Suzana Spasić – Olju Ivanjicki ćemo tek otkriti

Tokom 2019. godine se navršava deset godina otkako je preminula Olja Ivanjicki. Tim povodom je u kotorskoj galeriji „Kod Homena“ tokom avgusta napravljen omaž slikarki pod nazivom „Oljino carstvo u Kotoru kod Homena”, a ja donosim intervju koji sam napravila sa njenom bliskom prijateljicom Suzanom Spasić, direktoricom Fondacije Olga Olja Ivanjicki.

Kada sam prije nekoliko godina pravila prilog posvećen Njegošu i njegovoj „Noći skupljoj vijeka“, Suzana mi je izašla u susret da predstavljanje pjesme propratim Oljinim slikama na temu Njegoša. Sada je tema ove saradnje Olja, njihovo prijateljstvo, šta je naučila od nje, kakvu je pamti. Da li postoji način da se pogledaju Oljine slike i zaostavština? Uz Suzaninu saglasnost prenosim i dirljivi Suzanin tekst napisan u noći deset godina od upokojenja Olje Ivanjicki.

„Ja sam tada bila osoba koja želi da shvati Olju Ivanjicki ali onako, kako niko nije.“

• Suzana, bili ste Oljina bliska prijateljica. Noć prije nego je preminula bili ste sa njom pored bolničke postelje i pomogli ste joj da stavi masku sa kiseonikom. Da li Vam nedostaje i nakon deset godina otkako je preminula i šta Vam najviše fali iz Vaših razgovora? Čemu Vas je učila?
Svi koji su otišli naravno da nam uvek nedostaju, ali prosto učite vremenom da bez njih idete dalje. Tako je i sa Oljom. Teško je bilo učiti to. Bile smo godinama u svakodnevnom kontaktu, blisko smo ne samo sarađivale, nego se i družile. Imala je Olja dosta prijatelja i svi su joj značili i volela je da se i slažu međusobno što naravno, nije uvek bio slučaj. Ali je naše druženje bilo donekle specifično, pa možda i zbog razlike u godinama. Znate, kad negde dođete mladi i puni snage, pa iz vas puca ta mladost, onda nekako drugačije posmatrate stvari i dajete jednu novu energiju. Mislim da je to bilo kod nas.

Olja je mene pustila jako blizu sebi. A ja sam tada bila osoba koja želi da shvati Olju Ivanjicki ali onako, kako niko nije. I to se valjda nekako i očitavalo pa je na kraju i ispalo tako da se dobro razumemo. Možda sam ja bila neka dodatna snaga u jednom njenom specifičnom trenutku, a ostala sam tu, pa se oslonila na mene. Što se tiče moje mladosti i tih dvadesetak godina kada smo se srele, ona je u mene, nekako usadila jedan pogled na svet, možda malo drugačiji od drugih. Kao kad dobijete jednu šemu, podlogu na koju posle nadograđujete ostalo.

A nedostajanje je uvek isto i kod svih. Nedostaje vam uvek taj neko. I nedostaje vam sve što je taj neko bio. Niko nikog ne može da zameni. Ostane ta jedna tuga kad shvatite da bi neka vest, nešto svakodnevno, nešto s televizije, bilo šta, pa i neki ljubavni problem, taj neko, a u ovom slučaju Olja, potpuno protumačio drugačije od svih i imao bi odgovor kakav niko nema. I onda shvatite da nema drugih sagovornika.

• Gledala sam intervjue u kojima Olja govori o tome kako se tog ljeta – kada će ona nažalost preminuti – priprema izložba posvećena njenom prijatelju Leonidu Šejki u Kotoru. Izložba je trebala biti te 2009. godine, a Olja je pripremala predgovor. Stičem utisak da se iznenada razboljela i prebrzo otišla. Jesam li u pravu?
Da, tog leta 2009. planirana je izložba posvećena Leonidu Šejki, Olja je pisala tekst za katalog, spremljeni su neki neobični predmeti, ali tog proleća, u aprilu, Olji se desio taj peh sa srčanim zaliscima. Možemo reći iznenada se desilo, mada Olja nije kontrolisala srce niti je ranije osećala neke komplikacije. I dobro, u dva meseca je odlučila da li će ići na operaciju ili ne. Pričalo se posle, tako ljudi vole sebi da dozvole da pričaju svašta, da nije trebalo da se operiše. I samo iz tih razloga što se nepravedno govori o bolnici i lekarima koji su Olju lečili, ovo govorim, inače smatram to zaista privatnom sferom o kojoj ne treba previše pričati. Dakle, ko razume o čemu se ovde radi, pukli su zalisci i telo se zamaralo i kad je došao trenutak operacije, Olja je bila dosta iscrpljena. Da se nije operisala, ne bi ishod bio drugačiji, jer bi se verovatno ugušila. Toliko o samoj bolesti i kraju. Možda je nekako i sama bila premorena od svega.Što se izložbe tog leta tiče, nije otkazana i u Galeriji kod Homena umesto omaža Šejki, napravili smo Omaž Olji i Šejki i još jednom ih povezali na taj način. Bilo je veoma dirljivo.

