U nekom dijelu susreta mi je otvoreno rekla: „Jelena, kada radite ovakav posao morate odmah shvatiti: suština nije da se obogatite. To shvatate vrlo brzo, ali važno je funkcionisati i da bude stalno zanimljivo.“
U prostoru je sve mirisalo na nove knjige, čist lakirani parket koji sa šarmom pucketa pod nogama i prostranost. A u pozadini je svirala lagana muzika. I ta atmosfera je bila dovoljna da Dragana i ja napravimo ovu inspirativnu priču.
Kada sam sjela na stolicu nedaleko od radnog stola Dragane Poljak, na radnoj površini je bila otvorena stranica rokovnika a na njoj je krupnim slovima pisalo: IDEJE. Volim žene sa idejama! I pošto vrlo cijenim svoju intuiciju, Draganu sam prepoznala kao ženu sa idejama i dogovorila ovaj susret. Otvorila mi je vrata svog Književnog salona “Kirka”, koji se nalazi u Beogradu, u Njegoševoj ulici 73.
“Ovde niko ne dolazi zato što je zalutao.”
– „Jeste li baš iz Crne Gore?“ – pitala me dok smo vodile neobavezni razgovor da se upoznamo.
– „Da, došla sam na beogradski sajam knjiga i iz Podgorice sam.“
– „Moj deda je iz Kolašina.“
Kada sam se spremala za intervju vidjela sam da je Dragana rodom od Medenica, tako da je jedno od pitanja bilo da li je iz Kolašina. I tako mi je ispričala:
„Moj deda po ocu je Milinko Medenica, iz Kolašina. Bio je profesor književnosti i direktor Dvanaeste beogradske gimnazije. Kada sam počinjala ovaj posao upoznala sam ljude koji su ga poznavali. Od dede sam dobila nasleđe da volim književnost, te se iz te ljubavi iznjedrila ideja da napravim ovaj književni salon. Zapravo, bilo je tu previranja – da li otvoriti advokatsku kancelariju ili salon. Jedina prepreka je bila treći sprat.“
Interesovalo me da li to zaista može biti prepreka.
„Ja imam sreću sa ljudima koji dolaze u ovaj prostor. Morate voleti književnost, odlučiti, a onda se popeti na treći sprat. Ovde niko ne dolazi zato što je zalutao i verujte da mi se stariji ljudi nikad ne požale. To je ta garda od koje bi trebalo učiti.“
Volim kada se opustim u razgovoru sa svojim sagovornicama i tada uživam da ih slušam:
„Pišem za kulturni dodatak „Politike“ koji izlazi subotom, tako da sam u svetu pisanja odavno, još otkako sam bila mlada novinarka. Onda se desilo da sam se orjentisala na advokaturu, a potom opet vratila prvoj ljubavi. Volim knjige i volim da čitam.“
• Kakva je bila prva zamisao ovog prostora?
Da se ovde napravi nešto što će biti internog tipa za moje prijatelje koji vole književnost. Otvaranje je bilo u oktobru 2022. godine i prisustvovalo je preko 60 ljudi. Knjiga mojih tekstova pod naslovom „O piscima i događajima“ je tada objavljena da bi obeležila početak. Ljudi su bili oduševljeni konceptom i pričalo se o značaju knjige. Postojalo je kod ljudi mišljenje da je nastupilo vreme koje ne ide u korist knjige. I ja sam toga bila svesna.
• Jeste li se plašili da nećete uspjeti?
Bila sam svesna tog mišljenja ljudi, ali nisam imala šta da izgubim. To je želja, a kada vas ona vuče onda ste spremni i na rizik. Ovde je okvir već postojao i trebalo je još poraditi na energiji da se ljudi okupe. To je tako krenulo: spontano. Niko nije znao u kom pravcu će se ova priča razvijati, iako sam imala mnogo značajnih gostiju.
• Otkako imate književni salon imate i mogućnost da ukažete na ono šta je vrijedno. Vjerujem da to i jeste svrha vašeg truda. Bude li uvijek prepoznat?
Ja sam uvek imala osećaj. Drugi ljudi imaju sposobnost da prepoznaju ideju, ali nedostaje im poverenje. Danas je sve lako kvarljivo. Mene ljudi uvek iznenade svojom brojnošću u kojoj dođu.
„Stvarno mislim kada kažem da je ovde svaki put prisutna specijalna magija.“
Dragana Poljak je deceniju radila kao advokat. Iako sam naišla i na podatak da je pisala za „Politiku“, „Praktičnu ženu“ i druge listove i magazine, te i objavila knjigu „O piscima i događajima“, pitala sam šta ju je potaklo da napravi taj prelaz u književne vode. Odgovorila mi je:
„To jeste neka vrsta odvažnosti. Prvo, moja istraživanja o književnim francuskim salonima su me podstakla na ovakvu priču. Te žene u istoriji su bile situirane, ali su ipak htele da imaju nešto ovakvo.
