Biserka Rajčić – Meni je najveće zadovoljstvo što još uvek mogu da čitam i radim

U knjizi „O Vislavi Šimborskoj, ništa obično“ ima mnogo detalja iz života nobelovke. Kada sam sve to iščitala, pomislila sam da nije ostalo ništa nenapisano o njoj. Zato sam otišla u Beograd da se sretem sa Biserkom Rajčić koja je knjigu prevela i pjesnikinju poznavala. U malom kutku odvojenom od ljudi i štandova sa knjigama, nastao je ovaj razgovor.

0
194

Sa zadovoljstvom sam pročitala knjigu “Ništa obično. O Vislavi Šimborskoj”, koju je napisao njen sekretar Mihal Rušinek. Nalazio se u ulozi nobelovkinog sekretara 15 godina. Mnogo detalja je iznijeto u knjizi na kojima sam, kao čitateljka i poštovalac Vislavinog djela, zahvalna. Biserka Rajčić je tu knjigu prevela, ali i mimo toga, Biserka je poznavala Vislavu Šimborsku. Zato sam doputovala u Beograd, da se upoznam sa njom i da mi ona ispriča svoju priču o Vislavi.

Neposredno prije razgovora sa Biserkom Rajčić upoznala sam njenu prijateljicu Jelicu Nedić, koja radi u Zavodu za udžbenike u Novom Sadu. Slučajnost je bila da smo, pred početak Biserkinog predavanja koje je držala u jednoj od hala na Sajmu knjiga, sjele jedna pored druge i odmah započele živi razgovor. Saznala sam da se Biserka bavila i planinarenjem. To mi je bio povod da je kasnije, s obzirom da je na Sajmu bilo vrlo zagušljivo, pitam kako ona kao, nekadašnja, planinarka izlazi na kraj sa nedostatkom svježeg vazduha u ovakvim prostorima. Odgovorila mi je:

“Teško, ali istina je da sam planinarila. Bila sam dosta davno i na Durmitoru. Sad ne pješačim mnogo.”

Jedva smo Biserka i ja našle prostor za ovaj razgovor. To je bilo u nekom kutku malo odvojenom od ljudi i štandova sa knjigama.

Biserka Rajčić u Podgorici, septembar 2023. Autor fotografije Krsto Vulović

“Kod mene već dugo dolaze pisci iz Poljske koji imaju smeštaj u hotelu, ali ja ih pozivam da borave kod mene, da bi imali više vremena za duže razgovore.”

Gospođo Biserka, ispričajte mi ukratko svoju biografiju.
Ja sam rođena na selu, u Istočnoj Srbiji, 23.decembra 1940. godine, a već u aprilu naredne godine je izbio rat. Do desete godine sam živjela na selu, tamo sam završila i prva četiri razreda osnovne škole. A onda se situacija normalizovala. Ostatak osnovne škole i gimnaziju sam završila u Zaječaru. Godine 1959. sam došla u Beograd i upisala studije slavistike – grupu istočnih i zapadnih slovenskih jezika i književnosti.

Moram prvo da istaknem strast sa kojom Vi izučavate neku oblast. Mene ste zbog svoje strasti pokrenuli da iz Podgorice dođem u Beograd da razgovaramo. Šta je ono što ima toliku snagu da Vas zanese?
Tu je važno da se ljudi prepoznaju. Ne dešava se to tako često. Mene od detinjstva prati i fascinira marljivost.

Kako mi je rekla Vaša prijateljica Jelica Nedić: “Sa Biserkom možete razgovarati o mnogo tema – o književnosti, likovnoj umjetnosti, pozorištu, filmu, estetici, politikologiji…” Meni se čini, možda, najviše o Poljskoj. Griješim li?
Kod mene već dugo dolaze pisci iz Poljske koji imaju smeštaj u hotelu, ali ja ih pozivam da borave kod mene, da bi imali više vremena za duže razgovore. Tragam za mladim poljskim autorima i ne grešim u svom odabiru. Da je to tako, reći ću da je njih šestoro koje sam izabrala i čiju poeziju prevodim, dobilo najznačajniju nagradu za poeziju, a to je Nagrada Vislava Šimborska. Ne grešim u izboru i baviću se time dokle god budem mogla. Ali, Jelena, da bih mogla da prepoznajem kvalitet ja moram da poznajem svetsku književnost. Jako mi u tome pomaže poljski časopis posvećen svetskoj književnosti.

Kako dolazite do njega?
Taj časopis izlazi jednom mesečno u Varšavi na 500 strana. Posvećivan je jednom piscu ili grupi pisaca neke zemlje ili pravcu u književnosti. To su istraživanja o poeziji i prozi celog sveta. Bez takvog praćenja moje znanje ne bi bilo ovako celovito kao što je danas.