„Olja je bila jedna ogromna energija, uvek pomalo tajnovita, ali nekako sva lepršava i kao da nije ni bila odavde, tiha, uvek malo zamišljena i ćutljiva.“

• Gledali ste je u tom teškom stanju, bolesnu. Ali kada želite vratiti sliku Olje Ivanjicki u svoj um, kakvu je zapravo pamtite?
Moj život posle Olje je i dalje usko vezan za Olju, tako da je ja često pominjem, skoro svakog dana, pa mi je teško i da odgovorim kako je zapravo pamtim. Jer, pamtim sve. I setim se mnogih detalja često. Ali onako, kad bih je zamislila, uvek je vidim kako hoda svojom ulicom Kosančićev venac i kao da pomalo lebdi, nekako je lagano hodala, lepršavo, kao da se trudila da ni taj kamen stare beogradske kaldrme ne naruši svojim hodom. Olja je bila jedna ogromna energija, uvek pomalo tajnovita, ali nekako sva lepršava i kao da nije ni bila odavde, tiha, uvek malo zamišljena i ćutljiva.

• Jeste li je posmatrali kada slika? Kako je tada izgledala?
Olja je volela da joj se čita kad slika. Od malih nogu, od dečjih crteža. Dugi niz godina joj je čitao njen drug dr Rakoni, koji je uživao da pronalazi retke i uvek zanimljive knjige i tekstove. Posle sam tu retku privilegiju imala ja. Tako da sam je bezbroj puta gledala dok slika, sedela bih uvek negde iza njenih leđa, tako da mogu da vidim platno. Znala je satima da slika bez prestanka, ako dobro ide. Ona je živela za dobru sliku. Nekako, tražila je od sebe maksimum uvek, a onda sutradan kad pogleda šta je sve uradila prethodne večeri, pa ako joj se dopadne ili proceni da “nije loše” ona ima elana opet da sedne i satima da slika.

• Da li to znači da ste i Vi znali satima da joj čitate? Šta je voljela da joj čitate?
Da, kad sedne da radi, onda to traje satima. Ako i ne ide najbolje, bar nešto popravlja. Ili crta. Ili sedi i sluša. Čitale smo dosta toga, ali nikad neke romane i beletristiku. Recimo, neke knjige o anđelima je Olja zaista volela i to se čitalo tako što otvorim nasumično negde i samo krenem. Ili misterije, političke knjige, knjige o tajnama, otkrićima, o tajnim društvima, o kosmosu… Tako, neka literatura koja uvek ima uži krug čitalaca. Čak smo na kraju knjige „Večni uslov“, iako je to knjiga pesama, dodale odabranu literaturu, kao jedno navođenje za one koji žele da i sami neke stvari saznaju.

• Šta joj je bilo važno u prijateljstvu i koje osobine je cijenila kod čovjeka?
Olja je volela da ima oko sebe dosta ljudi. Nikog nikad nije odbila sa vrata, kod nje su svi mogli da uđu kad zakucaju. U svoj krug je primala razne ljude i trudila se da prijateljstva traju i da nema loših reči. Nikog nije ogovarala, nije se bavila drugima na taj način, vodila je računa da nekog ne povredi. A i kad bi nju povredili, imala je običaj sebi da objasni da je to samo nečija slabost i da oprosti. Cenila je to trajanje ljudskih odnosa, cenila je privrženost. Volela je duhovite ljude a u suštini imala je lepu reč i opravdanje za svakoga.

„Volela je Crnu Goru, volela je narod za koji je smatrala da ima specifičnu oštrinu i um.“

• 

  Koliko je voljela da dolazi u Crnu Goru i koliko često?
  Olja je decenijama išla kao i mnogi iz Beograda u Rovinj. Imala je tamo jednu mansardu. Do rata. Onda je tu stranicu svog života zatvorila. Neko je ušao u taj stan, pokupio i slike i sve drugo. Tek 2000. ili 2001. pravno je to rešeno. Kada je prodat taj stančić Olja je advokatu koji je to završio samo rekla: „Hvala što brišete moje uspomene“. Nije imala nameru više da ode tamo jer prvo nije više to bilo isto, a ni istih ljudi više nije bilo sa kojima je provodila decenijama leta.

