tako sam za samo 24 časa uradila gotovo neverovatno: iz Njujorka stigla u Južnu Karolinu, napravila intervju i vratila se. Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Uvek intervjuišem ljude koji su zanimljivi, u čiji rad verujem i pitam ih ono što mene interesuje, a verujem da je i gledaocima zanimljivo. Nema tu nikakve mistifikacije, razgovaramo kao dva slučajna saputnika u vozu, onako kako razgovor teče sam po sebi. I za moje emisije nema nikakve montaže, sve je bilo onako kako se vidi na ekranu. Ništa nije uglancano, ako se ne vidim, nije važno ili ako mi je štrčao neki pramen kose, to je zato što sam ja u tom trenutku tako izgledala a kamera je samo sprava koja beleži. Kada vodim razgovore, setim se mog pokojnog oca profesora Solomona Adanje, koji je imao običaj da sedne na krevet pacijenta i kaže: “E, pa da vidimo šta ćemo mi sada!” I zato nikada nemam spiskove ljudi sa kojima ću razgovarati, to dolazi samo po sebi. Važno je samo biti na pravim mestima. Evo primera, sedela sam u Haifi i pravila intervju sa Zen Barom kada mi je snimatelj došapnuo da mu se čini da nedaleko od nas sedi Šimon Peres. Pitaj ga da li možemo da mu postavimo neka pitanja, rekla sam. Gospodin Peres nas je odmah ljubazno pozvao na kafu i voće i tako je nastao intervju sa njim! M. Bilić, “Radio TV revija” – 16.01.1995.

• Moj pasoš je isti kao i svaki drugi pasoš. A mene niko neće maltretirati, poniziti. Sve zavisi od načina. Ja i dalje radim svoj posao kao što sam ga radila, i intervjuišem ljude za koje mislim da su interesantni. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 01.01.1990.

.

Odnos prema sagovornicima

• Žena novinar uopšte ne mora da bude lepa, niti, kao osoba, da bude napadna. Ona mora tako da radi, da uvek može da se ponovo vrati osobi sa kojom je radila intervju ili pravila reportažu. Znate, nema intervjua zbog kojeg bih “prodala” svog sagovornika i nema reportaže u kojoj ću snimiti ono što mi je sagovornik rekao da ne slikam. Nijedna suza, nijedan nesrećni momenat ili svađa u nečijoj kući – nije za novinarstvo. Takvo novinarstvo ne upražnjavam. Svetlana Đokić, “Politika” 7 TV dana – 01.02.1995.

• Znate kako, svi mi imamo svoju savest. Doduše, ima i novinara bez savesti. Ali, nema veće kazne za novinara nego kad ostane sam sa sobom, kada se pogleda ujutro u ogledalo i ne može sam sebi da kaže – dobro jutro. A svi se nađemo sami sa sobom i pred sobom. I ta vrsta hrišćanske čistote i poštenja je nešto što ja gajim. Ja to moram da gajim, da bih sebe poštovala u ovom poslu. Milorad Doderović, “Narodne novine” – 02.12.1995.

• Vidite, ja nikada nisam koristila informaciju da bih nekoga povredila ili dovela u nezgodnu poziciju. Uvek sam vodila računa da niko ne pati zbog toga što sam objavila neku informaciju koja bi za moju karijeru možda značila mnogo. Senzacija traje dan-dva, a ostaje čovek. Dragan Stojmenov, “Radio TV revija” – 15.07.1991.

• Ono što uradim i pokažem više ne komentarišem iz poštovanja prema svom sagovorniku, pre svega. A imam duboko razumevanje za sva reagovanja. Jasna Terzić, “Huper” – 15.06.1996.