A onda se desila korona i naši životi su počeli da se kreću čudnim pravcima. Tada je bio obesmišljen živ kontakt sa ljudima. Tako da sam prvo pomislila da uz advokatski posao probam paralelno držanje salona, a onda sam se ipak orjentisala samo na ovo iz čiste želje i ubeđenja da tu nešto može da se napravi. Nekako je i kod mene došlo do zasićenja poslom u advokaturi, a s druge strane me stigao poriv da dokažem da ljudi vole kulturu, knjigu i susrete ali da nemaju mnogo prilika. Svi koji dođu u ovaj prostor, a imala sam razne događaje, imaju osećaj topline. I energija bude uvek drugačija. Ovim prostorom su prošla značajna imena iz svojih oblasti i stvarno mislim kada vam kažem da je svaki put prisutna specijalna magija.“
• Što smo stariji da li je lakše ili teže odlučiti?
To zavisi od čoveka. I u advokaturi nije utaban put i sve morate da radite sami i u kontaktu sa ljudima. Istina, advokatura jeste unosnija. Ali, s druge strane, možda je ovo nešto gde sam htela da se oprobam i da vidim može li jedna, naizgled utopijska zamisao, da funkcioniše. Svi mi imamo faze i u ovoj sada sam se orjentisala na nešto što me ispunjava. A to dalje znači da ako radite ono što vas ispunjava, svakako ćete stići i do rezultata. U svemu morate uložiti celu sebe, a to imate baš u ovoj mojoj priči.
• Kada vas slušam punu entuzijazma, rekla bih da ste veliki vizionar.
Ne znam, ali sam po prirodi uporna. Imala sam i ja momente kada sam mislila da ova ideja neće opstati, ali sa druge strane izdržavamo se od radionica. Imali smo radionicu kreativnog pisanja koju je vodio književnik Miomir Petrović. Zorica Tomić je takođe držala seriju svojih predavanja i od takvih dešavanja se izdražavamo, uključujući i prodaju knjiga koja se vrši elektronski i uživo. Dešavaju nam se i ekskluzivne promocije, kao sa Svetislavom Basarom koji je izdao novu knjigu i prva promocija je bila Službenom glasniku, a druga kod nas. Jelena, kada radite ovakav posao morate odmah shvatiti: suština nije da se obogatite. To shvatate odmah, ali važno je funkcionisati i da bude stalno zanimljivo. A meni još uvek jeste jako zanimljivo.
• Jeste li srećniji sada ili u advokaturi?
Meni je ovo ispunjenje. Ja se ovde susrećem sa ljudima koji se oduševljavaju živom kontaktu sa piscem. A pisci, sa druge strane, uvek imaju šta da kažu. Nikada to nisu prazni razgovori. Ne postoji književno veče ili događaj koji je u ovom salonu prošlo osrednje.
„Događaji u našem salonu se prepričavaju.“
• Šta je presudno za takav osjećaj gostiju i publike koja dolazi da isprati dešavanje?
Ti ljudi na ispravan način dožive ovaj prostor, a pogotovo kada imaju publiku koja ih pomno prati i kada se otvori diskusija. Jelena, znajte, uvek ćete naići na neku vrstu prepreka ili usporavanja. Ali ako vi to radite sa vašim ubeđenjem, samo nastavite bez brige dalje. Moja dosadašnja iskustva su samo pozitivna. Nemam zamerke od gostiju jer ljudi koji dolaze znaju koliko je teško organizovati i realizovati jedan ovakav kulturni događaj.
• A poznavajući vas ovako kratko dok razgovaramo, možda vas ta kritika i ne bi mnogo pokolebala dok god vi pred sobom znate da dajete maksimum od sebe.
Ne bi, jer se uvek trudim. Osluškujem želje ljudi koji dolaze u ovaj prostor. Čak i kad pravim dogovore, uvek se trudim da događaji imaju sled. I svi gosti do sada su mi se odazivali. Možda jeste bilo problema na početku, ali sada je sve postalo takvo da imamo mnogo ideja, da katkad pomislim da će mi prifaliti vremena.
• Dragana, kakav je intezitet održavanja književnih večeri? Šta predlažete u tom dijelu, ako ikada budem imala hrabrosti da imam ovakav salon u svom gradu?
Mislim da je najbolje imati jedno dešavanje u sedmici ili dve nedelje, jer vi morate sebi da ostavite i prostor za najavu. Ljudi treba i da saznaju za vašeg gosta. A onda je važno i da osluškujete i ostala dešavanja u gradu. Na primer, meni su govorili da je vreme kada se dešava beogradski sajam loše za kulturna dešavanja u „Kirki“, a ispostavilo se potpuno suprotno.
• Da li vam gosti i publika lako dolaze? Treba li vremena da ih ubijedite?
Sve je na preporuku. Događaji u našem salonu se prepričavaju. Nemamo velika oglašavanja, osim na društvenim mrežama književnog salona. Nikada mi do sada ni jedan gost nije otkazao promociju, čak ni Filip David koji ima preko 80 godina i koji mi je rekao da nije siguran da bi mogao da je održi. Jelena, meni je važno da naši gosti znaju da mi imamo određeni pravac. Uglavnom su to stariji autori jer su iskusniji, dugo traju i nije lako doći do njih. Takvi ljudi imaju šta da ispričaju.