“Ovih dana na spisku mojih i prevedenih knjiga naći će se cifra od 130, koje napisanih, koje prevedenih knjiga.”

Biserka Rajčić i ja u Beogradu, oktobar 2023.

Koliko čitate?
Čitanju posvećujem oko sedam sati svakog dana. Tu vam govorim o intenzivnom čitanju sa beleženjem, jer dugo ne možete sve da pamtite. Ne pitajte koliko imam fascikli sa takvim beleškama! Ako se odlučim za neku temu, istražujem je do objavljivanja. Tako su nastale moje knjige: Poljsko pitanje, Češko pitanje, Pisma iz Praga, Pisma iz Poljske, Moj Krakov, Imago Poloniae, Faktomontaže, a uskoro će izaći i knjiga mojih intervjua naslovljena sa Poetika razgovora (1980-2023). Moj autor, pesnik Lukaš Manjčik posvetio mi je knjigu razgovora vođenih desetak godina, naslovljenu sa Biserka.

Biserka, kako se odmarate nakon toliko umnog rada?
Ustajem rano, negde oko pet, pola šest ujutru, radim neprestano do podneva. Onda se odmorim pola sata ili sat, obavim kupovinu ili plaćanje računa. Onda nastavim sa radom, pisanjem ili prevođenjem do pet-šest sati popodne.

Već godinama pratim klasičnu muziku ponedeljkom i četvrtkom u Galeriji SANU, katkad nedeljom pre podne na Kolarčevom univerzitetu, povremeno u Skupštini grada ili u Gvarneriusu. Posećujem i filmske festivale poput FEST-a, Sedam veličanstvenih, predstave u Kinoteci…

Pratim takođe izložbe u SANU, Kulturnom centru Beograda, Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti i u galerijama, kojih je sve više. Jer, i sama se već dvadesetak godina bavim kolažom. S obzirom da sam poljskoj međuratnoj avangardi posvetila četrdesetak godina rada, objavivši u Službenom glasniku dvotomnu antologiju naslovljenu sa Poljska književna avangarda, 1917-1939: poezija, proza, drama – objavljivana na poljskom i jidišu.

U nešto manjoj meri bavim se i češkom i slovačkom avangardom. Slovačkoj sam posvetila još 1969. Antologiju avangardne poezije i Izbor iz poezije Vladimira Rajzela.
Veoma me je zanimala i zanima češka avangarda, međutim 1970. godine Česi i Slovaci su prestali da mi šalju časopise i knjige, jer sam pisala o patnjama njihovih pisaca i drugih umetnika, posebno od 1968. godine, kada su članice Istočnog bloka okupirale Čehoslovačku.

Češkoj avangardi sam se vratila početkom 90-ih godina, s prestankom komunizma, zahvaljujući stipendiji češkog PEN cluba, kada su počeli ponovo da objavljuju avangardne pisce, koji su stvarali u duhu avangarde u periodu između dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata. Objavila sam veće izbore poezije Jana Skacela i Ivana Blatnog, koji su pripadali Grupi 42. Bavim se i andergraund pesnicima, poput Jahima Topola, koji su sve do početka 90-ih takođe surovo kažnjavani. Od mlađih bavim se Adamom Borzičem, koga sam upoznala 2015. na festivalu Kulturnog centra Beograda posvećenom Međunarodnom danu poezije. Veći izbor njegove poezije objavio je ove godine moj najznačajniji izdavač poezije Treći Trg.

Što se iz navedenog vidi, slabo se odmaram. Da bih se uopšte bavila pomenutim umetničkim pravcima i pripadnicima tih pravaca radila sam 30 godina kao bibliotekar u Narodnoj biblioteci Srbije, u Istorijskom institutu i u Institutu za srpski SANU, jer se od prevođenja poezije ne može živeti. Najviše sam uradila otkad sam u penziji. Jer, imam svakog dana na raspolaganju 10 časova za čitanje i rad.

Bavim se i mladim poljskim pesnicima. U izdanju Trećeg trga objavila sam antologiju naslovljenu sa Rečnik mlade poljske poezije, koja obuhvata 70 pesnika. A nekima od njih, poput Eve Zonenberg, Erika Ostrovskog, Lukaša Manjčika, Tomaša Ružickog, Romana Honeta, Tadeuša Dombrovskog, Jakuba Kornhauzera, Malgožate Lebde… posvetila sam izbore poezije.