Od 1991. Olja je letovala na Svetom Stefanu, a kasnije je odlazila deo svog letovanja i u Kotor kod porodice Homen, koja je osnovala Galeriju kod Homena i Olja je uvek bila deo te letnje umetničke priče. Volela je Crnu Goru, volela je narod za koji je smatrala da ima specifičnu oštrinu i um. Slikala je Njegoša, čitav ciklus slika mu je posvetila, kasnije i modnu kolekciju sa Kompanijom MONA.

• Pisala je i poeziju. Ako ne griješim, pripremili ste dvije njene knjige pjesama i eseja pod naslovima “Videla sam pre i posle” (1998.) i “Večni uslov” (2008.). Da li za ovaj prilog možete odvojiti jedan dio iz pomenutih knjiga. Lično nijesam nikada čitala Oljinu poeziju.
Olja je pisala, između ostalog i poeziju, ali i prozne zapise. Prvu knjigu 1998. smo sastavile od već napisanih pesama, fragmenata i zapisa koje smo pronašle u jednom starom koferu. Druga knjiga je nastala tako što je Olja tu i tamo ponešto zapisala. Baš prva pesma iz tog novog ciklusa počela je da nastaje tokom jednog leta na Svetom Stefanu. Olja je zapisala Rasipa mi se snaga… Pominjala je u toj pesmi i nekog Radovića koji je prodavao knjige na moru tokom leta i uvek joj pronalazio te “papirne kristale” i važne stvari.

• Kako su nastajale pjesme?
Pesme su najvećim delom nastajale tako što je Olja govorila u diktafon, jer misao kad krene da teče, pisanje je usporava. I moj “izum” da krenemo sa diktafonom, a ja posle sve to skinem, prekucam i sredim, pa ga Olja ponovo dopuni, bilo je spasonosno rešenje i tako smo godinama stvarale te pesme. Kad se dan smiri, kad ne slika više, kad se pije neki kasni čaj, samo krene da “odmotava” te reči. I reči su tekle godinama. I tako su nastale te veoma posebne pesme i poeme u kojima Olja dodiruje zaista najneobičnije stvari. To je jedan filozofski pristup, to nije lirika, to je veoma ozbiljno promišljanje i ono što je Olja smatrala da je važno – prenošenje poruka. Da se nešto važno kaže, da ostane zapisano i da ono samo bude posvedočeno u budućnosti. Zato i tvrdim, Olju Ivanjicki ćemo tek otkriti.

A onda sam od Suzane dobila na poklon knjigu Večni uslov, autorke Olje Ivanjicki. I po prvi put se susrijećem sa Oljinom poezijom. Knjiga je u koloru, propraćena slikama i crtežima autorke, a u gornjem uglu svake desne stranice je Oljin potpis. Prenosim iz knjige pasus iz Oljine biografije:

“O Olji Ivanjicki kao ličnosti svakako bi se moglo puno toga reći. Ona je nepredvidiva, ali sama uvek predvidi i zapanjujuće tačno, skoro profetski, nagovesti mnoge događaje, situacije i stanje u svetu uopšte. Olja vidi sve i pre i posle i unapred, sve joj je jasno. Ona zna da nema nevažnih stvari, sve uzima u obzir. Za Olju sve ima svoju ulogu. Ona je mudrac u krhkom telu žene. Ona je hrabra, egzotična osoba, snažna figura evropske savremene umetnosti i onog najboljeg u njoj. Ona je večni znak pitanja čitavom svetu.”

“Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet.”, rekla je jednom prilikom za sebe Olja Ivanjicki.