• Jelena Marković, student Fakulteta političkih nauka – 27.05.2007.: Na pitanje o nepristojnim ponudama jednom je odgovorila: “Očajna sam jer nikada nisam imala takvih ponuda. Možda me ne vide kao ženu – strašno!” Ipak, nama je otkrila da je takvih ponuda bilo i objašnjava: Ja pustim takvog sagovornika da ispriča sve što ima o tome. Pitam ga da li je završio i možemo li da počnemo sa radom. Jednostavno presečem takav razgovor. Nemam komentara na to. Nijedan muškarac neće ponuditi ženi nešto što mu ranije nije prolazilo, to je moj odgovor na pitanje o ženama u novinarstvu.

.

Mirina upornost

• Danas, kada sam u nekim stvarima uspela, mogu slobodno da kažem da sam u životu sve platila najvećom mogućom cenom. Ali, ne žalim se. Naprotiv. Upornost je moja glavna vrlina. Mislim da je dovoljno ako vam kažem da sam ja i mog Marka rodila iz osmog pokušaja. Morate priznati da je to prava retkost jer žene, po nekom nepisanom običaju, odustaju posle dva-tri pokušaja. Ako tako gledamo, onda i moj porođaj deluje kao nešto neverovatno. Ali, takva sam. Nema odustajanja dok se postignuti cilj ne ostvari. Branislav Kovač, “Praktična žena” – 15.08.1992.

• Jednom ste izjavili da ste svog sina dobili samo zato šio ste to jako želeli. Možete li to da objasnite? Nije mi išlo glatko. Bilo je tu nekoliko pokušaja da postanem majka. Mislim da sam ga rodila iz inata. Bila sam na nekom skupu kad su moje drugarice počele da pokazuju fotografije svoje dece. Meni su rekle: “Miro, ti ćeš imati karijeru. Šta će tebi dete?” Tada sam odlučila da ne odustanem od pokušaja da postanem majka. Danas imam i snahu Sanju i unuku Laru. Snežana Milošević, “Readers Digest Srbija” – 01.03.2008.

• Kada mi “lepo kažu” da gospodin nobelovac, ministar, poznati glumac, plemić nije raspoložen za razgovor sa mnom, ne primam to k srcu. Pod geslom “bićeš moj kad-tad”, ja ga isto tako lepo stavim na spisak i povremeno pozivam. Ako treba, i dve godine! Jedina šansa da me skine s kičme jeste da me primi. Neki to shvate pre, neki kasnije. Nikada nisam imala osećaj da nešto ne mogu niti sam imala ikakvog zazora od funkcija i titula ljudi sa kojima sam razgovarala ili radila reportaže. Ja i danas verujem da mogu da intervjuišem svakog i da niko nema razloga da mi ne odgovara na pitanja. I u tome sam uglavnom uspevala. Netaktična i uporna jesam, svakako. I još nešto: nikada preda mnom ne govorite o rubrici koju nameravate da uradite. Zašto? Pa, ukrašću vam je istog trenutka, bez pardona i griže savesti. Reći ću vam još jedan detalj, ali vas molim da ne tražite od mene da ga elaboriram. Sina sam rodila tek iz devetog puta. Da li to dovoljno ilustruje upornost? Saša Ristić, “Blic plus” – 01.06.2006.

.

Odnos prema nagradama

• Nikada nisam dobila nijednu nagradu i plašim se da je dobijem. Moj otac je jednom dobio orden, a u kući je nastala kuknjava: “Jao, to na nešto loše sluti, to ne valja, pa neće valjda na nas nešto da se sruči”. Strogo se čuvam da me neko negde ne predloži, da me slučajno ne nagrade. Zamislite taj rizik da Mira Adanja-Polak, po dobijanju nagrade, treba da kaže neku reč. Ono, crveni tepih i ja izlazim da se zahvalim, pa 50 ljudi bi umrlo od straha šta ću da kažem. Meni znače pisma gledalaca, na koja obavezno odgovaram, bake koje me sačekaju na ulici, koje me zovu da mi nešto važno jave. Od toga živim. Ne bih podnela da neko želi da ga saslušam, a da ja nemam vremena ili da mu kažem dođite sutra u 10, a da se ne pojavim. Aleksandar Đuričić, “Svet” – 08.01.1996.

