Dogovor je bio da se Ašhen Ataljanc i ja nađemo ispred Narodnog pozorišta u Beogradu. Mene lično to pozorište podsjeća na lijepa privatna dešavanja, a moja sagovornica je u njemu postala prva balerina Baletskog ansambla sa svojih devetnaest godina. U tačno dogovoreno vrijeme izašla je iz gradskog prevoza i prišla mi sa osmijehom. Padala je sasvim sitna beogradska kiša, a njoj bez kape i sa kratkom frizurom to nije smetalo: „Nisam ni gledala kakvo će biti vreme.“ Odmah sam je doživjela kao ženu spremnu za sve što dolazi, pa bila to i novembarska kiša koja pada sitno ali uporno da vas naposljetku potpuno pokvasi.
Ašhen svuda po Beogradu hoda ili se vozi gradskim prevozom. Kaže mi da živi i radi u centru i sve joj je blizu. Kada sam joj oko vrata vidjela slušalice pitala sam je za muziku, a za nju mi kaže: „Muziku uvek slušam jer me ona inspiriše. Vrlo često kada pešačim slušam muziku ili neko inspirativno predavanje.”
I dok smo u tihom restoranu, kojeg smo izabrale za ovaj razgovor, čekale po porciju kesten pirea sa šlagom, za početak je podijelila sa mnom recept o napitku sa kakaom. Ašhen ga svako jutro sprema umjesto kafe. Iznenadila sam se što je tečnost vruća voda (nikako ključala), ali Ašhen me uvjerava da je uz nekoliko urmi, punu kašiku kokosovog ulja, malo cimeta i kardamona, to savršen jutarnji napitak iz blendera.
“Imam svoju jutarnju praksu kojom počinjem dan.”
Tamo ispred pozorišta, pri našem prvom susretu, izrazila sam želju da se prvo zagrlimo. Ašhen je odmah pristala, zato je sada pitam koliko joj znače zagrljaji i koliko se kao ljudi često grlimo. Ašhen mi odgovara:
„Dvanaest zagrljaja dnevno je potrebno da ostanemo u srcu. Dok radim sa decom primećujem da što su mlađa, češće mi priđu na kraju časa da se zagrlimo. To nam pokazuje da je zagrljaj naša iskonska potreba za povezivanjem, kontaktom i da njih nikada nije dosta.”
• Kada smo dogovarale naš susret rekli ste mi da ste u petak zauzeti cijeli dan, a onda smo se uklopile u subotu. Angažovani ste tokom cijelog dana, ali na vama je uvijek primjetna lakoća. Šta je ono što sebi kažete izjutra prije svih obaveza?
Imam svoju jutarnju praksu kojom počinjem dan a to je meditacija. Ona me poveže sa srcem, višim sopstvom, napuni moje biće energijom koja mi je potrebna da prođem kroz dan.
• Da li se tog rituala držite i onda kada vam ide sve sjajno u životu, kada vam se čini da ste dovoljno snažni i da možete da se opustite?
Vrlo retko, a ako se i desi da preskočim moj jutarnji tretman onda ga odradim popodne. Važno je razumeti da ja taj ritual ne činim što moram, već zato što želim. To je ono što je važno i potrebno mom biću, zato ne postoji razlog da bih to preskočila i sebi uskratila bez obzira na to koliko se dobro osećam. Za duhovnu promenu je potrebno uložiti vreme, kao i za svaku “veštinu” koju želimo da unapredimo.
• Vjerujem da ništa od toga ne možemo postići na silu i da svi prolazimo kroz izazove koji nas dovode do te tačke o kojoj govorite.
Bez obzira koliko je neko otišao duhovno duboko i daleko, uvek postoje izazovi. Mi živimo u trodimenzionalno dualističkoj stvarnost – dobro-loše, noć-dan… Sve ima svoju svrhu, pa čak i bolest, bol, ružno iskustvo. Mi ne možemo sa božanskog plana sagledati zašto se dešavaju strašne stvari i sa našeg stanovišta je izuzetno teško razumeti patnje koje se dešavaju. Nije svako iskustvo duše isto. Postoje određeni dogovori, ugovori, na nivou duše o mogućim iskustvima na ovom planu. Sve je podložno promeni, pa i to. To donekle zavisi od nas, ali ne samo od nas… jer mi živimo u koncenzusnoj stvarnosti sa Bogom pa su u promenu naše realnosti uključeni i drugi ljudi….