Odlomak iz pjesme Rasipa mi se snaga, napisanu tokom boravka na Svetom Stefanu:

“Rasipa mi se snaga,
A ipak, posle jedne duge noći sna bez snova,
Opet je imam na pretek,
Ponesena željom za još nekim podatkom,
Za niz, za vez, za tkanje,
U potrazi za čudom,
Za njima, onostranim,
Dvostranim,
Ravnostranim,
Raznostranim,
Omotanim zavojima reči,
Kao božanske mumije,
Iz više slojeva,
Do dna utrobe i prazne lobanje. …”

Gdje se čuva Oljina zaostavština

Dok sam pripremala ovaj intervju već sam planirala odlazak u Beograd i posjetu mjestima koji su Olji značili tokom života. U prvom redu me interesovalo šta je sa stanom u kojem je stanovala i njenom zaostavštinom. U medijima se pominjala velika suma novca koju je Olja ostavila u cilju da se nakon njene smrti osnuje muzej. O tome je nastavak ovog intervjua sa Suzanom uz fotografije iz ulice i ulaza u kojem je Olja imala svojih 38 kvadrata u kojima je stanovala i stvarala.

• Kao neko ko je poštovao djelo i život Olje Ivanjicki, kao neko ko voli da pogleda njenu ostavštinu, njene slike, knjige, svjećnjake i druge lične predmete, kažite mi gdje mogu poći to da pogledam. Došla bih iz Podgorice, a vjerujem da bi i mnogi drugi došli iz cijelog svijeta.
Trenutno nigde ne možete da pogledate ništa od toga što ste naveli. Ali zaostavština Olje Ivanjicki kompletno je sačuvana i o njoj kao privremeni staratelj odlukom suda brine Istorijski muzej Srbije. I moram reći, brine kako se to kaže “domaćinski”, sve svoje resurse su uložili da dok traje spor pred sudom, a evo to već traje deset godina, nijedna sitnica iz Oljine zaostavštine ne propadne. Koliko su samo uložili truda da preko sedam stotina umetničkih dela, a plus kutije i kutije ličnih predmeta, knjiga, garderobe i svega drugog sačuvaju, očiste, povremeno osveže, da sve bude kao da je Olja juče otišla od nas.

To je pokazano tokom sedam meseci 2017. godine, kada je u Istorijskom muzeju Srbije organizovana izložba zaostavštine. Na preko 2000 kvadrata, prikazano je oko 250 dela, ali uglavnom onih velikih slika, kapitalnih koje su Olji značile, a opet i na toliko kvadrata nije bilo mesta za sve. Jer, izložene su ne samo slike, nego i predmeti koje je Olja sakupila tokom života, deo biblioteke, lični predmeti, porodične i druge fotografije, ponešto što je ostalo od predmeta njenih roditelja, i mnogo drugih “omamljujućih” detalja koji su učinili da ta izložba izgleda spektakularno. Tako da, moglo je tokom tih sedam meseci da se vidi dosta toga, ali se sada čeka da sud završi svoj posao i da se priča pravno dovede do toga da uopšte postane moguće razmišljanje o stalnoj postavci.

• Izuzev izložbe koju ste pomenuli u Istorijskom muzeju Srbije, šta se još organizuje u čast Olje Ivanjicki proteklih deset godina?
Svih ovih godina, Fond Olge Olje Ivanjicki i prijatelji i saradnici bez kojih mnogo toga ne bi bilo moguće, organizuju izložbe i večeri posvećene Olji Ivanjicki, od Njujorka, Vašingtona, Stokholma, Pariza, pa sve do Beograda, Nikšića, Kotora, Prokuplja, Sombora, Novog Sada, Kruševca i mnogih drugih mesta. Olju je kroz 36 izložbi tokom ovih deset godina videlo oko 600 hiljada posetilaca širom sveta, to je zaista zapanjujuće. A na to tek dodajte i ovu izložbu u Istorijskom muzeju koja je dugo trajala i koju je posetilo na desetine hiljada ljudi.

Sjećam se živo Oljinih riječi za jedan intervju da nikada nije otišla iz Beograda – a mogla je otići bilo gdje na kugli zemaljskoj – jer nije mogla da ostavi sve svoje slike i sve svoje stvari. Svaka sitnica Olji je bila važna. Svaka knjiga je za nju bila jedinstvena.
Imam osjećaj da sve što je Olja posjedovala su bili rijetki primjerci jer je Olja bila tzv. “navođena duša” pri nabavljanju tih predmeta, a da ne govorimo o slikama, crtežima, cipelama, bundama, pismima…. U prilog pitanju koje ću postaviti Suzani pomenuću i Oljinu spoznaju kako su slike njenog bliskog prijatelja Leonida Šejke stajale u podrumu 30 godina i kako joj ta mogućnost propadanja nije bila nepoznanica.