Mirini uzori

• Vaš susret sa čuvenom italijanskom novinarkom Orijanom Falači je doprineo da promenite neke stavove? Da, tada sam korigovala neke stvari kod sebe. Ona je bila gost u SKC-u i bio je pravi haos oko nje, gužva. Ja sam uspela da joj doturim ceduljicu, sa svojom majušnom vizit-kartom, na kojoj sam napisala: “Mi smo koleginice i želela bih da napravim sa vama razgovor o profesiji. U naredna 24 časa očekujem vaš poziv. Shvatite ovo kao molbu, ali i kao profesionalnu obavezu”. Zvoni telefon u pola noći i čujem promukli glas. “Ovde Orijana Falači, ja vas čekam”. Uzmem taksi i pravac “Metropol”. Dok smo razgovarale, primetila sam da je okružena belim orhidejama i da je usamljena. Onda sam rekla: “E, nema te karijere zbog koje ćeš ti, Miro, biti usamljena i napuštena”. Interesantna je bila primedba mog muža: “Ti se družiš sa nekim jako nepristojnim svetom. Kakav je to način da telefon zvoni u pola noći”. Umrla sam od smeha. Zamislite novinarski telefon koji ne bi smeo da zvoni posle 22 sata. Međutim, ipak ga pokrivam jastucima i ostalim improvizovanim prigušivačima.  Aleksandar Đuričić, “Svet” – 08.01.1996.

• Jasna Terzić, “Huper” – 15.06.1996.:U profesionalnom pogledu ona je na mene najviše uticala. Kada sam bila na samom početku novinarske karijere, Orijana mi je objasnila prioritete u životu: da je privatni život na prvom mestu, unutrašnji mir i zadovoljstvo koje čovek mora da ima, a karijera dolazi tek potom. Ako čovek uspe podjednako uspešno da zadovolji i jedno i drugo, onda može samo da zahvali Bogu što mu je podario takvu snagu.

• I dan-danas Mira se jasno seća tog susreta sa Orijanom Falači u Beogradu (“Jedino me ne pitajte za datum, tu sam slaba”). Kada je čula da je Orijana došla u Beograd, poslala joj je poruku da bi jako želela da se s njom sretne i zamolila je da je pozove u bilo koje doba dana i noći. Orijana ju je pozvala usred noći da dođe u hotel “Metropol”.

– Ušla sam u restoran, Orijana je sedela okružena silnim orhidejama i drugim cvećem – sama. U tom trenutku sam sebi rekla: a ne, mene to ne interesuje, lažni sjaj, falš odnosi, ljudi oko tebe koji misle da mogu da izvuku neku korist.

.

Na koji način stiže do najudaljenih mjesta planete

 

• Nikada nisam imala nijednog sponzora za svoja putovanja, jer čuvam integritet i svog imena i onog što radim. Sve što zaradim, imam i što sam imala odmah ulažem u nove projekte, odnosno putovanja. Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Znate šta, svaka porodica ima neke svoje male rezerve i neke male pare. Doduše, moja porodica ne voli rezerve, već je to što ima stalno u nekakvom opticaju. A ja lično volim da imam samo toliko da mogu negde da putujem. Kada sam već na terenu, dovoljno je da imam neke rođake koji će mi omogućiti samo da prespavam i onda nemam nikakvih smetnji da dođem do bilo koga ili čega. Dakle, meni samo to treba, a ne nešto mnogo i posebno. Milorad Doderović, “Narodne novine” – 02.12.1995.

• Šta znači biti slavan? Što se tiče publiciteta, mislim da kad novinar skrene na sebe pažnju, kad ga hvale, kad mu se učini da se odlepio i dobio krilca, tad počinje njegov pad. Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 01.01.1990.

