U petak 13. septembra sam se premišljala da li se učlaniti u Baletsku trupu “Ballo”.
U subotu sam se prijavila i u svoj dnevnik zapisala: “Ne znam kako ću se snaći.”
U ponedjeljak je bio moj probni čas.
“Ajmo, krećite se po sali da osjetite prostor…” – rekla nam je na početku časa Tamara Vujošević-Mandić, baletska pedagoškinja i koreografkinja. I tako je sve počelo.
“Dragi prijatelju Ž.”
Tokom septembra sam zapise kroz svoj dnevnik počinjala riječima: “Dragi prijatelju Ž.”
Bila je to inspiracija preuzeta iz monodrame koju je baš tog septembra igrala Vanja Milačić predstavljajući lik Nadežde Petrovićeve. Nadežda se u pismima svom prijatelju Ivanu Meštroviću obraćala riječima “Dragi moj prijatelju M.”.
Tako sam nakon prvog časa baleta, a obraćajući se svom Životu kao prijatelju, zapisala:
Dragi prijatelju Ž.
Kako lud dan: imam 44 godine i večeras sam imala svoj prvi čas baleta. Balet! Ne mogu vjerovati. Nakon ovog časa poželjela sam da smršam, da se hranim zdravo, da hodam pravo, budem zdrava i što više živa! Kakvo veče!
I tako je nastavilo da se događa…
„Ješka, ne sabijaj se u bokove!“
„Ješka, isteži se ka gore!“
„Ješka, ispravljaj leđa!“ … vikale bi Tamara i Nada ne odustajući od mene i drugih polaznika, a svaki čas bi završavali aplauzom upućenom jedno drugome.
„Balet me naučio da obožavam život“
Za bratanicu sam tih sedmica napravila svoj umjetnički rad – balerinu. Zoja je tada napunila čitavih 5 godina i njena ju je mama tog istog septembra počela voditi na balet. Ples je postala ista strast tetke i bratanice.
Kažu da svako čudo traje dva dana bez trećeg.
Ja sam nakon svog trećeg časa svratila da kupim mirišljavu kupku i ulje za opuštanje.
Tabani i prsti su počeli da me bole a ja sam zbog toga bila presrećna.
Pravila bih skokove u kancelariji kada god bih ostala sama ili poslovnim hodnicima kada nema nikoga.
Od tog trećeg časa sam uvela i ritual da stopala potopim u lavor tople vode, pa bih užitak završavala snažnim turpijanjem i masiranjem uljem od lavande za bebe.
Bio je to ritual zahvalnosti vlastitim nogama što uspijevaju da izdrže svaki moj skok.
Poslije četvrtog časa sam zapisala:
„Balet je Ašhen Ataljanc naučio da obožava život“, šaputala sam u sebi dok sam u dijagonali pravila baletske skokove i pokušavala da zadržim ritam sa drugima.
„Naučiće i mene“, dovršavala sam misao dok su mi kaplje znoja padale na parket, a ja ih krišom brisala šputkama.
I te šputke mi je kupila majka davno, pred udaju. Svih 15 godina sam ih držala uredno posložene u kutiji, nikada ne sanjajući da ću ih po prvi put obuti na času baleta. Proći će sigurnih par mjeseci kada se osmjelim da majki kažem gdje idem ponedjeljkom i srijedom.
Već u oktobru Tamara mi je rekla da kod mene vidi boljitak. Meni je to bilo mnogo važno!
Prošli su oktobar, novembar, decembar…
Tokom februara sam zbog sezonskog virusa i lošije krvne slike morala da pauziram i vratim se kroz nekoliko propuštenih časova, uz dogovor sa Tamarom da se ne forsiram.
Vremenom sam opet bivala jača.
Vremenom sam prestala da objašnjavam
U martu i aprilu su mi srijede bile najdivnije: nakon dramske radionice na Cetinju, autobusom sam uspijevala da na vrijeme stignem u Podgoricu, pripremim ručak i u 19h budem na času baleta. To su bile ubjedljivo najdivnije srijede prepune kreativne magije!
“Ajmo, unesite svu energiju!”
“Dajte sve od sebe inače ponavljamo sve iznova!”
“Ješka, uradi energičnije ovaj pokret!” – Tamara je bila neumorna i izvlačila iz nas maksimum.
Kada sam počela sa časovima, za odlazak na balet je znao samo moj muž. Ako bih srela neku poznanicu koja bi čekala svoju ćerku sa probe prije naše, rekla bih da sam tu zbog prijateljice.
Vremenom sam prestala da objašnjavam bilo šta.
Vremenom je i ostatak šire porodice saznao gdje sam dva puta sedmično.
Vremenom su i svi prijatelji imali razumijevanje za moju nedostupnost dva puta sedmično, a bila bih odsutna sa časova jedino u sedmicama koje bi se poklopile sa mojim popodnevnim dežurstvom na poslu.
I onda smo 28.maja uspješno završili svoju baletsku školsku godinu.
Završnu, treću, koreografiju smo savladali dajući maksimum svoje energije.
***
Za desetak dana punim 45 godina.
Nove šputke koje sam obula minulog septembra su se izlizale i postale klizave, a na par mjesta su i progledale.
I zbog toga sam srećna.
I ovaj moj mali vremeplov koji sam napisala uz pomoć svojih zapisa iz dnevnika uliva veliku radost.
Tokom školske godine uspješno smo obradili tri koreografije.
Poslednja je bila najjača i na nju smo svi posebno ponosni.
“Tamara, hvala što nijesi odustala od mene onomad na početku.”
“Ješka, hvala tebi što ti nijesi odustala od sebe.” – odgovorila mi je Tamara na kraju završnog časa.
I na kraju, za sebe: Ješka, bravo!
Napisala: Jelena Petrović, maj 2025.