• Kao Oljinu blisku prijateljicu Vas pitam, da li se Olja potajno plašila šta će biti sa svim njenim radom i stvarima kada umre, iako je iza sebe ostavila Fond koji nosi njeno ime i veoma pristojnu svotu novca da se osnuje njen muzej. Da li je taj novac još blokiran od strane države?
Olja Ivanjicki je 2007. godine, kao jedini osnivač, napravila Fond Olge Olje Ivanjicki, to je po novom zakonu sada fondacija. Ideja je bila da fond brine, štiti i promoviše delo Olje Ivanjicki, sa krajnjim ciljem osnivanja muzeja. Iza Olje Ivanjicki ostalo je stvarno toliko da može da se osnuje muzej.

Što se novca tiče, nije država zarobila nego je deo zaostavštine koja se rešava pred sudom, pa samim tim nedostupan do kraja suđenja. A ostalo je makar da se kupi jedna kuća i da se organizuje stalna postavka. Ali, sve to tako lepo i jednostavno zvuči. Moram da podsetim, muzej nije samo prostor niti nešto novca da to održava. Muzej bez podrške recimo države ili grada ne može tek tako da opstane, ako želite naravno da to stvarno bude muzej, a ne tek neka mrtva kolekcija koju neko jednom mesečno otvara na par sati. Muzej je kompleksna ustanova i nije ga lako osnovati.

Stalna postavka Olje Ivanjicki, da kažemo Muzej Olje Ivanjicki najbolje bi verovatno funkcionisao kada bi se osnovao u okviru neke jake državne institucije, na primer baš tog Istorijskog muzeja Srbije, koji je sa Oljom sarađivao, koji čuva Medialu i koji ima Olju i u svojoj kolekciji mimo njene zaostavštine. A nekako bi posle toliko truda i čuvanja to bilo i pravedno. Sa druge strane, muzej bi onda mogao sa novcem koji je ostao kao i uz neku podršku možda Ministarstva za kulturu, da organizuje posebnu jedinicu, depandans kako se to obično kaže, dakle, posebnu zgradu gde bi radili kustosi, konzervatori, čuvari, stručnjaci i svi oni ljudi koji su najčešće u muzejima nevidljivi a koji čine njegovo srce i dušu. Jer predmeti su predmeti, a da bi oživeli, potrebni su vam ljudi i mehanizam koji će te ljude da plati i da organizuje.

E sad da se vratim i na prvi deo Vašeg pitanja, o predmetima. Ima kod Olje svega, i Faberžea i Pikasa, ali i nekih predmeta važnih možda samo iz sentimentalnih razloga. Ima preko 80 komada nakita ali ima i bižuterije. Olja je bila kolekcionar donekle, a u stvari je samo uživala da tako skupi raznolike predmete. Ne treba mistifikovati te predmete toliko, oni su značajni, ali recimo da smatram da su ipak umetnička dela Olje Ivanjicki mnogo značajnija. Pre svega zbog toga što nam daju uvid u jedno posebno mišljenje, u jednu filozofiju i čoveka koji je svakim atomom svog bića stvarao. Dakle, predmeti, te bunde nesrećne koje se pominju od početka suđenja, tu su, sačuvani su ali, osim ilustracija jednog glamura koji je Olja volela da neguje i u našim uslovima, ne vrede koliko ti Oljini kapitalni crteži na kojima je zabeležila pa slobodno mogu reći, istoriju i budućnost sveta. Olja je kroz crtež bila i prorok i mudrac, i žena i esteta i posmatrač i neumorni postavljač pitanja svetu oko sebe. Olju će u stvari tek neko naredno vreme ponovo otkriti.

Za one koji nijesu upoznati: na jednoj strani je Republika Srbija koja se zalaže da naslijedi zaostavštinu u slučaju da preminuli nema naslednika, a na drugoj strani je Fond Olge Olje Ivanjicki kojem je Olja sve prepisala. Država je osporila pravo Fondu na nasleđivanje, uprkos svim dokumentima koji su ovjereni u nadležnim institucijama. Tokom godina suđenja, počeli su da se pojavljuju i advokati koji tragaju za Oljinim krvnim srodnicima i time se suđenje odugovlači. Naša sagovornica kaže da su Fond i država došli u suštini na isto, iako su u sporu, i jedna i druga strana se suštinski zalažu za to da se sve sačuva i smesti tako da bude dostupno javnosti i da bude pod okriljem države.