• Koji je Vaš najveći ekskluzivitet do sada? Nedavno sam boravila na Cetinju sa Jelisavetom Karađorđević i dozvolili su mi da snimim ruku Jovana Krstitelja. To je najveća ekskluziva koju sam do sada uradila u Jugoslaviji i dobila sam je na poverenje. Aleksandar Đuričić, “Svet” – 08.01.1996.

.

Šta Miri znači porodica?

• Jednom sam ovde u Beogradu srela Orijanu Falači. Naime, u dva sata po ponoći otišla sam u njen hotel da napravim intervju. I tada sam shvatila koliko sam srećna zbog svog načina života, što imam muža Darka, sina Marka… što nisam izborana i ljuta i što besciljno ne lutam svetom. Porodica je bila i ostala moj najsrećniji kutak, gde se uvek s mirom vraćam. Branka Jeremić-Subota, “Bazar” – 15.08.1992.

• Za mene je kuća sve. Ceo život sam provela pokušavajući da kopiram tu svoju roditeljsku kuću. I sve ono što je iz nje ostalo (nakon smrti mojih roditelja) danas je faktički u mojoj kući. A to me, pored ostalog, čini stabilnom i sigurnom – na nesigurnim prostorima. Još nešto: moja kuća nije novinarska kuća. Ovde ne zvone telefoni, ovde je mir, tišina. Sve je uredno, ispeglano, nema zaostatka veša, nema ručka za tri dana, nema da neko ne stiže, da je neko zapostavljen i da je nešto drugo važnije od ove kuće i ljudi u njoj. Veselin Kljajić, “Kuća stil” – 15.12.1998.

.

O kuvanju i zdravom životu

• Da li kuvam? A šta vi mislite? Naravno da kuvam. Ne znam zašto današnje devojke misle da je jesti u restoranu otmeno. Tamo jedu stalno samo oni koji nemaju gde drugde i nemaju one koji ih vole. Hraniti se u restoranu nije otmeno, nije in… Savetujem devojkama da hitno odu na kurseve kuvanja, da nauče kako se održava kuća… Jasna Terzić, “Huper” – 15.06.1996

“Politika” – 15.04.2010.

Šta nikada ne kupujete? Suhomesnate proizvode, gotova kuvana jela, supe iz kesice, slatkiše, brzu hranu.

Šta se obično može naći u Vašem frižideru? Zelena salata, sada mladi luk, rotkvice, ulovljena rečna riba, pomorandže, povrće.

Šta Vas čini srećnom? Kad se probudim, prva kafa, prvi telefonski poziv, “dobro jutro” mojih najbližih. Čine me srećnom sitnice, detalji, mali pokloni, koji su korisni. Volim da sednem i popijem kafu sa prijateljicom. Ushićuje me kad kod nekoga prepoznam talenat, ljudske sposobnosti koje su natprosečne. Zapamtila sam misao Koko Šanel, koja je rekla: “Žena koju nikada niko nije voleo i koja nikada nikoga nije volela, živela je promašen život”. Emocija je dominantna u životu čoveka. Fatalnost koju gaje neke nove generacije, koja je uglavnom usmerena na privlačenje suprotnog pola, ledeno je hladna i ostavlja jednu vrlo nezadovoljnu generaciju žena. Svetlana Đokić, “Politika” 7 TV dana – 01.02.1995.

• Ja sam iz lekarske porodice i našu kuću je posetilo mnogo i moćnih i bogatih ljudi. A viđala sam ih skupljene na kanabetu dok panično pitaju moga oca: “Gde da ga šaljem, recite profesore, gde? Samo recite, novac nije u pitanju…” A kada bi ti ljudi otišli, tata bi mi govorio: “Zapamti, zdravlje je najvažnija stvar”. I zaista je tako. A meni lično se ispunila i velika želja da imam dete i da sam udata za čoveka koga izuzetno poštujem i ništa bitno ne mogu da mu zamerim. To je ta mala elementarna ljudska sreća. A velikih sreća nema, jer šta znači – velika sreća? Sreću čine sitnice, koje pak čine naš život. Milorad Doderović, “Narodne novine” – 02.12.1995.