Došla sam i do pesničkih zbirki veoma zanimljivog pesnika, slikara i kompozitora savremene muzike Gžegoža Vrublevskog koji živi u Danskoj. Takođe i do poezije još mlađih pesnikinja: Aldone Kopkjevič i Agnješke Klos, koje sam upoznala u vreme svog poslednjeg boravka u Krakovu…

Što se tiče poljske poezije uopšte, od samog početka bavim se najduže pesnicima rođenim posle Drugog svetskog rata. Jer starijim, posebno rođenim 20-ih godina bavio se moj kolega Petar Vujičić. Među prvima u svetu otkrio nam je poeziju Stafa, Tuvima, Važika, Bronjevskog, Jastruna, Ivaškjeviča, Pavlikovske- Jasnoževske, Galčinjskog, Miloša, Bjenjkovskog, Vorošilskog, Ruževiča, Herberta, Šimborske, Bjaloševskog, Karpoviča, Grohovjaka, Harasimoviča i mnogih drugih, objavivši ih u svojim antologijama 1964. i 1985. godine, a mnogima posvetivši i posebne zbirke.

Pored pomenute antologije Rečnik mlade poljske poezije objavila sam i antologiju Moj poljski pesnički XX vek, koja obuhvata 115 pesnika XX veka. Posebnu pažnju posvetila sam praćenju i prevođenju poezije Eve Lipske i Adama Zagajevskog. Pored zbirki njihove poezije objavljivanim u Srbiji i Republici srpskoj objavila sam u podgoričkom Zavodu za udžbenike veće izbore poezije Lipske i Zagajevskog i izbore eseja Lešeka Kolakovskog i Adama Zagajevskog. Dok ću iduće godine objaviti u CID-u ranu, avangardnu poeziju nobelovca Česlava Miloša i Biografiju Lešeka Kolakovskog iz pera Zbignjeva Mencela, dugogodišnjeg pratioca njegovog stvaralaštva.

Pored poezije prevodila sam i prozu Stanislava Ignacija Vitkjeviča, Vitolda Gombrovioča, Gustava Herlinga-Gruđinjskog, Kornela Filipoviča, Tadeuša Konvickog, Izraela Jošue Singera, Ester Singer Krejtman, Andžeja Stasjuka, Ane Potoček i dr.

Kako su Poljaci izvrsni eseisti prevodila sam eseje Zbignjeva Herberta, Adama Zagajevskog, Jana Kota i mnogih drugih. Dok sam u Službenom glasniku objavila Antologiju poljskg eseja, koja obuhvata 32 autora. Takođe sam prevodila feljtone Vislave Šimborske naslovljene sa Neobavezna lektira u izdanju Prosvete i Prometeja.
Prevela sam više književnoteorijskih tekstova krakovskog profesora srbistike Julijana Kornhauzera, kao i njegovu doktorsku disertaciju naslovljenu sa Signalizam srpska neoavangarda.

U bivšoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji objavljivan je svetski poznat filozof Lešek Kolakovski. Prevela sam dosad 8 njegovih knjiga, a u prvoj polovini 2024. godine objaviću u podgoričkom CID-u studiju Zbignjeva Mencela Kolakovski. Čitanje sveta. Biografija.

Mali kutak na beogradskom Sajmu knjiga sa naslovima Biserke Rajčić

Odakle toliko ogromna ljubav prema Poljskoj?
Slavistiku sam upisala na Beogradskom univerzitetu u jesen 1959. godine. Pre svega zbog ruske avangardne književnosti. Poljski jezik i književnost zainteresovali su me zahvaljujući prevodima Petra Vujičića objavljivanim u najpoznatijim srpskim časopisima tokom mojih gimnazijskih godina. Pohađala sam i lektorske vežbe ruskog, poljskog , češkog i slovačkog jezika. U časopisu Delo upoznala sam na trećoj godini studija Petra Vujičića. Kako sam već sarađivala s Književnim novinama počela sam da se bavim i književnom kritikom, tj. da pišem o njegovim prevodima. Petar nije voleo putovanja. Samo dvaput je boravio u Poljskoj. Jednom na tzv. Letnjoj slavističkoj školi u Varšavi, a drugi put tokom cele školske godine u Krakovu radeći na svojoj doktorskoj disertaciji o stvaralaštvu Jaroslava Ivaškjeviča. Tri godine je čekao da je profesori beogradske polonistike pročitaju i da je odbrani. To se nije dogodilo. Takođe u Novom Sadu nije otvorena katedra polonistike, na kojoj bi predavao. Zbog čega se prepustio isključivo prevođenju.

Od kada ste boravili u Poljskoj?
1965. godine boravila sam, zahvaljujući preporuci Petra Vujičića, prvi put u Poljskoj, kao gost Kongresa prevodilaca, koji se održavao svake četvrte godine. Na njemu sam upoznala brojne pisce. Dobijala od njih knjige. Počela da ih pratim i prevodim. Najpre tekstovima i prevodima u časopisima. Svoje prve knjige prevoda, opet zahvaljujući kolegi Vujičiću, objavljivala sam u kruševačkoj Bagdali. Vremenom i u drugim izdavačkim kućama. Ovih dana na spisku mojih i prevedenih knjiga naći će se cifra od 130, koje napisanih, koje prevedenih knjiga.