• Olja je željela da živi i poslije svoje smrti. Govorila je da ona ne posjeduje kuće, ali je sa druge strane imala veliki broj svojih zidova na kojima su vlasnici tih kuća držali njene slike. Imala je i svoju pjesmu posvećenu tome. Da li Vam se čini da se država ogriješila o djelo Olje Ivanjicki, zaboravljajući da je ona ipak sahranjena u na Aleji zaslužnih građana?
Suđenje dugo traje, to je činjenica. Možda bi bilo mnogo lakše da se na samom početku našao neko ispred države da konkretnije zađe u problematiku i da je tada država prosto ustuknula, odnosno da nije osporila Fondu pravo na nasleđivanje. Fond je pre samog početka ostavinske rasprave već imao ozbiljne razgovore sa nadležnima u Gradu i Republici da se čim prođe ostavinska to pitanje stalne postavke rešava. I da nije suda, verovatno bi se to rešilo. Ali onda je to krenulo tim tokom i mi smo morali zaista dosta i medijski da nastupamo kao jedna od strana u sporu da ne dozvolimo da se priča svašta po medijima, niti da se zaboravi na problem nerešene zaostavštine. Ali u suštini, posle jedne decenije te agonije sa sudom, ja ću opet reći: ne, država se nije ogrešila o Olju. Država štiti Olju i to mora već jednom da se shvati. Državni muzej čuva zaostavštinu, sredstva koja se troše na to nisu iz Oljine štednje već od države. E sad, da li je moglo brže, možda je i moglo. Ali ne zaboravite, nije samo Olja Ivanjicki problem u kulturi naše države. Setite se, obnavljana su samo u Beogradu dva velika muzeja, pa toliko drugih stvari koje je potrebno rešiti. Olja je volela Žana Koktoa, pisala je čak i jednu pesmu njemu posvećenu i to na francuskom jeziku. E sad, vidite, Kokto je bio zaista veliki. Umro je 1963. godine. Ostavio je prilično jasnu sliku o svojoj imovini, sve rešeno, dosta je tu bilo i novca i veliko imanje. Pa ipak, njegova kuća postala je muzej tek 2010. godine. I to u velikoj Francuskoj u kojoj se mnogo više izdvaja za kulturu. Prosto za neke stvari mora da dođe trenutak.

“Olja je bila jaka energija i naravno bez njenog prisustva i frekvencija kuće postala je drugačija”

• Vjerujem da jeste tada 2009. bili na Oljinoj sahrani. Kada ste nakon toga došli ponovo u njen atelje, da li ste ga zatekli istog bez obzira što je vrlo vjerovatno svaka stvar bila još uvijek na svom mjestu?
Znate šta, ja sam u tom ateljeu bila svih prethodnih dana, dok je Olja bila u bolnici, kao i uvek kad je nekud putovala ili odlazila, ja sam ostajala. Tako i tada. Atelje je bio čuvan sve vreme, nije bilo nikakve mogućnosti da neko nešto uzme, iznese i ostalo.
Posle neophodnih stvari koje je trebalo uraditi u samoj bolnici kada su javili da je Olja umrla, mi smo otvorili kuću za prijatelje. Znate, Oljini prijatelji, ma kako su se posle pojedini ponašali kad je krenula priča o imovini, ipak su bili jedna jedina porodica koju je Olja imala i svi su došli, tužni i zgranuti i svi zajedno smo nekako primali i saučešće i sve ostalo što u takvim situacijama ide. Većina je ostala uz Fond i kasnijih godina, to je naša najveća snaga, ti ljudi koji su shvatili da se borimo za ono upravo što je Olja želela. A nekoliko njih je imalo drugačije stavove i možda i čudne postupke, ali na svakome je da po sopstvenoj savesti radi. Opet, ja sve nešto mislim da oni nisu samo razumeli, a trenutak je bio težak, Olje odjednom nije bilo…. to je zaista bilo teško nekako shvatiti.
Atelje je odmah zatvoren za bilo kakve ulaske, osim nas koji smo ga čuvali i za komisiju koja je na naše insistiranje u sudu napravljena od kustosa Istorijskog muzeja, članova Fonda Olge Olje Ivanjicki i jednog nezavisnog člana. Tri puna meseca se popisivalo i to tako što je svaki predmet opisan i fotografisan a popis tako obiman overen u sudu pred početak suđenja.

• Naišla sam na jedno Vaše razmišljanje da kada ste se vratili tog dana nakon sahrane u atelje, stekli ste dojam kao da je Olja pokupila svu energiju iz svih stvari koje su bile u stanu i ponijela je sa sobom. Da li se nedostatak nje zaista osjećao?
Jednostavno mogu da odgovorim – da. Osećao se taj pad energije u ateljeu, nekako kao da je neki nedostižni vihor prošao i sve to izvukao iz onoga gde je do tada obitavao i onda otišao od nas. Olja je bila jaka energija i naravno bez njenog prisustva i frekvencija kuće postala je drugačija.