• Puno toga se dešava prije same realizacije književnog dešavanja u salonu. Da li i vi sazrijevate kroz sve te situacije u poslovnom smislu?
Ja se po prirodi uvek preispitujem. I moji planovi i ambicije su takvi da uvek može šire i bolje, ali moram poštovati i specifičnost i ograničenost prostora. Dešavalo se da i prostor u kancelariji bude popunjen publikom želeći da čuju mog gosta, iako ga iz tog prostora ne mogu videti.
Ja sam za Književni salon “Kirka” pročitala kod Alis Marić. Žena je iz Zagreba, uređuje sjajan blog „Čitaj knjigu“ i njene preporuke uvijek cijenim. Ispričala sam to Dragani i to me potaklo da je pitam gradi li povezanost sa regionom i ljudima sličnih interesovanja. Odgovorila mi je:
„Alis me pitala da poseti mene i književni salon i to me obradovalo. Ona je preduzimljiva žena koja je u svojoj državi, a i šire, napravila čudo. Ima neverovatno mnogo dobre energije i pritom prelepo izgleda. Suština ovog posla u salonu je ta što ja uvek upoznajem različite ljude, koje možda ne bih imala priliku da upoznam da sam u nekim drugim poslovima. Svako od tih ljudi je inspirativan na svoj način.“
„Knjige do kojih je teže doći se nalaze u mom književnom salonu.“
Kako se naš susret bližio kraju, pitala sam Draganu šta je ono sa čime voli da se pohvali kada joj dođe gost. Odgovorila mi je:
„Ono što mi je navažnije jesu naslovi koje volim da imam u svom salonu. Hvalim se izdavačima i mislim da je to najvažnije.
Imam dosta kontakata sa izdavačima koji podržavaju moj rad. To su uglavnom značajne izdavačke kuće. Vi danas imate komercijalnije izdavače koji imaju svoje prostore, a takve knjige mi ovde nemamo pošto ih oni imaju. A knjige do kojih je teže doći se nalaze u mom književnom salonu. To i jeste naša svrha: da imamo retke izdavače, retke knjige i da nam dolaze retki ljudi. Ovde ljudi razgovaraju sa autorima, dobiju njegov potpis, a u svemu tome je prostor fizički ograničen i samim tim intimniji i bliskiji. Mnogo autora nam i sami donose svoje naslove.“
• Da li vam pomaže vještina komunikacije i pregovaranja koju posjedujete kao pravnik?
Ima dosta zanesenjaka u ovom poslu koji ne poznaju biznis, a vole umetnost. Nije loše znati i jedno i drugo. Imate ljude koji misle samo na biznis, a ne znam u kakvoj su ljubavi sa knjigom. Kod mene je tako da mi je ipak knjiga na prvom mestu, ali razmišljam i u tom pravcu kako se izdržavati od ovoga. I to je vrlo važno.
• U romanima kada čitamo o nekoj knjižari ili književnom salonu uvijek imamo ženu koja na prvi pogled ili kroz par rečenica prepoznaje koju knjigu da preporuči svom sagovorniku. Jeste li vi takva žena iz romana?
To je taj momenat prepoznavanja i to mnogo volim. Trudim se da to bude tako kako vi kažete jer to i jeste suština – da vam se ljudi vrate i da se vežu za ovaj prostor. Svesni ste da u tome nećete napraviti veliku zaradu ali taj hod knjige i energija su nešto fascinantno. Sve je to vrlo važno.
• Ima li izgleda da bi mogao nastati nastavak vašeg naslova „O piscima i događajima“, posebno sada kada imate književni salon i srijećete se sa mnogo zanimljivih ljudi?
Nisam razmišljala za dalje, iako ja oduvek pišem. Ti tekstovi u ovoj knjizi jesu male priče, ali volela bih da jednog dana napišem nešto što je složenije. Za to treba vremena, ali nastojaću. Imam ideje i za prevođenje i za izdavaštvo, ali sve to neka ostane još u mojim mislima da pripremim kako treba.
• Kad sada sagledate sa distance, šta je bilo najteže pri pokretanju ovakve priče?
Sve je bilo lako osim naziva. Htela sam da bude nešto fascinantno. Ja čak dobro smišljam naslove, ali kada je trebao odlučiti o imenu ovog salona, našla sam se pred vrlo teškim zadatkom. Htela sam univerzalni naziv koji ne mora mnogo da se objašnjava, ali da poveže ljude.
• Da li vas ljudi zapitukuju ko je bila Kirka?
Često i to mi je zanimljivo. I tada im objasnim da je bila čarobnica. Znam, čarobnice su grešne, ali baš kao i ljudi.
***
Za kraj ovog intervjua, želim da postavim najavu koja se dešava 30.novembra u Književnom salonu “Kirka”. Voljela bih da tada jesam u Beogradu…
Književni klub “Kirka” možete pratiti na Facebook-u i Instagram-u
Intervju uradila: Jelena Petrović
Beograd, Književni salon “Kirka”
oktobar 2023. godine