• Za mene je sreća da uvek gledam u nešto zeleno, da pored mene bude neko sa kim uopšte ne moram verbalno da komuniciram, ne moram ni da ga dodirujem, ali da osećam neku vrstu razmene emocija, fluida, razmišljanja. E, to najčešće imam u vikendici na Srebrnom jezeru. Meni je zadovoljstvo taj neki mir, nirvana, nedogađanje. Ja se užasno plašim događanja. Kad vidim kod nekog ispunjenu agendu i puno događaja – užasnem se. Pazi, kad dođem kući, ja sam iscrpljena, ne mogu više ništa da stvorim, napišem, da pročitam. Druženje me pak ispunjava, ali samo u onoj meri u kojoj ima interakcije, u kojoj dajem i dobijam. Ne mogu i neću samo da dajem. Puno preživljavam i inače funkcionišem na iznutra, ne na osnovu spoljnih stimulansa. Prosto, ekskluzivno je u meni. Najvažniji su, ipak, zdravlje i umetnost življenja. Dakle, živeti pun život. Zdravo i ispunjeno do kraja. Veselin Kljajić, “Kuća stil” – 15.12.1998.

• Šta Vas najviše ispunjava? Činjenica da sam uspela da se udam, da imam sina, snaju i unuku. Uvek sam davala prednost privatnom životu. Imati ljubav i znati da kuvaš su dve vrlo važne stvari za svaku ženu. Branislava Stošić, “Puls” – 15.06.2003.

Branislav Kovač, “Praktična žena” – 15.08.1992.

1.      Šta vas relaksira? Dobra knjiga, pre svega. Zatim ozbiljna muzika i gledanje televizije, ali – bez tona! Ton obavezno isključim jer televizija je za mene slika i – ništa drugo! Pokušajte jedanput tako da gledate neku emisiju i videćete koliko stvari možete da vidite, što vam uz ton, sigurno, neće poći “za okom”. Takođe, jako se odmaram pišući za novine (Jaoj… blago vama. Primedba B. Kovač). To mi predstavlja posebno zadovoljstvo. Nemam nikakve vikendice, jahte ili neka druga “čuda” koja mnoge ljude relaksiraju. Ja jednostavno sve što imam nosim sa sobom!

2.      Sa kim se druži Mira Adanja-Polak? Gde izlazi?  Družim se i izlazim sa drugaricama iz osnovne škole. One su moji najveći kritičari. One nisu sa mnom što sam ja Mira Adanja-Polak i to me jako raduje, jer ja ne volim upotrebni odnos, ma ko da je u pitanju. Inače, u druženju kao i u braku uvek mnogo dajem ali, isto tako, mnogo i tražim.

3.      Istina vam je svetinja? Da! Uostalom, zbog toga u svom radu nikad nisam doživela demante, ispravke. Može da mi neko kaže da mi prilog nije dobar ali da nije istinit, to sebi nikad ne dozvoljavam. Uvek se bavim – i u poslu a i privatno – samo istinom i ničim drugim! Za mene je laž nešto najgore.

.

Šta imovina predstavlja Miri?

• Za mene imovina nije sreća. Doduše, ona mi daje sigurnost, ali ja volim da imam samo za elementarne stvari u životu. Da platim vodu i struju i da makar malo putujem i nešto novo doživim. I da mogu da finansiram emisiju od pola sata. Ali, ja nemam velikih prohteva u materijalnim stvarima. Vidite, moja porodica je bila imućna, bolje rečeno – jako imućna. I onda, odjednom, nije imala ništa. Zato sam ja naučila da treba ulagati u sebe, a ono što si proputovao niko ne može da ti uzme. Jer, kada imaš veliku temperaturu, ne ređaju ti se slike onoga što imaš, nego onoga što si video. Tako priča i moja svekrva. Milorad Doderović, “Narodne novine” – 02.12.1995.