• Šta se sada dešava sa Oljinim nekadašnjim ateljeom na adresi Kosančićev venac 19 iz koje su preseljene sve Oljine stvari. Znate li šta je sada u tih 38 kvadrata?
Da, 38 kvadrata i plus veliki depo za slike. Sve je u Istorijskom muzeju Srbije jer je atelje vlasništvo grada a muzej republička ustanova i nije bilo održivo to tako da stoji u ateljeu. Muzej je nekoliko godina deo zaostavštine, ono što je činilo ambijentalnu celinu ateljea zaista držao tu, nedirnuto, sa čuvarima 24 sata i sa održavanjem koje takođe košta. Ali kad neko ne živi u prostoru, znate, neminovno je da nešto počne da curi, prokišnjava, propada, devastira se. Muzej nije imao ingerencije nad samim ateljeom da to renovira, a pri tom je PRIVREMENI staratelj, te takvo stanje nije bilo održivo niti bezbedno za zaostavštinu i sve je lepo preseljeno u depo muzeja. A atelje čeka neko svoje rešenje. Mi smo predlagali da se dodeli Fondaciji pa da tu bude i naša kancelarija ali da onda mi obnovimo atelje i pretvorimo ga u spomen dom Olje Ivanjicki. Čekamo i dalje da neko čuje ovo i možda donese takvo rešenje.

Uz Suzaninu saglasnost, prenosim Suzanin dirljivi tekst napisan u noći 24. juna 2019. U toj noći Olja je preminula 2009. godine.

Poslednji dan, deset godina kasnije

Jednom smo vreme izmerile sekundama. Radilo se o deset godina (315.532.800 sekundi) između objavljivanja dve knjige pesama. Nabrajale šta je sve stalo u tih deset godina.

Da li opet mogu vreme da merim tim kratkim udahom – sekundom?

Da li mogu išta da Ti kažem sada…

Dokle se stiglo i dokle nije, šta je stalo u ovih deset godina ispunjenih Tobom, a bez Tebe…

Ovo je ta noć. Ona noć kada si prizvala anđele da te otprate. Ona noć pre deset godina, u bolnici u Beogradu.

Nema dana da Te ne spomenem. A sve je samo odjek Tebe u meni.

Jednom si u pesmi o Desanki napisala: “Šta da ti kažem o nama danas, o nama još živim…”

Isto pitanje ponavljam u ovoj noći bez sna. Vidim taj naš poslednji trenutak.

Moju ruku na tvom licu. Maska za kiseonik i Ti koja ne kažeš kako već sve znaš. Kao i obično, znaš pre svih. Da je to TA noć. Da je to nešto što očekuješ. Da si spremna iako si uvek odbijala takvu mogućnost – biti mrtav. To se nije izgovaralo. Nestati se ne može.

Znala si. I rekla si ipak da ne dolazim rano. Da pre nego što krenem stavim na Tvoje zamišljeno lice tu masku za kiseonik “da se ne ljute ovde”. Da donesem kataloge osoblju bolnice da vide šta mi to sve radimo. I da ne dolazim rano. I da ponesem malo višanja ubranih sa našeg drveta u dvorištu, onog koje si davno zasadila.

A prećutala si da nisam ja ta koja te večeri odlazi.

Ćutala si. Možda si me probala – da vidiš da li ću shvatiti.

Zažmurila si. Čekala si tu masku. I samo tako, zatvorenih očiju, rekla si tiho: “Anđeli, hajde sad”.

Ne, nisam posumnjala ništa. A trebalo je da znam. Ćutala si. Čekala si trenutak tog prelaska.

Bila je ponoć, počinjao je 24. jun. Kiša je jako padala, kao i ovih dana juna 2019.

Kola na parkingu odjednom su otkazala poslušnost iako nisu bila pokvarena. Jedva smo ih pokrenuli na nekoj nizbrdici. Pred kućom, pomislih da probam i drugi tvoj auto, da li je dobro, jer trebaće sutra za odlazak u bolnicu. I crveni “fuego” otkazao. Ni da mrdne.

I opet ništa nisam shvatala.

Kiša nije prestajala, pucali su gromovi.