„Svaki pojedinac je istovremeno i učitelj i učenik.“
Spremajući se na susret sa Ašhen primjetila sam da uvijek ima istu ogrlicu oko vrata. Objašnjava mi da je to „Cvet života“ i da spada u osnovne simbole Svete geometrije. Kaže mi da „postoji šablon po kojem se crta Cvet života. Sve može da se predstavi kroz Svetu geometriju.“
• Ašhen, jeste li stalno u procesu učenja i istraživanja?
Proces učenja je konstantan, kao i naša promena. Učenja dobijam iz knjiga, video zapisa, ali najvažnije i najznačajnije informacije od višeg sopstva i duhovnih vodiča i učitelja iz drugih dimenzija. Nekad se jave kroz ideju ili kreaciju. Kroz kreaciju i deluje Božanska volja, a ona može biti pisanje, igra, muzika ili čime god se čovek bavi. Sve su to načini kroz koje Božanska svest deluje kroz osobu.
Informacije, u principu, dolaze same. Ponekad je potrebno i vreme. Život se može promeniti za jedan dan. Dovoljno je da pogledam sebe kako sam nekada menjala kompanije: jedan poziv i jedna ponuda mogu sve da izmene. Situacija, prijatelj ili partner, sve može da bude prenosilac poruka, saznanja… Gledano tako, svaki pojedinac je istovremeno i učitelj i učenik i baš tako funkcioniše ovaj svet.
„Bilo je jednostavno – kada mi više nije bilo lepo, ja bih odlazila“
Čitala sam da je Ašhen kao djevojčica maštala o umjetničkom školovanju u Rusiji i Londonu. Ona se nijesu dogodila jer njeni roditelji nijesu razumjeli njene želje. Zato mi se čini da je kasnije, tokom odrastanja, Ašhen odlučila da sama ispunjava svoje želje i počela da putuje bivajući dio raznih plesnih kompanija. Dok obje jedemo kesten pire Ašhen mi govori o tome:
„Moj život bi sigurno izgledao drugačije da su oni imali malo sluha. Ne krivim ih jer nisu ozbiljno sve shvatili, a moj posao je takav da talenat mora na vremena da se prepozna i radi na njemu. Kada je balet u pitanju, dete mora da se podrži kada ima već deset godina. Sa osamnaest je kasno. Tako da bi moj život bio drugačiji da sam imala podršku da se školujem na primer u Londonu, ali nisam.“
• Ali onda ste odrasli i krenuli u svijet…
Uvek sam želela da putujem i učim. Zato i jesam nakon nekoliko velikih kompanija, koja su imala po samo nekoliko gostovanja po sezoni, izabrala da polažem audiciju u onoj koja je podrazumevala putovanje devet meseci godišnje. Ta želja mi se ostvarila. U Italiji sam živela devet godina, a dio te kompanije sam bila šest godina. Sezona nam je trajala po devet i po meseci i uvek smo bili na putovanjima.
• Šta je tada bilo važno?
Bilo je važno da osećam ushićenje i da mi je dobro. Bilo je jednostavno – kada mi više nije bilo lepo, ja bih odlazila. To bi bilo onda kada bi me gušila ili opterećivala sredina i kada bih igru počela da doživljavam kao posao. To mi se ne bi dopadalo i tada bih menjala sredinu. Uvek su to bili razlozi mojih promena.
• Kada dođu djeca onda i te želje pomalo utihnu. Da li katkad osjećate da ste sada zbog njih u nekom ćošku iz kojeg tražite razumijevanje kao nekada što ste željeli od svojih roditelja?
Nikako. Ja sam prvo dete dobila sa svojih 38 godina i verujte da sam do tada imala sasvim dovoljno prostora da udahnem mnogo vazduha. Volim ja i sada putovanja, ali sada putujemo zajedno. Barem još uvek, dok ne porastu još malo a onda ćemo videti kako će to ići.