Već sam dobila niz značajnih srpskih i poljskih književnih nagrada za celokupan rad na bavljenju poljskom književnošću i kulturom: 1991. godine Nagradu predsednika Narodne Republike Poljske, 2000. Nagradu Ministarstva spoljnih poslova Poljske i počasnu nagradu Bene Merito za 2022. godinu. Od 2018. godine sam Počasni građanin Krakova. Od kako sam u penziji mogu sebi da dopustim i duže stipendijske boravke. Boravila sam u svim većim poljskim gradovima, najviše u Krakovu, koji je s obzirom na svoje biblioteke i muzeje najpogodiniji za moj rad.

Uručivanje diplome Počasni građanin Krakova 2018.godine

“U prizemlju Doma pisaca nalazila se menza, u kojoj su pisci ručavali, a uveče gotovo svake večeri održavale su se književne večeri. Na njima je učestvovala i Šimborska. Na svoj način. Sasvim neupadljivo. S jednom, dve, najviše tri pesme, koje je čitala, moglo bi se reći kao ne-svoje.”

Vislavu Šimborsku ste upoznali kada ste bili studentkinja i imali 23 godine. Ona je tada imala 40 godina. Kakav je utisak ostavila na Vas?
Vislava Šimborska krajem 1963. godine našla se u delegaciji poljskih pisaca koji su potpisivali ugovore o saradnji s Jugoslavijom od Slovenije preko BiH, Crne Gore, Makedonije zaključno sa Srbijom. Delegaciju je trebalo da dočeka na železničkoj stanici u 6h ujutru Petar Vujičić. S obzirom na raspored svog vremena, preporučio je mene. Dočekala sam delegaciju i smestila je u hotel Palas. U 13h, u Francuskoj 7, gde se nalazilo Udruženje pisaca Jugoslavije, potpisan je Ugovor o saradnji. Nakon toga usledio je ručak u čuvenom restoranu u podrumu zgrade. Uveče poseta Ivi Andriću, kojoj nisam prisustvovala. Sledećeg dana pokazala sam delegaciji centar Beograda i Kalemegdan. Šimborska se u delegaciji nije isticala, a s obzirom na svoje tadašnje skromno znanje poljskog ni ja.

Od 1964. godine Jugoslaviju preko Beograda posećivala je sestra Jana Kota, Anjela Kot, istoričarka, zaposlena u Poljskoj akademiji nauka, koja je koristila bratovljeve honarare za prevođene i objavljivane knjiga, boravcima na Jadranu. U Krakovu je stanovala u bratovljevom stanu u Domu pisaca u Krupnjičoj ulici 22, u kome je stanovala i Šimborska. Početkom 1970. Narodna biblioteka Srbije me je poslala na jednomesečni boravak u Krakov, da bih se bavila terminologijom teorije književnosti i lingvistike, u čemu su Poljaci prednjačili. U prizemlju Doma pisaca nalazila se menza, u kojoj su pisci ručavali, a uveče gotovo svake večeri održavale su se književne večeri. Na njima je učestvovala i Šimborska. Na svoj način. Sasvim neupadljivo. S jednom, dve, najviše tri pesme, koje je čitala, moglo bi se reći kao ne-svoje. Za razliku od drugih pesnika. I tako je to bilo do kraja njenog života. O čemu piše i njen sekretar Mihal Rušinek, čiju sam knjigu “Ništa obično” među prvima prevela i objavila 2020. godine.

Sekretara Šimborskoj je preporučila profesorka Teresa Valas, njena bliska prijateljica. Pre svega zbog solidnog znanja engleskog. I Šimborska i on mislili su da će sekretarisanje potrajati samo koji mesec. Ispostavilo se da je potrajalo petnaest i po godina, do njene smrti. To je sjajno napisana knjiga. Jer, niko je bolje nije poznavao od njega. Iste godine objavljena je i knjiga Joane Gromek-Ilg Šimborska. Posebni znaci. Unutrašnja biografija. Obimnija. Sa veoma mnogo podataka iz prepiske Šimborske, koja se čuva u arhivu krakovske Jagelonske biblioteke nastale još u XIV veku, koja na sreću nikada nije pretrpela ratna oštećenja kao mnoge druge. Poznavala je i ona Šimborsku dugo, ali ne u meri u kojoj njen sekretar. Mada mi je otkrila niz dotle nepoznatih podataka iz njenog života. Posebno na osnovu pisama, koja su takoreći u celini sačuvana u Arhivu Jagelonske biblioteke.

