Kada smo dogovarale mjesto susreta, gospođa Anđelka Ljumović mi je rekla da to bude u njenom domu: „Zašto u restoranu prepričavati život, kad možemo sedeti ovde i očima videti o tome što govorim?“. Na ovaj susret sam čekala šest godina.
Pauza na izložbi slika
Na izlozbi slika Andjelke Ljumovic. 2019. godine
Bila sam 2019. godine na izložbi Anđelke Ljumović u Tuzima.
Odlazak na tu izložbu je izgledao ovako: saznala sam da se baš tog dana završava njena postavka, a otvorena je do 17h. Bio je radni dan i trebalo je da sam na poslu do 16h, a poslije da trčim do vrtića po djecu. Sasvim je bilo sigurno da neću stići na izložbu do 17h. Tuzi su opština udaljena od Podgorice 20-tak minuta. Iznijela sam problem pred koleginicom i tako smo se obje našle pred tadašnjim pretpostavljenim sa zahtjevom da tog dana pauzu iskoristimo duže nego što to dozvoljava pravilnik firme. Iznijele smo i razlog, a pošto smo bile u potpunosti iskrene: puštene smo.
Od tada je prošlo šest godina. Danas sjedim preko puta umjetnice Anđelke Ljumović. Ona ima 85 i tokom minulog septembra je imala svoju prvu samostalnu izložbu u Podgorici.
Vodile smo opušten razgovor, zato je i pisani dio koji ovdje prenosim pun fotografija i rasterećen uobičajenih djelova intervjua pitanje-odgovor.
Slika Anđelke Ljumović, urađena 2014.godine., a ja sam je uslikala na izložbi u Tuzima
Svakog četvrtka živi susret sa prijateljicama
Veče smo gospođa Anđelka, njena ćerka i ja provele među starim fotografijama, albumima, suvenirima, katalozima sa raznih izložbi na kojima je Andjelka izlagala radove i radovima koje sad aktivno stvara. Ova fotografija nosi objašnjenje – na 50 godina od mature, 2009. godine
Gospođa Anđelka ne voli društvene mreže. Ona pripada onoj generaciji koja voli živu riječ. Zato svakog četvrtka ona i njene prijateljice izlaze zajedno da se ispričaju. To je i početak priče o slikarstvu moje sagovornice:
„To je žensko društvo koje se počelo baviti slikarstvom u Slikarskoj radionici akademske slikarke Tinde Bulatović. Gospođa Bulatović je 1997.godine osnovala školu slikanja „Treće doba“ i tako sam se počela baviti slikarstvom.“
Ali, jasno je da se sa talentom za slikanje morate roditi:
“Jelena, reći ću vam – svi mi koji se amaterski bavimo slikanjem, imali smo od malih nogu smisla za umetnost. U mom Sremu, jer ja sam iz Sremske Mitrovice, svake godine je srednjoškolska omladina imala skupove nalik festivalima. Na tim druženjima su se okupljali slikari, muzički ansambli, sportisti, recitatori, glumci i ta okupljanja su uvek bila u različitim mestima: u Sremskoj Mitrovici, Staroj Pazovi, Rumi, Šidu, Sremskim Karlovcima.
Gospođa Anđelka je od 2002.godine član udruženja likovnih stvaralaca Crne Gore.
„A naše udruženje broji uglavnom Podgoričane. Malo je to neobično jer govorimo o stvaraocima Crne Gore. U Sremu se i danas svake godine biraju najbolje slike amatera i potom se pravi zajednička izložba koja putuje od mesta do mesta. Na taj način se ljudi upoznaju i druže. Ali mi smo zadovoljne što se naša grupa odvojila i što negujemo prijateljstvo. Ima nas desetak žena i svrha našeg okupljanja je druženje.“
U pozadini fotografije vidi se duborez Anđelkinog oca, kao dokaz od koga je gospođa Anđelka naslijedila talenat.
„Porodica je jedva čekala da im se javim, jer tada nije bilo rominga kao danas.“
Lutke su suvenir iz Uzbekistana. Njih prvo primjetite kad uđete u dnevni boravak. „Volela sam svašta da donesem a onda se pokajem. Marame iz Irana, poludragog kamenja, narukvica i nanogica…”
Nerijetko me sagovornica pita zašto sam izabrala baš nju za intervju. Kada bih jednom riječju opisala ono o čemu želim da razgovaram sa mojom današnjom sagovornicom, bila bi to ljepota. Zbog ljepote sam pošla u dom umjetnice Anđelke Ljumović i to je ono što primjetite odmah kada vas ona dočeka na vratima, a potom uvede u dnevni boravak. Složila se odmah sa mnom da čovjek okružen ljepotom ljepše živi.