Djeca Ašhen Ataljanc i moja su približno istih godina. Često se sjetim savjeta koji je Ašhen dobila od parapsihologa Rubena Papiana kada ga je pitala šta da čini tokom njihovog odrastanja, a da ne pogriješi. Savjet je bio: „Samo se ne miješaj .“ Pitala sam moju sagovornicu da li taj savjet i dalje važi. Rekla mi je:
„Sada i da hoću da se mešam više ne mogu. Deca sada ulaze u godine kada se bore za svoj prostor i to je u redu. Važno je da znaju da imaju sigurno mesto iz kojeg mogu da odu i u koji mogu da se vrate kada god požele.“
Mame uvijek vole priču o svojoj djeci zato je nastavljamo:
„Nakon što sam rodila Ani, dogodila mi se prva i jedina godina koju nisam radila s tim da sam nakon šest meseci počela da vežbam. Nakon godinu dana od rođenja moje ćerke bila sam u formi i počela da ponovo igram.
Kada se sin rodio, okolnosti su bile takve da sam morala da se vratim poslu znatno ranije i zbog toga mi je žao. Nosila sam ga sa sobom u školu, na intervjue, časove u baletskoj sali dok bi on spavao u marami… Sa ćerkom sam se prvi put odvojila kada je imala pet godina, a do tada je bila sa mnom na turnejama, u pozorištima, na probama i sastancima.
„Svoju decu moram da pustim i dam im pravo na izbor.“
Pored svih duhovnih tema o kojima smo razgovarale, dotakle smo se i priče o hrani. Na preporuku Ašhen, nekoliko puta sam pravila porodici arapsko jelo koje se zove tabule.
„Je li porodica htela da jede? Jelena, samo začinite sa dosta peršuna, limuna i maslinovog ulja. Ja od skoro u kus kus stavljam i nigella seme, pa i povrće, tofu, leblebije i šta god da imam u kući.“ – Ašhen je puna savjeta.
Ašhen i dalje svakodnevno kuva djeci, bez obzira koliko ima poslovnih obaveza:
„Meni kuvanje bude kao neka vrsta meditacije, s tim da nekada budu dani kada ne mogu da stignem, pa skuvam samo pirinač, krompir, salatu ili paštu.”
Taj opušteni dio našeg susreta me podstakao da podsjetim Ašhen na riječi njene bake koja je govorila da onaj ko ne voli da jede, ne može ni da kuva. Ašhen mi kaže:
„To je tačno, a ja volim da jedem. U principu ja jedem sve, osim mesa. Meso i dalje ne spremam deci, ali oni ga jedu mimo naše kuće. Ja ne želim da deci namećem ono što ja mislim da je dobro. Oni moraju sami da odluče, a ja mogu da im bude primer: moja deca vide da ja ne jedem meso, da meditiram, da umesto kafe pijem kakao… Svoju decu moram da pustim i dam im pravo na izbor.“
„Igru kao takvu bih ponovo izabrala, ali sva ta disciplina me vrlo iscrpela“
• Ašhen, vi u vašoj školi baleta radite sa djecom do 16 godina. Da li su oni spremni na spartansku disciplinu koju ste vi prošli kao dijete, a vjerujem da je namećete sebi i danas kao žena?
Vrlo mali broj dece se odlučuje na profesionalni trening. Na časovima koji su dva puta nedeljno i bude dece, ali na onima koji su pet puta nedeljno, pa još nekada ti časovi traju i po tri ili četiri sata – je vrlo mali broj. Takvi časovi su bili i kada sam ja bila dete i njihovih godina. Ceo dan bih bila u školi, od ujutru do uveče. U to vreme sam išla u baletsku školu, a u istoj zgradi smo imali opšte obrazovne predmete i baletske stručne predmete.
• Za balet kažu da je vrhunska disciplina. Sada dok razgovaramo mislim da ste vi taj vrhunac postavili sebi kao zadatak u svim apektima svog života, jesam li u pravu?
Da, u pravu ste ali to nije dobro. Igru kao takvu bih ponovo izabrala, ali sva ta disciplina me vrlo iscrpela. Nisam upoznala igrače koji umeju drugačije. Ja sam perfekcionista u svim aspektima – u radu sa decom, u odnosu prema sebi, u kućnim poslovima, u kuvanju…
• Imate li zaista i vi momente kada pregorite?