Osim toga, objavljene su povodom stogodišnjice njenog rođenja u izdavačkoj kući Znak i njene Sve pesme, čiji komentator je profesor Jagelonskog univerziteta Vojćeh Ligenza. Namenjene su pre svega naučnicima, jer je u njima i njena prva zbirka Crna pesmica, koju je objavila tek njena Fondacija, kao i dve zbirke, Zbog čega živimo i Pitanja postavljana sebi, čije objavljivanje je zabranjivala. Iako je bila član Komunističke partije sve do 1966. godine, sebe je matrala pesnikom tek od zbirke So od koje je nagrađivana sve do Nobelove nagrade, koja ju je, na veliko iznenađenje, učinila prilično nesrećnom. Ili, kako njen sekretar kaže: Do nje je bila osoba, od nje ličnost. Najužasnije za nju samu predstavljala je činjenica da je postala predmet posmatranja, omalovažavanja, neumesnog zadiranja u njen lični život. Između ostalog da je po majci jevrejskog porekla. Što u Poljskoj nije uvek pozitivno prihvatano.

“Nobelovu nagradu nazivala je „stokholmska tragedija“

Kada ste čitali knjigu njenog sekretara i radili prevod, da li je bilo djelova kada ste, nesvjesno, upoređivali svoja sjećanja na Vislavu sa Rušinekovim? Šta je ono što bi pronicljivo oko žene primjetilo da nedostaje u tom rukopisu?
Šimborska je bila uopšte veoma uzdržana osoba. O tome mi je govorila i Anjela Kot, njena vršnjakinja, sa kojom je išla u istu gimnaziju, a posle rata, kada je Poljska bila takoreći potpuno uništena, izgubila šest miliona stanovnika i posle završetka rata neželjeno se našla u Istočnom bloku, s nametnutim komunizmom, da bi uopšte opstao morao si biti član Komunističke partije. Vislava je postala to zahvaljujući svom mužu Adamu Vlodeku, koji ju je u drugoj polovini 50-ih najpre uverio da je pesnik, a ne prozni pisac, s obzirom da je debitovala kratkim pričama. Ubedio je da nikada neće biti u stanju da napiše roman. Omogućio joj je da se bez fakulteta zaposli u časopisu Književni život. Budući dugo sekretar redakcije, a posle dvadesetak godina rada i urednik poezije. Strane nagrade počela je da dobija zahvaljujući svom partneru Kornelu Filipoviču, izvrsnom proznom piscu i piscu filmskih scenarija, dobitniku više značajnih nemačkih nagrada. Umro je 1990. godine. Ona je Nobelovu nagradu dobila 1996. Bila je jedini pisac koji joj se nije obradovao. Smatrala je da su je više zasluživali Ruževič, Herbert i Filipovič. Sve to o njoj je poznato bez obzira na knjigu njenog sekretara. Jer, ni njemu ona se nije ispovedala. Nije ni majci ni sestri. U životu najbliži joj je bio otac, koji se kasno oženio, skućio tek posle svoje pedesete godine. Umro u njenoj trinaestoj godini. Majka je imala samo osnovnu školu. Radila je jedino za vreme rata, da je ne bi poslali u radni ili koncentracioni logor. Inače bila je isključivo domaćica. Ni njena sestra nije bila agilnija. Završila je osnovnu školu i gimnaziju, udala se, nije imala dece, radila je u raznim firmama kao sekretar ili knjigovođa. Sestrino bavljenje književnošću nije je zanimalo. Obe su sahranjene u grobnici s roditeljima na poznatom Rakovickom groblju.

Kako su izgledali Vaši susreti?
Dok je stanovala u Domu pisaca sretale smo se u stanu Anjele Kot, na drugom spratu. Kasnije sam jednom s Anjelom bila pozvana u njenu garsonjeru. Drugi put bila sam 2009. u njenom stanu koji je kupila od Nobelove nagrade, gde sam se našla u grupi s ostalim njenim prevodiocima. Po običaju nije se uopšte pričalo o njenoj poeziji i problemima prevođenja na strane jezike. Posluženi smo pićem i skromnom večerom koju je spremio njen kolega pesnik. Poenta večeri je bila tzv. lutrija. Izvlačenje neobičnih predmeta iz kaubojskog šešira, koje je kupovala na buvljacima ili dobijala u vidu poklona od prijatelja. Ja i prevodilac na hebrejski dobili smo plastične maske u vidu lica, koje je trebalo držati u vreloj vodi i omekšale staviti na lice i voditi nekakav zabavan razgovor. Prevoditeljka iz Danske je rekla da je to veoma opasno, jer može dovesti do oštećenja tena. Tako da ih nismo upotrebili. Prevodilac na švedski dobio je upaljač za cigarete u vidu revolvera. Kada je hteo Vislavi da zapali cigaretu, iz njega je buknuo ogroman plamen koji joj čudom nije zapalio kosu.

