Njih DVOJE su čitali JEDNU pjesmu. I to nije ni Irinina, ni Lukina pjesma, već su svojim stihovima napisali njihovu zajedničku. I dok je u pozadini svirao Claro de Luna – Beethoven nastup u multimedijalnoj sali (na redovnom sastanku mladih pisaca) je ličio performansu.
Ideja zvuka je napravila performans
Irina Lakić i Luka Boljević, ispričali su mi odakle ideja da urade nešto ovakvo:
“Ideja o pisanju ovakve pjesme nastala je nakon razgovora o motivima koje zvuk može da ponese. Složili smo se, da bi možda najbolje bilo da motivišemo jedno drugo tako što bismo podijelili ideje međusobno, zadali par slika koje se mogu opisati i onda počeli da pišemo, nakon čega bi imali priliku da ispravimo jedno drugom, da pomognemo, posavjetujemo i naravno da damo sugestije, kritike i komentare.
Međutim, kad je došao trenutak zajedničkog pisanja, Irina je dobila tu sjajnu ideju i predložila da napišemo jednu pjesmu u kojoj bismo prepleli te motive i iz njih izvukli jednu cjelinu. Luka je pristao na to. Za oboje to je bilo nešto novo, nesvakidašnje, ali svakako uzbudljivo i zanimljivo.
Počelo je tako što je Luka napisao prvu strofu, koju je pročitao Irini, nakon čega bi čitali do tad napisanu pjesmu. Onda bi odlučivali da li nešto treba da se dorađuje, pa bi pisali dalje. I tako smo se smjenjivali – strofu po strofu, zastajkivali, ispravljali i tako došli do konačne verzije.”
Predlažem da odmah pustite Betovena i sami iščitate ovu pjesmu. Osjećaj neće niti isti, ali će vaš dan biti ljepši i drugačiji.
Irina i Luka, a ja želim da vas ponovo čujem, i to na pozornici.
***
Moja si muzika
Ovaj ples tebi poklanjam,
Inspiracijo moja divna, nevina.
Poklanjam ti reči, stihove i ćutanja,
Tebi, divnoj, što me tera da te sanjam.
Lutala sam…
Uzalud, ipak ne.
Kada me je rečima zagrlio,
Stalo je sve.
U trenu stapanja naših snova,
Počeo je ples.
Ti, divna ko nekad, bosih stopala
U crvenoj ruži i toplih usana.
Ja te snevam, moja si muzika,
Moj ples, moja inspiracija.
Probudi mi noć,
Prigrli mi ruke.
Neka tvoji otisci ostanu
Na mojim ramenima.
Neka tvoje ruke ostanu
Na mojoj koži.
Rekao si nešto?
Rekao mnogo, a ćutao reči,
Ćutao priznanja, ćutao ljubav.
Sve što sam sebi skrio o tebi.
Ova pesma ti ćuti i priča.
Kaži.
Kaži mi, kako se rosa stapa
Sa listovima prolećnog cveća?
Zašto kriješ zvuke dirki
Tvog starog klavira?
Krijem ih od tebe,
Jer me strah da priznam,
Da tango strasti s tobom sanjam.
Krijem korake, krijem ritam,
A želim te ko nijednu pre i nikad.
Stalo je sve.
Stao je ples.
Stala je noć.
Još su tvoje ruke
Na mojim ramenima.
Zvezde svemira ti se stapaju sa očima,
Dok usnulo sunce doziva
Večnost kišnog meseca.
Poljubi me.
Crveno je Irinino.
Plavo je Lukino.
“Plava zvijezda”