Te noći, iznenada me je probudio čudan i strašan san – o nekom velikom gradu koji se ruši. Ličio je na Njujork ali je ostalo nedorečeno koji je grad. Visoke čelične i staklene građevine padale su kao kula od karata. Potpuno probuđena – pogledah u sat – 2.20. Napolju je lomilo nevreme. I jedan prasak nestvarni. Kasnije smo saznali da je grom udario u antenu i pokvario signal.

Ujutro smo se dogovarali kako da sa jednog visokog prozora dohvatimo višnje sa drveta. Oglasio se telefon, jednom. Nedorečen razgovor, kratko. Samo da treba da što pre odem u bolnicu. Opet je zvonilo. Javila se Višnja Vukotić. Smogla je snage i rekla, pusti sad višnje i čaj, idi u bolnicu, umrla je Olja.

Umrla Olja.

Umrla. Nemoguće. Odzvanjalo je – umrla je.

Rušio se taj grad iz sna, u sekundi. Vreme se zgusnulo u sekundu koja je dovoljna da se kaže “umrla Olja”.

U bolnici su bili čudno nežni prema meni. Nisam te više videla jer sve su već sklonili. Samo su mi posle mnogo nekih papira dali jednu groznu crnu kesu sa ono malo stvari. Ne sećam se čega je sve tu bilo. Znam samo da je bila ona jedna četka za kosu… američka, što ne čupa kako si govorila.

Kasnije su mi rekli, reanimacija od sat vremena nije dala nikakav rezultat, nije se ni prst pomerio. Samo si, dakle, otišla. Mirno i dostojanstveno u 2.20. Sa vremenom reanimacije, zvanično si otputovala u 3.37.

I tu je i kraj. I početak. Potpuno nov, drugačiji život.

Praznina. I velika mašina koja je počela da melje na neki nov način. Život mora da teče. Vojnik ima svoju zakletvu i zavet. Dani onda teku kako mogu i moraju. ….

Godinu dana kasnije, osušilo se, bez nekog posebnog razloga, drvo višnje u dvorištu, koje si sama posadila. Onda je umrla i Višnja V. Strašna simbolika koju čovek kasnije poveže i pokuša da sebi objasni. Simbolika je bila u svemu sa Tobom, uvek.

Dani teku po svome.

Šta da ti kažem o nama danas…

Ponekad pomislim, da smo te višnje ubrali samo dan ranije, možda bi sve bilo drugačije.

24.jun 2019, u 2.20h
Prvi zapis o Tebi na desetogodišnjicu smrti, Suzana Spasić

***

Suzana Spasić je autorka edukativnog i inpirativnog sajta Avant Art Magazin Časopis za umetnost i kulturu življenja. Kada sam se pripremala za ovaj intervju svi tekstovi koji bi mi privukli pažnju vodili su me ka njenom sajtu. Važan joj je kvalitet na njemu. Piše ga iz čiste ljubavi, kao i ja svoj blog. Radeći na ovom intervjuu, dodatno smo razmijenile i puno inspirativne prepiske u kojoj sam iskreno uživala. Uz Suzaninu saglasnost prenosim jedan mali dio iz naše prepiske:

“Lično mislim ali nemam s kim da podelim, a to mi je padalo na um više puta dosad, mi trenutno na ovom prostoru (ipak zajedničkom bez obzira na svu politiku) živimo jednu novu renesansu, ali su je donele izuzetne žene. Bukvalno renesansa, kao u Firenci u 15. veku.”

A onda to Suzana podrobno objasni:

“Teško se živi i ljudi vole da to pominju kako je grozno, teško itd itd, a zamislite petnaesti vek i kugu i ratove i užase svih vrsta pa ipak i renesansu, i Leonarda koji šeta ulicama Firence, i Mikelanđela i sve one ljude koji su stvarali…
Tako nekako gledam ja na nas. Nama su žene donele to upravo sada, ali savremenici nikad ne mogu proceniti značaj nekog među svojima.
Pogledajte koliko izuzetnih imamo, a što bi rekla Olja, ne treba da ih bude ne znam koliko: “Kažu da bi deset pravednika spasilo svet, dobro je da ih danas imamo i dvoje”. E u te žene meni lično spada Olja i još njih par.”

Sajt Suzane Spasić iskreno preporučujem, a Suzani se najiskrenije zahvaljujem na ovom intervjuu i želim puno inspirativnih trenutaka za koje će imati vremena i ljubavi da prenese svojim čitaocima. Sarađivaćemo nas dvije i dalje, to je sigurno!

Intervju uradila: Jelena Petrović
avgust/septembar 2019.