Inače, čula sam od Česlava Miloša, koji je od 90-ih godina do smrti 2004. boravio u Krakovu, da je pozivala goste na večeru dajući im u zadatak da se pripreme za razgovor na neku ozbiljnu, filozofsku temu. Miloš, budući profesor univerziteta u Berkliju u SAD-u, uvek je briljirao, zahvaljujući čemu večera se završavala zadovoljavajuće.

Ne samo iz knjige njenog sekretara znam da s prijateljima nije razgovarala o svojim novim zbirkama, niti je čitala kritike o njima. Posle Nobelove nagrade učestvovala je u Varšavi na književnoj večeri na kojoj je Česlav Miloš govorio o njenoj poeziji i u Krakovu u Starom pozorištu gde je ćaskala sa svojom prijateljicom, profesorkom Teresom Valas.

Nikada nije pominjala izlazak svoje nove zbirke. Nobelovu nagradu nazivala je „stokholmska tragedija“. To potvrđuje i knjiga njene prepiske sa Zbignjevom Herbertom, koja je trajala 40 godina i koja za koji dan izlazi u mom prevodu u izdanju Trećeg Trga.

Da li je bila duhovita?
U suštini bila je veoma duhovita, mada u biti suzdražana, u svemu posebna. Veoma mnogo je radila na sebi. Prvo je pokušala da studira sociologiju, potom poljsku književnost, da bi naposletku sama napravila program šta da čita i čemu smeraju njena književna istraživanja. Stekla je vrlo visoko obrazovanje koje nikada nije isticala. Dugo je stanovala u Domu pisaca u sobi koja je imala 9 kvadrata. Posle je imala garsonjeru od 25 kvadrata. Tu sam je jednom s Anjelom Kot posetila.

“Njen stan je bio uređen vrlo skromno. Ona se oblačila elegantno, ali jednostavno. Stan je bio udaljen oko četiri kilometara od centra u koji se vozila tramvajem, a uveče se vraćala taksijem.”

Kako Vas je Vislava Šimborska dočekivala? Kako je izgledao taj stančić, šta joj je bilo najvažnije da smjesti u 25 kvadrata?
To je bio stan na šestom spratu zgrade bez lifta. U njemu se nalazio uzan krevet, manji sto i dve stolice, orman i visoko na zidu par polica sa knjigama. Njeni prijatelji su taj stan zvali Kutijica. Vislava je u to vreme pisala feljtone uglavnom o istorijskim knjigama, koje nije imala gde da drži pa ih je nakon čitanja nosila u Jagelonsku biblioteku. Bila je vrlo kritična prema sebi. Veoma malo je putovala u inostranstvo. Jedan od razloga je bio što nije znala svetske jezike i što je veoma mnogo radila na sebi. Dugo nije provodila ni godišnji odmor. Počela je tek krajem 60-ih kad je stupila u vezu s Kornelom Filipovičem, koji je voleo prirodu i splavarenje, pri čemu ga je pratila. Da bi sačuvala radno mesto sekretara redakcije u časopisu Književni život stalno je bila prisutna u njemu.

Svake godine, kao i svi drugi poljski pisci, provodila je dve nedelje u Domu pisaca u Zakopanu, sama ili od 70-ih s Kornelom Filipovičem. Upravo vest o Nobelovoj nagradi zatekla je u pomenutom domu.

“Fotografija sa mojom najznačajnijom nagradom Transatlantik, koju sam dobila 2009. godine u Krakovu.”

Je li se promijenilo njeno stambeno pitanje nakon Nobelove nagrade?
Godine 1997. godine kupila je stan od šezdesetak kvadrata i prvi put u životu je mogla da poziva prijatelje u posetu. Posetila sam je 2009. godine u vreme Kongresa prevodilaca. Ja sam tada dobila nagradu Transatlantik koja predstavlja najprestižniju poljsku nagradu za prevođenje i popularizaciju poljske kulture. Vislava je tada pozvala na večeru još šest svojih prevodilaca iz drugih zemalja.

Nobelova nagrada i novac je nisu promenili. Njen stan je bio uređen vrlo skromno. Ona se oblačila elegantno, ali jednostavno. Stan je bio udaljen oko četiri kilometara od centra u koji se vozila tramvajem, a uveče se vraćala taksijem. Posle njene smrti 2012. godine od Nobelove nagrade je ostalo 700.000 dolara. Stan je ostavila na korišćenje poljskim piscima koji dolaze u Krakov i nisu u stanju da plaćaju boravak u hotelu, i u vidu jednomesečne stipendije zainteresovanim za pisanje o njoj i njenoj poeziji. Dosad su je koristile dve moje autorke. Njime se finansira i kirija Udruženja poljskih pisaca u Krakovu.

