Pročitajte priču o mladom podgoričkom paru koji je došao na ideju kako da upoznaju grad u kojem žive i koji vole. Prenosim njihovu ideju da bih možda još nekog podstakla da uradi isto. Uostalom, rečeno je: “Više se voli ono o čemu se više zna…”
Dubravka i Marko su Podgoričani (prezimena su poznata redakciji). Oboje mladi, sa završenom magistraturom i radom na istoj. I puni ideja i želje da nauče nešto novo. Upravo to ih je pokrenulo da svoj grad istraže kao turisti i oduševili su se na koliko zanimljivih lokaliteta ih je put doveo.
“Marko je obično idejni tvorac. Ja sam operativac (započela je svoju priču Dubravka). Tako je on meni davno pomenuo da je vidio knjigu “Podgorički toponimi i znamenja”, autora Danila Burzana. Smatrao je da je to knjiga koja se treba imati, a meni je to bilo dovoljno da se pokrenem, pronadjem je i iznenadim ga (pričala je kroz osmijeh).
I tako s proljeća, kad nas uhvati onaj nemir da smo svuda sem kući, ponekad zna zafaliti mjesta na koja možemo poći – da su na otvorenom a da ne podrazumijevaju ispijanje kafa. I tako je Marko rekao, ” ‘ajde da obidjemo sve ove lokacije iz knjige i tamo, pored njih, čitamo o njima!”.
Puno smo puta prošli pored mnogih spomenika u Podgorici a da ih nismo percipirali kao takve. Niti smo se zapitali od kada su i kakvo im je okruženje bilo nekada. Čovjek se navikne na svakodnevnicu i okolinu.
Sa knjigom u rukama, ispred nas smo imali i prošlost i sadašnjost. Čudan je osjećaj spojiti ta dva vremena, tako da je magija gotovo neizbježna. Posle toga nikada više nismo mogli na isti način gledati na Karver, Sahat kulu, Stare ulice Drača…
Ali knjiga nas je povela i dalje! U potrazi za Bukumirskim jezerom našli smo grob i muzej Marka Miljanova, popeli se na Medun… Ovi obilasci su nam bili kao terapija opuštanja poslije napornih dana na poslu.
Iako smo izgledali kao turisti u svom gradu, to nam nije smetalo da uživamo u svakom trenutku i zamišljamo kako je nekad bilo u gradu koji najviše volimo.
Kada smo krenuli u obilaske ovih mjesta, ideja je bila da se fotografišemo na svakom od njih te da naše fotke ubacimo u knjigu, pored tih starih. Da možemo da uporedimo.
Ipak, kad smo ih počeli obilaziti, fotke nisu više bile važne. Opijao nas je novi osjećaj toliko da nam je preostajalo jedino da uživamo u njemu. Prepušteni dahu prošlosti koji je dolazio iz knjige, zamagljenog pogleda od poludjelih misli, aparat i telefon nisu bili nešto što nam je padalo na pamet. A ionako bi morali biti izuzetno dobri fotografi da uhvatimo samo mrvicu toga što smo vidimo i doživljavamo. Bitno je samo da su sva ta mjesta danas dobila nove dimenzije, a na mnoga od njih ne bi ni pošli da nije bilo ove divne knjige…”
Da nije bilo inspirativne priče ovog para, ne bih još uvijek saznala za knjigu Danila Burzana (pored knjižara, dostupna je i u podgoričkoj biblioteci). A onda ne bih ni ja naučila izuzetno zanimljive informacije o svom gradu.
Ovu priču sam podijela sa Vama jer možda i Vas inspiriše. Dok ne odemo van granica naše države, budimo turisti u sopstvenoj. Iznenadićemo se šta sve novo možemo naučiti. Uostalom, jedan mudri čovjek je rekao: “Više se voli ono o čemu se više zna…”
Pripremila: Jelena Petrović
bravo !!!!