– Jesu li ovo sve vaše slike?
– Naravno da jesu.
I tu, pred njima, pričala mi je čime se sve bavila i čime se bavi danas u svojoj devetoj deceniji. Gospođa Anđelka je voljela da putuje, a putovanja su počela od 2005. godine na nagovor prijateljice:
„Kada je moj muž umro, prijateljica me nagovorila da počnem da putujem. Prvo putovanje je bilo u Iran, pa u Egipat, Izrael, Jordan, Pakistan, Kašmir, Ladak. Putovala sam i u Uzbekistan, Etiopiju, Jemen, Azerbejdžan, Maroko, plovila Kinom i rekom Jangce, ali i rekom Rajnom od Švajcarske do Danske. Grupu od nas četiri prijateljice su činile Lilica Vuković, Zorica Zec, Mira Folić i ja. Volim prijateljstva i sticala sam ih svuda po svetu, ali sva putovanja su počinjala iz tog jezgra nas četiri. Tada nije bilo rominga kao danas, a moja putovanja su trajala i po dvadeset dana. Porodica je jedva čekala da im se javim.“
Odmah na početku razgovora o putovanjima, gospođa Anđelka mi se pohvalila posebnim darom:
„Moja koleginica mi je rekla da se njen unuk bavi geografijom i tražila mi spisak svih mesta i zemalja kojima sam putovala. Tako sam dobila na poklon kartu sveta sa označenim mestima kojima sam putovala. Taj dar me oduševio, jer kada tako sagledam svoja putovanja, vidim koliko sam mnogo prošla.“
Suveniri iz Jemena. Neboderi su pravljeni od blata, a 1982.godine su uvršteni na UNESCO-ovu listu svjetske baštine. Iza njih je ideja za meni nekadašnjeg hotela Crna Gora, rad Anđelke LjumovićVitrina puna suvenira sa putovanja„Mačka je strašno teška. Kupila sam je ispred Gize. I na granici iz Egipta u Izrael sam htela da je bacim. Ipak je stigla do Podgorice.“
Potreba za lijepim svaki dan
Gospođa Anđelka sada ne putuje jer ne može da stiže društvo, a ne želi da ga usporava. Ali zato ima svakodnevnu potrebu za lijepim. Pokazaću na čemu trenutno radi:
Detalj koji sam uslikala je sa najnovije Anđelkine slike koja se te večeri još uvijek sušila. „Nekad radim na slici kao da me neko tera. Mada, kad ne radim ništa, u devet sati mi se prispava. Ali šta onda da radim u četiri izjutra kad se probudim? I zato uveče stvaram: pletem torbe, kape, rukavice, mantile i dečije pape, slikam, rešavam ukrštenice.“Gospođa Anđelka svima plete, a ova torba je njen najnoviji rad. „Na vratima od sobe uvek visi poslednja napravljena kreacija.“.Poseban detalj u stanu čini ova slika i rekla bih da je omiljena u cijeloj porodici: „Jedan deo slike je slikan, a drugi je lepljen. Počela sam da je slikam u Baru, a onda se po njoj prosulo ulje za sunčanje. Na tom mestu sam naslikala senku i potom iz novina dodavala sličice. U Crnoj Gori nisam izlagala ovu sliku, a po Srbiji je bila na raznim izložbama.“Konzerva od ribe Anđelkinim rukama pretvorena u umjetnost. “Animirala sam i svoju komšinicu da pravi kolaže. I to joj je išlo vrlo lepo.“
“Simonida” takođe zauzima posebno mjesto u dnevnoj sobi, rad Anđelke Ljumović. Sa šeširom donešenim sa putovanja.
“U Crnoj Gori je važno da napravite svadbu.”
Mnogo puta sam slušala priče o tadašnjem Titogradu iz vizure Titograđana. Zato mi je bilo zanimljivo čuti kako su Titograd doživljavali oni koji su došli u njega.
•U Podgoricu, tadašnji Titograd, ste došli 1963.godine. Kakvu ste je zatekli i da li se način života razlikovao od onog koji ste vodili u Vojvodini? Nakon gimnazije spremala sam se za upis na akademiju, ali onda mi je majka umrla od raka. U Sremskoj Mitrovici sam završila tehničko crtanje pri Radničkom univerzitetu za Opšte tehničko obrazovanje i kao tehnički crtač sam radila tri godine u „Srem projektu“. Igrala sam i košarku za novosadski klub, a u Sremskoj Mitrovici sam upoznala budućeg muža, Cvetka, koji se vraćao sa treninga. Bio je već tada završio matematiku, trenirao je fudbal i bio iz Titograda. Tako sam u Titograd došla za Novu godinu 1963.godine kao crnogorska nevjesta. Ispostavilo se da odmah nakon novogodišnjih praznika mogu da se zaposlim u Elektroprivredi Crne Gore i obavljam isti posao kao u Sremu. Moj muž je tada bio u vojci u Mostaru.