Novcem od Nobelove nagrade finansiraju se i Nagrada za poeziju Vislava Šimborska i Nagrada za prozu Adam Vlodek.

 

“Za vreme ručka sa švedskim kraljem bila je do te mere nervozna da je počela da puši. Pridružio joj se, mada je to bilo zabranjeno. Ostali su se pravili kao da se to ne događa.”

Kako ste se Vi osjećali kada ste saznali da je žena čiji rad poštujete dobila Nobelovu nagradu?
Ja sam se veoma obradovala, ali ona je bila nesrećna. Vest o Nobelovoj nagradu zatekla je u Domu pisaca u Zakopanu. Nekoliko dana kasnije ona ga je napustila. Nije se znalo gde je. Neki prijatelji su sumnjali da je možda izvršila samoubistvo u Tatrama.

Teško joj je padalo da nabavi i odgovarajuću garderobu za dodelu Nobela. U Stokholmu uoči uručivanja nagrade bila se zatvorila, tako da su morali da razbijaju prozor sobe u hotelu u kome je boravila i da je otprate do zgrade u kojoj se uručuje Nobelova nagrada. Za vreme ručka sa švedskim kraljem bila je do te mere nervozna da je počela da puši. Pridružio joj se, mada je to bilo zabranjeno. Ostali su se pravili kao da se to ne događa.

Čega se plašila? Da li se plašila da će izgubiti svoj mir?
Tada je u jednom intervjuu rekla: Do sada sam bila osoba, a od sutra ću biti ličnost! Po svoj prilici ne bi slavila stogodišnjicu svog rođenja. U Krakovu su, ove godine ispoštovali njenu želju. U njenu čast u centru Krakova na bivšem parkingu podignut je Vrt Vislava Šimborska, koji je veoma posećen kako od strane Poljaka tako i stranaca. Zvanično u proslavi je dopušteno učešće samo osnovcima, da prave kolaže i da ih izlažu u svojim školama.

Kada je povratila svoju pravu prirodu nakon Nobelove nagrade?
Teško je odgovoriti na to pitanje. Spolja, delovalo je kao da Nobelovu nagradu nije dobila i da je sve po starom. Jedino što je sa svojim sekretarom dvaput posetila Italiju. Jednom Pariz. Jednom Holandiju zbog holandskog slikarstva. Jednom Irsku. I jednom Češku. O čemu je pisala limerike, englesku vrstu duhovite poezije, koja joj je bila veoma bliska.

Kada ste se Vi i Mihal Rušinek upoznali? Jeste li mu prenijeli kolika je čitanost Vašeg prevoda njegove knjige?
On je pet godina nakon Vislavine smrti počeo da piše knjigu o njoj naslovljenu sa Ništa obično. O Vislavi Šimborskoj. Ja sam ga upoznala nakon Vislavine Nobelove nagrade. Nije se promenio, za sve te godine. Kada je njegova knjiga o njoj izašla na srpskom bio je gost na njenoj promociji u Beogradu. U komunikaciji smo. Poslao mi je njenu veoma traženu knjigu Svi stihovi. S tim što se i dalje držim zabrane objavljivanja njenih prvih dveju zbirki, u kojima se između ostalog nalaze pesma o Lenjinu i pesma o Staljinu, koje su neki prevodioca iz štosa prevodili i objavljivali. Ni Petar Vujičić ni ja nismo.

Kako je Vislava birala poeziju koju će da objavi?
Njene zbirke su po broju stihova male, imaju između 20 i 30 pesama. Poslednja njena zbirka Dovoljno, koja je izašla nakon njene smrti, ima samo 12 pesama. Ne zna se koliko bi imala pesama da ju je završila.

Lično ne znam kako je birala pesme koje će da objavi, a vrlo retko ih je nakon objavljivanja javno čitala. U zrelo doba nije pisala pesme kojima bi reagovala na pojedine događaje. Njene pesme su složene, čini se kao da se dešavaju nekoj drugoj, veoma obrazovanoj osobi.

Slušala sam Vaše predavanje o Vislavi koje ste imali i u Podgorici i ono me vrlo inspirisalo. Da li Vam ljudi kažu da ih inspirišete i podstičete na istraživanja o Vislavi?
Ja nisam prvi prevodilac Vislavine poezije u Srbiji. To je bio Petar Vujičić, njen vršnjak. Počela sam da prevodim njene zbirke posle njegove smrti 1993. godine. Zbirke njene poezije objavljene u Kući poezije u Banja Luci i u Trećem Trgu dopunjavala sam izvesnim neprevedenim pesmama. Cele 2023. godine sa svojim izdavačem Trećim Trgom učestvujem u proslavi stogodišnjice rođenja Šimborske. 20. decembra predstaviću Vislavinu i Herbertovu prepisku u izdanju Trećeg Trga.