O ženskim temama

V. Zečević, “Bazar” – 25.01.2008.: Poznata televizijska novinarka Mira Adanja-Polak od najranije mladosti, na svakih dvadeset dana, odlazi na kozmetički tretman lica. Tu dobru naviku nasledila je od majke.

Volim da jedem: Sve, osim slatkiša. Da ne bi došlo do manjka šećera, jedem kremaste torte koje jedino umem sama da napravim. Volim povrće, salatu i ribu više od mesa. Nikada nisam jela konzerviranu hranu, niti suhomesnate proizvode. Sve mora biti sveže kuvano na maslinovom ulju. Nikada nisam bez zelene salate.

Omiljeni sport: Leti je to plivanje. Zimi je to prinudni, neizostavni i redovan odlazak u teretanu tri puta nedeljno, jer znam da mi od toga zavisi zdravlje i kondicija. Obavezna traka i besmisleno dizanje tereta unedogled odmara mi mozak, što je dobro za srce i nervni sistem.

Kako se opuštate: Spavam dobro i dugo. Mogu da zaspim na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Opuštam se čitajući i ne radeći baš ništa.

Lična higijena: Podrazumeva se svakodnevno jutarnje tuširanje kako bih se probudila i suočila sa realnošću. Ne upotrebljavam tečan sapun, već samo sapune sa starom recepturom.

Lice, telo i kosa: Od najranije mladosti na svakih dvadeset dana odlazim kod moje prijateljice Verice Vivode na kozmetički tretman. Ona je učila kod čuvene gospođe Jelene Fedro-Krat, ruske plemkinje izbegle iz carske Rusije, koja je znala tajne dobrog tena. Ne izostajem, a imam sreću da moja prijateljica hoće da vodi računa o meni. Kod gospođe Fedro išla je još moja majka koja mi je stvorila tu naviku. Kosu perem svaki dan, a feniram se kod gospođe Milke preko puta moje kuće. Masažu tela ne smatram luksuzom, već nasušnom potrebom. Uvek ću se odreći nečeg drugog u korist masaže.

Ne žalim kada trošim na… karte za pozorište i operu, restorane, putovanja, avionske karte…

Uvek sa sobom nosim… makazice koje mi redovno oduzimaju na granici pred ulazak u avion. Nikako da naučim…

.

Zanimljivosti

.

Ljiljana Jovanović, “Radio TV revija” – 02.07.1996.

• Celog života tražim brilijant bez greške. Ako je to prijateljstvo ono mora biti pravo, ako je talenat mora biti čist, ako je to ljubav ona mora biti fantastična. Vidim stvari čisto. Mislim da sam idealista. Ja istražujem savršenstvo, nalazim ga u svetu i u ljudima. Ne mogu da prihvatim karakterne greške. Obično ljudi vide fizičke greške, a ja zapažam greške karaktera. I sa tim ljudima ne mogu da komuniciram.

Branislava Stošić, “Puls” – 15.06.2003.

• Kako pripremate emisiju? Imate li neke svoje male rituale? Isto kao kada kuvam. Sve sakupljam, slušam, sugestije primam. Sva pisma čitam. Sa svima razgovaram. Onda stavljam sve na sto i ide ono što je najbolje, što ima neku emociju, što ima univerzalno značenje. Uvek imam tremu kako će da ispadne i uvek mi je sve po prvi put. Saradnici su mi kritičari koji me opominju, zauzdavaju i čuvaju me od mene same.

.

Napomena: Iskreno se zahvaljujem na izdvojenom vremenu koje je gospođa Adanja Polak poklonila Plavoj zvijezdi. Ovaj kolaž je poklon njoj za njen rođendan, u želji da nas još dugo veliča svojim ljudskim kvalitetima i sadržajnim emisijama, na radost svih nas koji taj rad cijenimo i poštujemo!

Jelena Petrović, avgust 2013.