Ovo ste vi? “Sve ja! Bilo je lepo.”
• Kakva su sjećanja na Titograd tih godina? Sjajno su me primili u porodicu i kolektivu. U porodici sam bila nevjesta, mada nisam volela da me tako zovu, a na poslu sam bila jedina u tehničkoj službi. Zaista mi je sve bilo divno, ali ipak je sve bilo novo – nova porodica u koju sam došla, nova sredina u kojoj živim, novo zaposlenje. Da se razumemo, ono što sam ostavila nije bilo bolje, ali trebalo mi je vremena da se naviknem na novo. U martu smo se moj muž i ja venčali. Imali smo skroman ručak, što se ispostavilo da je bila greška jer su nam onda, naredna dva meseca, svakog vikenda dolazili rođaci i prijatelji u grupama na čestitku. U Crnoj Gori je važno da napravite svadbu. A živeli smo u Staroj varoši. I kasnije, kad smo kupovali naš stan, mom mužu je bilo važno da je barem blizu Staroj varoši.
Moja sagovornica mi je živo prepričala te dane:
“Na stepenicama u mom Sremu.”
„Tu gde su danas kancelarije Prirodnjačkog muzeja u Staroj varoši, tada je bila škola. Iza nje je bila naša kuća. Pet porodica je živelo u toj zajedničkoj avliji. Najbliže komšije su nam bili Muslimani i živeli smo svi zajedno, kao u italijanskim filmovima koje danas gledate. Prao se veš u kotlu na vatri, širio se zajedno, tepihe smo prali zajedno. Moja svekrva je znala da svrati majke sa decom koje bi čekale autobus preko puta Sat kule, da se okrepe. Kuća je uvek bila puna ljudi, a ljeti bi noću svi spavali u avliji.“
A onda se mladi bračni par preselio u svoj stan, u dio grada Preko Morače:
„U našem prvom stanu, preko puta Elektrodistribucije gde sam radila, imali smo takođe divno i raznoliko društvo i bili smo svi vrlo povezani. To je bilo društvo sudija, bankara, prosvetara, inženjera i nas koji smo radili u Elektrodistribuciji, a svi smo bili iz različitih mesta – iz Slavonije, Budimpešte, Beograda, Vojvodine.“
„Uvek sam volela modu. Među prvima sam imala bikini. I prve pantalone, jer tada se u Titogradu nisu nosile pantalone.“
Gospođa Anđelka je i tada imala smisla za lijepo, a u tome je bilo i smiješnih anegdota:
„Tada nije bilo mnogo garderobe za kupiti, ali pojavila se „Burda“ i po njoj sam počela da šijem svojoj deci. A rodila sam ćerku i sina. Bilo mi je važno da je sve lepo i upareno po bojama. A onda bi Katarina pošla kod svoje babe u Staroj varoši i ona bi joj preko svega što sam spremila da dete obuče u školu navukla dodatni džemper ili nešto što nema veze sa onim što bi obukla ispod, ali je babi bilo važno da đetetu nije zima.“
Zanimljiva mi je priča i o zajedničkom druženju u zgradi:
„Za sva dešavanja smo morali da imamo nove kreacije. Na primer, za Nove godine smo mi, žene, zajedno šile haljine od najrazličitijih materijala – od materijala od kojeg se prave jorgani, od čaršava, gaza. Kad pominjem te dočeke, oni su bili takvi da mladi dugo godina nisu imali želju da idu na slavlja mimo naše zgrade. Bilo nam je svima lepo – mi, stariji, okupljali smo se u najvećim stanovima u ulazu i to je bilo najčešće kod porodica Vujović i Radivković, a mlađi u stanu Ponomareva. Pred ponoć bi se te dve grupe spojile. A Mikica Marvučić bi obavezno pravila bolu. U našu zgradu su znali da dolaze i komšije iz drugih zgrada Preko Morače, govoreći da je kod nas najbolja zabava.“
Prednost kada su roditelji iz različitih sredina je u tome što onda i djeca imaju raznolika djetinjstva. O tome mi priča Katarina:
„Nama je Vojvodina bila doživljaj. Nema kanala gdje se brat i ja nijesmo kupali, pecali ili plovili čunom sa ujakom. A kada nismo bili u Vojvodini, ljeta smo svi iz našeg ulaza provodili na Morači. Tu na Morači, kod hotela Podgorica, su sva djeca iz našeg ulaza naučila da plivaju. Nismo gledali da li je radni dan ili vikend, jer nakon posla spuštalo se na rijeku. Ne znam da li takvog druženja ima više u Podgorici.“
“Da me sad pitaš koliko sam slika u životu naslikala, ne bih znala da ti kažem. Poklonim svoje slike i svaka bude uramljena.” Rad Anđelke Ljumović, 2018.godine. Uslikano na izložbi u Tuzima
• Gospođo Anđelka, čitala sam da ste voljeli modu 20-tih i 30-tih godina prošlog vijeka. Volite li i danas da vidite dotjerane žene na ulici? Obožavam! Ali, reći ću ti, nisam verovala da ću da doživim da mi unuke u svoje tinejdžersko doba raznesu garderobu. To nije bila garderoba koju sam ja nekad nosila, već ona koju sam tada aktivno oblačila. Volim opuštenu odeću i koja se ne pegla. Važno je da se osećam prijatno. Moja unučad mi kažu da me ne mogu zvati babom, već me moja Mima zove baki. I deca naših prijatelja kažu da babom zamišljaju staru ženu sa maramom, i da zato i oni odbijaju me zvati babom.