Iduće godine je stogodišnjica rođenja Zbignjeva Herberta. Već sam pripremila za objavljivanje veoma obimnu zbirku njegove poezije. Za života u Srbiji i Jugoslaviji bio je popularniji od Šimborske, kao pesnik i kao eseista.

Prevešću još i Vislavinu prepisku s Kornelom Filipovičem, koju će takođe objaviti Treći Trg.

Biserka Rajčić u Podgorici, septembar 2023. Autor fotografije Krsto Vulović

Rekli ste da ste preveli prepisku Šimborske i Herberta, koja je trajala 40 godina. Zašto je na vest o Nobelovoj nagradi dodeljenoj Šimborskoj prestala, šta se dogodilo? Šta je ono što ćemo moći da saznamo iz njihove prepiske?
Na vest da je Šimborska dobila Nobelovu nagradu koju nije očekivala, a Herbert jeste prestalo je njihovo veoma zanimljivo dopisivanje. Tri godine kasnije on je umro. Ona je sa Česlavom Milošem sa kojim se Herbert svojevremeno ozbiljno posvađao zbog toga što je Miloš u društvu u Americi rekao da je Poljska pogrešila što nije postala trinaesta sovjetska republika. Na šta je Herbert reagovao tučom i višegodišnjom ćutnjom. Sve to se znalo, stoga je predstavljalo prilično iznenađenje kada su se na sahrani u Varšavi pojavili Šimborska i Miloš.

Kako ste došli do tog rukopisa?
Do rukopisa se ne dolazi već do štampane knjige. Poznavala sam i Šimborsku i Herberta, pratila sam njihovo stvaralaštvo, od izdavača dobila sam knjigu, moj izdavač Treći Trg je objavljuje u mom prevodu. Knjiga se veoma uklapa u stotu godišnjicu rođenja Šimborske.

Biserka, jeste li imali nekad poriv da sami objavite knjigu o Vislavi?
Nisam. Ja ne pišem takvu vrstu literature. Pišem knjige o svojim boravcima u Poljskoj, kada sam počela da dobijam stipendije. Govore o mojim susretima i događajima tokom mojih boravaka. U njima ne nastupam kao neka izuzetna ličnost. Ne ističem posebno ni svoje prevode, ni nagrade, osim što uz prevedeno delo navodim svoju bibliografiju, koja me predstavlja kao pisca određenih dela i prevodioca određenih autora i dela.

Pa tako se i Vislava ponašala držeći sebe uvijek po strani.
Jelena, meni je najveće zadovoljstvo što još uvek mogu da čitam i radim.

Da li Vam novinari dosađuju sa pitanjima kakva je bila Vislava?
Ne preterano. Sve manje je književnih časopisa koji izlaze. Nekadašnji mesečnici sada izađu jedva jednom godišnje. Počasni sam građanin Krakova i u oktobru prošle godine sam bila mesec dana njihov gost. Imala sam tada jedno književno veče posvećeno prevođenju. Uglavnom sam vodila razgovor s posetiocima. Osim toga dobila sam 70 knjiga na poklon. Od njih 70 izabrala sam četiri ovde nepoznata pesnika, koje kada ne radim na prevodu obimne knjige povremeno prevodim.

dobar znak na beogradskom Sajmu knjiga

pune ruke Biserkinih kolaža, u Beogradu 2023.godine

Pri kraju ovog susreta dobila sam priliku da izaberem jedan od kolaža Biserke Rajčić, kojima se ona bavi od 2001.godine. Izlagala ih je u okviru svojih književnih večeri, u bibliotekama i pozorištima, a 2004.godine je imala i samostalnu izložbu u Zaječaru.

– Biserka, ja volim da maštam. I u tim maštanjima zamišljam da ću imati čast da sljedeći put sjednem sa Vama u Vašem stanu i razgovaramo na miru.

Biserka Rajčić se složila i pozvala me da budem njen gost kada sljedeći put dođem u Beograd.

– Videla sam da ste upoznali i Jelicu Nedić. Ona je moja dugogodišnja prijateljica sa kojom sam se takođe upoznala na jednom od Sajmova knjiga.
– Biserka, onda ću i naš prvi susret na ovom Sajmu prihvatiti kao dobar znak.

Intervju uradila: Jelena Petrović
U Beogradu, oktobar 2023.

Ostavite komentar