Da, imam i ja takve momente a društvo kao da očekuje da ih nemate. Ja sad učim da pustim: učim da prihvatim da je u redu da sam u pidžami do četiri sata popodne kada sam slobodna, da je u redu da jedan dan ne skuvam ručak već da naručim, da je u redu ako ne sređujem kuću svaki dan, da je u redu da ostavim sve i izađem na susret sa drugaricom. Verujte da još uvek to učim jer je teško reprogramirati se. Ja i sada nekoliko puta nedeljno idem u teretanu, a časove držim svaki dan.
• Da li se naljutite nekad na svoju djecu?
Desi se i meni, kao i svakoj mami. Povisim katkad ton kad su razbacane stvari po kući, kad ih moram po nekoliko puta zamoliti da stave posuđe u mašinu… Svakoj mami su to normalne situacije jer želimo da decu učimo odgovornostima. Ali kada su u pitanju međuljudski odnosi i postupci, tu se konstantno iščuđavam. Vremenom sam naučila da sve razumem i da postavljam granice. To nisam znala, a sada se ta granica ne prelazi.
“Zahvalnost na tom čudu zvanom život je svakodnevna.”
• Prateći vaš rad, znam da djecu kojoj predajete znanje baleta, ne učite samo baletu i pokretu. Da li im govorite o zdravlju, o ishrani, mislima, govoru, riječima koje upotrebljavaju u tom govoru? Mislim da sve to čini vas kao cjelinu koju biste rado prenijeli drugima kao fantastični učitelj koji hoće da inspiriše.
Nije svako dete isto i svakom prilazim na drugačiji način: neko dete moram više da bodrim da izdrži kada se umori, nekom treba više čvrstine, nekom mekoće… Neko dete bi trebalo da savlada strah od javnog nastupa ili nesigurnosti koju nosi u sebi, neko izazove u porodici… Ono što je važno jeste da to vidim na deci i da se trudim da svakom dam ono što mu je potrebno. Nekada prođemo i kroz meditativni proces, učim ih kako se diše…
• Hoće li da vas poslušaju?
Hoće, nekad dođe do toga da me roditelji mole da razgovaram sa njima. Nekad mi kažu da sam veći autoritet od njih i da je to nešto najbolje da im ja kažem. Bilo bi interesantno da se napravi razgovor sa decom a da ja nisam prisutna, pa da onda čujemo njihovu priču. I meni i mojim kolegama, koji radimo u školi, bi to bilo interesantno. Jedne godine smo napravili predstavu u kojoj su deca imitirala svoje predavače. Bilo je vrlo zanimljivo. Mnogo sam se smejala.
Ašhen zbog svoje djece i posla živi u centru Beograda. U protivnom veliki grad ne bi bio prvi izbor za život. Voli da je okružena ljepotom i ona joj je važna u životu. Voli vodu, a kada bi zamišljala svoj život bio bi uz rijeku ili jezero. A ako bi bio grad, onda bi to bilo manje i mirnije mjesto koje automatski nudi i mirniji tempo života.
• Ašhen, postoji divna vaša rečenica: „Balet me naučio da obožavam život.“ Da li ga i sada obožavate?
Kada znate da je 75 triliona ćelija skupljeno u jedan grumen svetlosti koji nazivamo mi, onda je zahvalnost na tom čudu zvanom život svakodnevna.
Bila je subota kada smo Ašhen i ja uradile ovaj razgovor. Pitam je na kraju kako će provesti ostatak vikenda i kako ih inače provodi. Kaže mi da svaki drugi vikend radi: „Uglavnom se vidim sa prijateljima. Volim i odmore, mada uglavnom imam nešto isplanirano. Volim i da nadoknadim san koji sam izgubila tokom sedmice.“
• I na kraju našeg susreta kažite mi šta je važno?
Život je sakralan svet i on je važan dok ga imamo u ovoj formi. Postoji divna rečenica koja kaže da ćemo jednog dana svakako svi postati anđeli, ali sada bi trebalo da živimo ovo što smo dobili na poklon. Sve što naš život sadrži je važno.
Intervju uradila: Jelena Petrović
U Beogradu, 30.novembra 2024.godine