A Katarina mi kaže da ona ima školske drugarice koje se druže sa njenom majkom.
A šta vas raduje? Samo želim da su mi najbliži živi, zdravi i nemaju nikakvih problema.
“Ćilimi po kojima se ne hoda, nego sanja.”
Anđelka Ljumović sa Petricom Duletić, istoričarkom umjetnosti, na otvaranju Anđelkine samostalne izložbe 15. septembra u Podgorici
U septembru 2025.godine je u KIC-u Budo Tomović u Podgorici otvorena prva samostalna Anđelkina izložba, pod nazivom „Od istoka ka zapadu, igra šarenih niti, magija ćilim“. Moja sagovornica je zadovoljna posjetom izložbe: “Dolazila su i deca organizovano sa školom. Svraćali su i ljudi u grupama.”
A na otvaranju je hol bio ispunjen porodicom, prijateljima i poštovaocima rada Anđelke Ljumović, a za izložbu je istoričarka umjetnosti, Petrica Duletić, napisala:
“Ova izložba je i vizuelni putopis. Pred ovim djelima, i mi postajemo putnici. Anđelkine slike su ćilimi po kojima se ne hoda, nego sanja. One nas uče da u šarama svijeta prepoznamo vlastitu priču, a u tuđoj tradiciji pronađemo odraz vlastite duše.”
A umjetnica je “želela ovom izložbom, da na svoj način: ljubavlju prema domaćoj radinosti, iskustvom tehničkog crtača, i slikarskim umećem, sećajući se svega što je videla i čula u čast ovog narodnog stvaralaštva, da svoj skromni doprinos ovom fenomenu koji se radi svojih vrednosti, nalazi na listi svetske kulturne baštine UNESCO.”
• Ovo mi je prvi put da sjednem preko puta vas nakon šest godina čekanja na ovu priliku. I priznaću vam da sam imala tremu od toga kako će naš susret da izgleda. A ja sam se uvek pitala šta ću vam ja za razgovor. Vodila sam jednostavan život. Nema tu, po meni, ničeg interesantnog. Moje drugarice mi kažu da naše priče mogu biti inspiracija. Ne znam jesu li, ali obavezno vodite sadržajan život i putujte.
Jedan od kolaža koji sam odabrala da pokažem, gospođa Anđelka kod svojih slika na različitim izložbama.
Ovu priču o umjetnici Anđelki Ljumović sam počela danom kada smo koleginica i ja sa posla otišle na njenu izložbu. Da tu priču zaokružim: tog dana smo, po povratku sa izložbe, obje uspješno završile sve zadatke koji su nam ostali i otvorili se tokom našeg odsustva. Dugo je ta anegdota prepričavana u službi.
Intervju uradila: Jelena Petrović U Podgorici, oktobar 2025. godine
• U Podgoricu, tadašnji Titograd, ste došli 1963.godine. Kakvu ste je zatekli i da li se način života razlikovao od onog koji ste vodili u Vojvodini?
A umjetnica je “želela ovom izložbom, da na svoj način: ljubavlju prema domaćoj radinosti, iskustvom tehničkog crtača, i slikarskim umećem, sećajući se svega što je videla i čula u čast ovog narodnog stvaralaštva, da svoj skromni doprinos ovom fenomenu koji se radi svojih vrednosti, nalazi na listi svetske kulturne baštine UNESCO.”
